Država kao klovn kapitalizma

Čitam neobičan intervju sa Peterom Sloterdijkom u Noje Ciriher Cajtungu. Prema mišljenju nemačkog filozofa, ekonomska kriza je razotkrila da je država poslednjih nekoliko decenija postala klovn kapitalizma u kojem su, pak, ulogu kralja igrali pohlepni i jadni oligarsi. Upozorio je i na to da socijalistička država ne može da bude nikakav partijski program s kojim se distancira od „socijalističke partijske države“. Socijalistička država, prema njegovom mišljenju, svakako nije partijska država, već paradigma moderne države. S izvesnom skepsom čitam ova Sloterdijkova razmišljanja, ali moje zanimanje pobuđuje prvenstveno njegova teza o frivolnom razdoblju. Poslednjih decenija živeli smo u frivolnom razdoblju, piše Sloterdijk i, dodaje, da je ono okončano ekonomskom krizom. Ako su ove konstatacije tačne, ako su, dakle, koreni krize zaista dublji, u tom slučaju obećanja političara ne vrede više od predskazivanja gatara. Nećemo, dakle, u roku od godinu ili dve, tek tako da se iskobeljamo iz krize. Neophodno je promeniti ne samo ekonomski sistem, ili bankovni sistem, već i naš način života, naš sistem vrednosti, našu kulturu. I ne znajući za teze ovog filozofa, svojevremeno je ova frivolnost i meni pala u oči, pa sam i pisao o socijalističkoj neofrivolnosti, koja se glatko prešaltovala i u kapitalizam. S tim da joj više nije potreban nikakav smokvin list (socijalističke) ideologije, i ne ističe kao svoj cilj samo neobuzdano gomilanje (akumulaciju) kapitala, već bez zazora afirmiše kulturu lakomislenosti. Blagostanje u socijalizmu je bilo lakoumno, površno, jer nije imalo zlatnu podlogu, bila je lakomislena i površna i književnost jer je u bezvazdušnom prostoru bila štićenica vlasti, prebivala je u konfornoj socijalističkoj kuli od slonovače.

Ne treba milovati kaktus!

Sva štampa na nemačkom jeziku oštro kritikuje Mađarsku zbog njenog novog zakona o medijima. Više od deset godina Mađarska je bila miljenica nemačke štampe, ali zemlja je u poslednje vreme mnogo izgubila od svog ugleda. Na zanimljiv način, kad je mađarski parlament omogućio manjinskim Mađarima da dobiju mađarsko državljanstvo a da pri tom ne moraju i da se presele u Mađarsku, bilo je, doduše, manjih primedbi, ali – na moju radost – ozbiljnijih zamerki nije bilo. Naime, i kritičari tog zakona su primili k znanju da je mađarski parlament ovim zakonom stao na stranu slabijih, i ova moralna aura je bila dovoljna protivteža prigovorima pravne prirode. Poneka zemlja, na primer Slovačka, iznela je i teške političke optužbe, ali nije naišla na podršku evropske štampe. Kad su u pitanju mediji, međutim, nastala je sasvim druga situacija, Mađarska je zasuta najgrubljim kvalifikacijama, a izazvala je i direktno protivljenje nemačke i francuske vlade. Prilikom susreta sa predsednikom Evropske komisije, Žozeom Manuelom Barosom, mađarski premijer Viktor Orban je najavio da će, ukoliko se tokom primene medijskog zakona ukažu bilo kakve njene manjkavosti, njegova stranka biti spremna da poboljša kvalitet zakona. Ali, nisu najvažnije reakcije evropskih vlada i Evropske unije, mnogo je bitnije to što je uobličena jedna slika Mađarske u evropskoj javnosti, slika koja krnji ugled zemlje i koja bitno utiče ne samo politički, nego i ekonomski i moralno na prosuđivanje mađarskog društva. Da ne govorimo o tome da je ovaj zakon ponovo, duboko podelio i mađarsku političku elitu, i mađarsku inteligenciju. U parlamenatrnoj raspravi poslanici iz opozicionih stranaka govorili su o „sramoti“ i o „Fidesovoj diktaturi“. Zakon, dakle, nije postigao svoj cilj, vlada koja u parlamentu raspolaže komotnom dvotrećinskom većinom, mogla bi da dozvoli sebi izvesnu širokogrudost, bez obzira na to što bi takav gest u jednoj bivšoj socijalsitičkoj zemlji i danas bio izuzetak poput kakve bele vrane. „Građanima Mađarske – gledaocima, čitaocima – dugujemo bar toliko da iz zakona o medijima eliminišemo sve elemente koji ugrožavaju njihovu informisanost. Hajde da se zadovoljimo time što nam je pošlo za rukom da s ovim zakonom nanesemo ljagu na početak predsedavanja naše zemlje Evropskom unijom; nemojmo i dalje da milujemo ovaj kaktus“ – piše vlastima bliski list Heti Valas.

januar 2011.
(preveo: Arpad Vicko)