ponedeljak, 28. jun 2021.

Znam da su se mnogi trgli, nakon što sam izrazio svoju bojazan da smo stupili u doba imitacije opozicionarstva. Oni kojima je naša situacija jasna, uvideće da u novije vreme nemamo prilike da biramo, jer su se istrošile velike pozivne reči, kao što su demokratija, ljudska prava, sloboda – koje su nas oduševljavale. Izgubile su svoj stari patos, naime, protivnici demokratije su izabrani na demokratski način. Ljudska prava nipodoštavaju i oni koji su nekad bili njihovi odani sledbenici. Uzdrmane su nekadašnje temeljne opozicione misli. Ili su se kompromitovale? Možda se radi i o tome da fleksibilni autokratski režimi velikodušno dozvoljavaju imitaciju opozicionarstva, neko može da bude u „opoziciji“ i u državnoj fotelji, pod uslovom da ne osporava temeljne principe vladavine. Može malo da bude opozicionar, ali je redovno prisutan u provladinim medijima, sarađuje s časopisima i izdavačkim kućama koje uživaju poverenje i izdašnu finansijsku podršku vlade. U političku arenu stupio je blok provladine opozicije. Oni koji dovode u pitanje osnovne principe vladavine, ubrzo postaju parije demokratije. Nihova imena se brišu, u medijima se mogu pominjati samo u negativnom kontekstu. Parije povremeno izlaze na popravne ispite, ali ako ne udovolje zahtevima, i nadalje ih čeka silencijum. Dakle, u autokratskim režimima veoma je lako razlikovati parije od imitatora opozicionarstva. Prelistavam provladinu štampu i situacija mi je sasvim jasna. A nešto prostora dobijaju omiljeni opozicionari, dok parije bivaju proterane na internet ili u proklete nezavisne novine.

utorak, 29. jun 2021.

S velikim uživanjem čitam esej Euđenija Montalea o Italu Svevu u kojem izražava nekoliko važnih misli o tršćanskom duhu. Od svih italijanskih gradova Trst oseća ponajviše potrebu da ojača svoje veze s italijanskom kulturom – piše Montale – koje ga sjedinjuju sa njom, ali je ujedno i odvajaju. Zahvaljujući tome „slika grada tršćanskih pisaca se razlikuje od slika svih italijanskih gradova“. Montale ukazuje na to da se osobeni tršćanski duh bori sa velikim protivrečnostima pripadništva. U tom pogledu nije dovoljo da se u prozi nabrajaju nazivi znamenitih tršćanskih ulica i trgova, kao što mnogi veruju. Jedan vispreni budimpeštanski kritičar u prozi jednog vojvođanskog pisca tražio je odgovor na pitanje: u čemu se krije vojvođanska specifičnost. Nadomestio je naziv vojvođanskog grada sa Solnokom, nazive ulica zamenio je nazivima poznatih ulica u Solnoku i konstatovao da to ni u čemu ne utiče na svet romana. Posve je u pravu. Na uobličavanje romanesknog sveta utiču ljudske sudbine, duhovna aura dela otkriva jedan takav svet koji drugde ne postoji. Neosporno je, međutim, da bi i Novi Sad mogao da ima takve šanse kakve je Trst imao i iskoristio. Nažalost, Novi Sad ih je olako odbacio. Ista duhovna struja dotakla je i novosadske srpske pisce: osećaju potrebu da jačaju svoju pripadnost srpskoj kulturi, tim pre, jer su često bili optuženi za otpadništvo, a istovremeno su svesni onih vrednosti koje ih odvajaju od središnjeg korpusa. S jedne strane je uvišestručena potreba za dokazivanjem pripadništva nacionalnoj kulturi, s druge strane ostaju privrženi određenim kulturalnim i civilizacijskim razlikama. S istim, ili da kažemo: sličnim protivrečnostima se suočavaju i mađarski (slovački, hrvatski, rumunski, ukrajinski) pisci, oni su takođe prinuđeni da snažno naglase svoje pripadništvo nacionalnoj kulturi, ali ih istovremeno determiniše i svest o odstupanju od nje. Reč je o nadasve uzbudljivoj tački dodira balkanske i srednjoevropske tradicije. Dva pristupa povremeno se nađu u konfliktu u jednom autoru što stvara novu i osobenu duhovnu auru. To je osnovna karakteristika tršćanskih pisaca, Sveva, Magrisa i Borisa Pahora, ili Fulvija Tomice. Ogromnu većinu novosadskih pisaca, nažalost, zaobišao je teret i dar ove protivrečnosti. Ili je Balkan, ili je Srednja Evropa pala u nemilost.

petak, 2. jul 2021.

Meteorolozi su predskazali oluju, ali ona je zaobišla Novi Sad. Ponovo sam obišao kioske u okolini, ali uzalud, to malo primeraka novog dnevnog lista Nova već je razgrabljeno. Sam sam kriv, zašto se nisam probudio ranije, kao u devedesetim godinama, kad sam u svitanje stao u red po mleko. Istina, tada sam se još nadao da ću dočekati vreme kad neću morati ni za šta da čekam ni u kakvom redu. Sam sam kriv što sam toliki naivčina. Bespomoćni prodavci, naravno, nisu krivi, predsednica vlade je nekoliko puta izjavila na televiziji da je sa slobodom štampe u Srbiji sve u redu. Cveta sloboda štampe, cvetaju i druge slobode. Inače budimo zadovoljni da bar za mleko ne moramo da stojimo u redu.

subota, 3. jul, 2021.

Fides je u vidu plaćenog oglasa objavio u evropskoj štampi program reforme Evropske unije. Veći broj značajnih evropskih listova odbio je da objavi ovaj oglas sa obrazloženjem da Orban predvodi politiku zatiranja slobode štampe i ljudskih prava. Prema suverenističkom programu manifesta najvažniji je suverenitet nacionalne države. Treba zaustaviti „imperijalne“ planove Evropske unije! Treba umanjiti ingerencije Evropskog parlamenta! Neka se Evropska unija bavi pre svega ekonomskim pitanjima! Ukratko: sužava kompetenciju „centra“. Pravo na veto, naravno, ostaje, što znači da jedna država može da precrta namere ostalih 26 država-članica. Fidesov program ne podžava ni frakcija narodnjaka na desnom centru, ni socijaldemokrate, ni zeleni, ni liberali, jedino je na krajnjoj desnici naišao na razumevanje. Politikolog Zoltan Kiseli danas pre podne na Fejsbuku je objavio da je Fides postao član-osnivač suverenističkog saveza koji okuplja 16 država-članica Evropske unije. I ove snage žele da se čuje njihov glas. Jedan od tačaka Orbanovog programa je i što brži pijem Srbije u Evropsku uniju. A kako će to odjeknuti na Balkanu, o tome se još ne raspravlja, jedino su hrvatski političari izjavili da Srbija mora da udovolji propisanim preduslovima prijema u uniju. Reakcije u Srbiji su protivrečne. Prema srpskom ustavu Kosovo je deo Srbije. Ako Orban poštuje slovo ustava, onda će i Kosovo postati član Evropske unije. Jeste, ali Mađarska je priznala nezavisnost Kosova, dakle, nikako ne može reći da je Kosovo deo Srbije. Prema tome, Kosovo ne može da bude član Evropske unije. Opoziciona stranka Dveri uputila je pisimo Viktoru Orbanu. „U želji da odnosi Srbije i Mađarske zaista dosegnu najviši nivo međusobnog poštovanja i prijateljstva, onako kako je to zapisano i u sporazumu o večnom prijateljstvu iz 1940. godine, molimo Vas da povučete priznavanje lažne nezavisnosti Kosova, i na taj način mogli biste pokazati da priznajete jedinstvo i suverenitet naše zemlje“ – stoji u pismu.

nedelja. 4. jul 2021.

Na Košutovom trgu u Budimpešti masa od više hiljada građana je protestovalo protiv fidesovskog, prema modelu ruskog zakona, homofobično formulisanog dela o pedofiliji. Žolt Bajer, provladin publicista i televizijski voditelj, vlasnik Fidesove partijske članske karte broj pet, ovako je prokomentarisao ovaj događaj. „A onda ona gomila kurčeva i pičaka ode svojim kućama, i cmizdri što mi ovako ružno govorimo i što nipodoštavamo njihovo ljudsko dostojanstvo. E, pa, majku kurvinjsku svakom pojedinačno“. Šta čovek može na to da kaže? Samo to, da oni ovako govore. Noću čitam pesme Đerđa Petrija.

ponedeljak, 5. jul 2021.

Preuzimajući šestomesečno slovenačko predsedavanje Savetom Evrope, premijer Janez Janša je izjavio da će unija propasti, ako Srednjoj Evropi i dalje budu nametane „izmišljene evropske vrednosti.“ Ovaj ratoborni ton ukazuje na to da se unutar Evropske unije vode ozbiljne rasprave, mada po mom mišljenju bitka se bije na pogrešnim bojištima. U ovom trenutku cilj napada je liberalna demokratija, ona je obasuta drvljem i kamenjem. Sve je više članaka o krizi liberalizma, o tome pišu i oni koji sebe smatraju liberalima. Čini mi se da postoji nekoliko liberalnih usmerenja, bar mi se takav zaključak nameće čitajući filozofske studije o liberalizmu. Činjenica je da su temeljni principi evropskog liberalizma uzdrmani. U jednopartijskom sistemu, u osamdesetim godinama bilo je privlačno favorizovanje individualnih prava naspram kolektivnih. U to vreme bili smo svi liberali. I oni koji danas objavljuju rat liberalizmu. Ja, međutim, ne bacam olako evropske tradicije u korpu za otpatke, ali priznajem, da sam često u nedoumici – i to ne zbog teorijskih hipoteza, njih će razmatrati filozofi, nego usled ličnih iskustava. Upravo u najsloženijim pitanjima liberalizma uočavam izuzetno nezgrapne protivrečnosti. Haos je potpun. Na moje najveće zaprepašćenje, političari koji štedro mašu zastavom iliberalizma , u praksi vode neoliberalnu ekonomsku politiku. Imamo jedno telo čija je jedna polovina iliberalna, a druga ultraliberalna. Daleko sam od kentaurskog liberalizma i od kentaurskog iliberalizma. Isto tako, suočavam se s brojnim dilemama i u shvatanjima odnosa kolektiva i ličnih sloboda. U to vreme, početkom devedesetih, imao sam određene rezerve prema tvrdoj, liberalnoj politici tada inače simpatičnog Fidesa – te rezerve je nametao moj položaj. Kao manjincu, najveći problem je predstavljalo usklađivanje kolektivnih i ličnih interesa, bio sam pristalica kolektivnih prava, ali sam uočio i opasnost da bi kolektivna prava mogla precrtati individualna prava. Kad se Fides zalagao za prioritet individualnih prava, ja sam bio zagovornik kolektivnih prava. Sad je, međutim, obrnuto, promenili smo mesta, jer primećujem da kolektivna prava ugrožavaju individualna. Ne osporavam, međutim, da je vreme iznudilo neke promene i na liberalizmu. Džon Grej je još za vreme rušenja berlinskog zida upozoravao da posle pada totalitarizma sledi nazadovanje liberalizma, te da će nova vremena biti „obeležena etničkim i fundamentalističkim konfliktima“. U svojoj studiji pod naslovom Postliberalizam, objavljenoj 1994. godine Grej predskazuje mogućnost višebojnog liberalizma. Još pre nekoliko godina sam mislio da je reč o dnevnim i taktičkim političkim raspravama, ali se ispostavilo da je to bio zloslutni konflikt Evrope koji, zapravo, ne bi ni predstavljao neku veliku opasnost ukoliko ne bi imao ruski i kineski autokratski vetar u leđa. Moskva je postala svetilište iliberalizma.

Preveo A. Vicko