ponedeljak, 26. jul 2021.

Ako neko prelista stare brojeve nedeljnika Čaladi Ker može da se uveri u to da sam uporno upozoravao na dolazak jednopartijskog sistema, što je bilo osigurano izborom Mađarskog nacionalnog saveta posredstvom elektora. „Na to ću da odgovorim samo onim što sam i ranije odgovarao, to jest da se ovo pitanje može razrešiti putem neposrednog i tajnog glasanja. To bi bio jedini izlaz iz sadašnje krizne situacije u kojoj će malo po malo svako svakome biti vuk“ – pisao sam 2004. godine i od tada ko zna koliko puta. Pa sam i podvrgnut kritrici. Istaknuti vojvođanski pisci i intelektualci su mi čitali lekcije o tome kako sam pogrešio. Bio sam dosadan već i sam sebi. Zašto sam čangrizav. Posledice elektorskih izbora koji otvaraju put uvođenju jednopartijskog sistema osetiće mlađe generacije. Ako je njima dobro, neka im bude! Elektorski izbori su uspostavili vojvođanski mađarski jednopartijski sistem koji se rimovao sa miloševićevskim sloganom u singtagmi „jednopartijski pluralizam“. Prošlost je pobedila u manjinskoj zajednici. I od tada cveta vojvođanski mađarski postsocijalistički jednopartijski sistem čije se pristalice mogu pohvaliti da su prestigli svoje doba. Pa su čak i samog Fidesa ostavili daleko iza sebe. Fides je posle 2010. godine obezbedio samo idejne osnove već postojećim jednostranačkim strukturama. Danas već u mnogim srednjoistočno-evropskim zemljama „postsocijalistički jednostranački sistem“ uživa poverenje većine građana. Izostanak smenjivosti političke vlasti, međutim, vodi do opasne podele među građanima jedne nacije ili zajednice. U takvim situacijama izgleda da u takvim zemljama unutar jedne nacije postoje dve nacije i da je između njih dve isključen svaki dijalog. Istina je, međutim, da među onima koji su posle 2000. godine prihvatili i primenili jednopartijski model, danas nalazimo i neke kojima je malo demokratije. Kasno! U sadašnjim okolnostima ne možemo da se vratimo na početak. Model Saveza vojvođanskih Mađara uživa podršku i Viktora Orbana i Aleksandra Vučića. Vučić ne mora da se bavi „mađarskim pitanjem“, jer mu se mađarski manjinski lideri oduševljeno udvaraju. Slična je situacija i sa slobodom štampe. U postsocijalističkom jednopartijskom sistemu beznadežno je i pominjati slobodu štampe i stvaralaštva, nezavisne institucije. U najboljem slučaju moglo bi da bude reči o tome da uzica bude malo duža. Trenutno smo u stadijumu u kojem kritičari režima preklinju da bude dopuštena nešto duža uzica.

utorak, 27. jul 2021.

U nemačkoj štampi sve je više osuđujućih članaka o Mađarskoj. Da budem iskren, to me ni malo ne raduje. Više bih voleo da Mađarska bude što više nalik na Švajcarsku, da bude mala, da bude hrabra, ali da njeni uspesi govore o tome, da je biber mali, ali je i ljut.

sreda, 28. jul 2021.

Na mađarskim vebsajtovima ugledam vest da je Mađarski nacionalni savet navodno zabranio novu produkciju Salaškog pozorišta, prikazivanje dela Edena Fon Horvata Kasimir i Karolina. Trgnem se. Predstavu nisam video, o njenim vrednostima ne bih mogao da pričam, ali o Edenu fon Horvatu mnogo toga sam zabeležio u svoj dnevnik. Kasimira i Karolinu sam poslednji put video 2008. za vreme monetarne krize u Berlinskom Šiler Teatru, tada je s ogromnom umetničkom silom razotkrio, diskvalifikovao neoliberalni sistem koji se svrstao u odbranu kapitalističkih banaka. Zastao mi je dah. Jedan drugi komad Edena fon Horvata, Južna noć, video sam u Breht Teatru, u toj predstavi se pojavila i kritika nove nemačke ekstremne desnice. Igraju Edena fon Horvata? Zar se i u istočno-srednjoj Evropi (uključujući i Srbiju) bude fašističke ideje? Da li se i u Bačku vraćaju tridesete godine? U zapadnom svetu vlada zloslutna nesigurnost koju primećujem više od deset godina. Posle 2000. imao sam zajedničko književno veče sa Melindom Nađ Abonji u Švajcarskoj. Jedan od učesnika me je upitao šta zapažam u Švajcarskoj? Strah – glasio je moj odgovor. Izgovorio sam ovu reč i ustuknuo. Strah – u Švajcarskoj? Nemoguće! U pauzi su mi prilazili i potvrđivali: izgovorio sam ono što oni ne smeju da izgovore. Strahuju i oni, samo što još ne znaju od čega. Dugi niz godina sam, potom, s ovim osećanjem čitao Edena fon Horvata, o čemu sam izvestio i u svojim dnevničkim beleškama. „Razmišljao sam i o tome, zašto u ovom našem postfašističkom dobu ne nastaju i kod nas ovakvi romani? U srpskoj, hrvatskoj i u bosanskoj književnosti se još mogu zapaziti karakteristike ovih razdoblja, ali u mađarskoj baš i ne, što je dobrim delom i razumljivo, jer je balkanski rat otkrio rane, dok ih je mirna mađarska tranzicija sakrila“ – pisao sam jednog lepog nedeljnog popodneva 29. decembra 2019. godine. Posle Brehta evropsko pozorište je otkriklo Edena fon Horvata. I za to postoji objašnjenje. Autor Večitog malograđanina je u tridesetim godinama, za vreme ekspanzije diktatorskih, ekstremno desničarskih, fašističkih ideologija i autokratskih režima, sastavio tačan nalaz o „najtanušnijim korenima fašizma“. Kako nameće svoju vlast nezaštićenim, poniženim ljudima? S ogromnom umetničkom snagom je predočavao šunjajući, „puzeći fašizam“. Bezimeni junak njegovog sjajnog romana pod naslovom Dete našeg doba, kao nezaposlen postaje vojnik Hitlerove vojske, i kad je shvatio da je prevaren, ovako je uskliknuo: „Ali ovaj svet je jedan svinjac!“ Priznaje da su „naše vođe grdne varalice“. Ne iznenađuje to da su nacisti zabranili štampanje knjiga i izvođenje drama „proroka“ Edena fon Horvata, da ne bi pokvario dušu nacije. Šta se desilo u Kavilu? Nije valjda nastala predstava koja kvari dušu našeg manjinskog sveta. Ispostavilo se da nije o tome reč. Prerevnosni predsednik Mađarskog nacionalnog saveta smatra da bi „najsrećnije rešenje“ bilo otkazivanje narednih gostovanja. Zašto? Smeta mu prostački govor, živo mokrenje na sceni, samociljna ordinarnost, bezobalni neukus. Oni koji su stali u odbranu predstave brane pravo prostačkog govora. Nema ni reči o lokalnom postfašizmu, treba sačuvati decu! U Mađarskoj, u sad započetoj izbornoj kampanji, i Fides je stao u odbranu dece. Vučićeva predizborna kampanja, od koje još ne odustaje, takođe je fokusirana na odbranu dece. Iza odbrane dece krije se, dakle, jedan aktuelni dnevno-politički trend. Situacija je poprilično mutna. Fidesov glasnogovornik, dnevni list Mađar nemzet, staje u odbranu predstave. Šta se uistinu dešava? Prema mom mišljenju, nije reč samo o jednoj predstavi. U vojvođanskom mađarskom svetu tokom dve protekle decenije nestao je svaki otpor: izdavači nisu izdavali „skandalozne“ knjige, časopisi nisu publikovali „neprijatne“ tekstove, u najgorem slučaju poneki se potrude da negoduju na internetu. Jedna ozbiljna partija, međutim, ne može da se bori protiv internet-fantoma. Savet vojvođanskih Mađara našao se u groznoj situaciji – ostao je bez neprijatelja i bez protivnika. Pred nerešivim zadatkom manjinskim političarima nije preostalo ništa drugo nego da ovoj – kako su sami ocenili: izuzetno važnoj, izdašno finansiranoj kulturnoj ustanovi (a čije su rukovodstvo sami imenovali) upute „očinsku kritiku“, s obzirom na to da je u predstavi bilo i nekoliko psovki. Odbranili su nam decu od psovki! Tako je Salaško pozorište postalo kolateralna žrtva. U međuvremenu rukovodstvo Salaškog pozrišta nije dalje zatezalo žicu, postigli su dogovor sa predsednikom Mađarskog nacionalnog saveta. Mogu da igraju, koliko god hoće, ali samo u Kavilu, gde im je sedište. Ovim je Savet vojvođanskih Mađara poručio da nemaju ništa protiv svetonazora predstave, već se protive „ružnim rečima“. Ištvan Pastor je pozdravio nagodbu. „Sa svoje strane se radujem – pisao je u otvorenom pismu, ako ćete u Kavilu svake večeri odigrati komad, jer smo pored ostalog i zbog toga izgradili Dom Salaškog pozorišta, da bi bilo života u njemu. Ovo, dakle, nije „incident“, već ishod sistemske deformacije jednopartijske strukture uspostavljene decembra 2000. godine, što se može korigovati samo na izborima. Pravo pitanje je, dakle, zbog čega vojvođanski mađarski birači od 2000. godine glasaju za jednopartijsku sistemsku strukturu, dakle, već 21 godinu. To je rekord Srbije! Drugačije mislećima nije uspelo da im se obrate. Nema bolje alternative? Zar je to ono što odgovara političkoj kulturi vojvođanskih Mađara? Najgora bi bila ona varijanta da opozicija nema teren na kojem bi mogla da se dokaže. To je pravi fatalizam, jer niko ne prepušta dobrovoljno teren. Slučaj Salaškog pozorišta je samo jedna karika u lancu, o većini ne znamo ništa, ili nećemo da znamo. Zanimljivo je i to da većina „skandala“ dospeva u širu javnost kad se od strane Nacionalnog saveta Mađara imenovana ili nedovoljno oprezna osoba „spotakne“. Dakle, unekoliko možemo da govorimo i o „porodičnoj svađi“. U institucijama koje su poverene opreznijim kadrovima nema skandala, tamo vlada red i disciplina, zato smo i spremni da tim kadrovima ne zamerimo na njihovoj odanosti partiji. Mislim da pravi skandali ne tinjaju tamo gde će da izbiju, već u sferi prećutanih, zabašurenih, oprostivih skandala. Ovoga puta, međutim, Jene Hajnal je produkovao pravi spektakl i izveo čudo u srpskoj štampi. Pretvorio je Roberta Lenarda u reditelja republičkog ranga.

četvrtak, 29. jul 2021.

Kule od slonovače su se srušile, pisao je Kami u septembru 1939. godine. Za jednim svetskim ratom sledio je drugi. Bez brige! Srećni potomci su od plastike napravili sebi novu kulu. Lepšu, sjajniju, komotniju od stare. Originalna kula od slonovače bila je zatvorska ćelija u koju se probila stvarnost. A nova nalikuje na pravi salon, u kojem pisac dočekuje svoje obožavaoce. Hermetički zatvorena, ima i mali vrt, prepun lepog plastičnog cveća kojevlepše cveta od nekadašnjeg. Trajni su i ne zastarevaju. U vrtu je u toku rasprava o apolitičnoj književnosti. Prisutni pisci se nadmeću u tome ko je apolitičniji. Kakav Dante? Kakav Šekspir? Kakav Tomas Man? Kakav Adi, kakav Babič? Kakav Krleža? Kakav Atila Jožef? Kakav Radomir Konstantinović? Kakav Petri? Kakav Nadaš? Kakav Esterhazi? Kakav Špiro? Kakav Filip David? Kakav Slobodan Šnajder? U kuli punog komfora dizajniranoj od plastike, ponekad se u dobrom raspoloženju brblja i o prljavoj stvarnosti od koje se pisci drže što je dalje moguće. Političari se pak sa svim ovim u punoj meri slažu, ne stižu da dovoljno naglase da politika ima loš uticaj na čistu umetnost. U tim kulama od slonovače vlada prava idila.

Preveo Arpad Vicko