Provincija se ne buni

Povodom masovnih demonstracija u Kairu, esejista Tagescajtunga piše da se stanovništvo buni samo u gradovima. A to je, pored ostalog, dobra polazna tačka u razmatranju pitanja: šta grad čini gradom. O gradovima možemo da govorimo samo u onim slučajevima u kojima se građani suprotstavljaju vlastima. Grad se buni, grad je nezadovoljan, i svoje nezadovoljstvo pokazuje demonstracijama. Provincija se ne buni, ne demonstrira, u najboljem slučaju, gunđa. Ali ako se varošica pobuni protiv vlasti, više se ne može nazvati provincijom.

U Švajcarskoj skandali, u Vojvodini vitezovi Svetog Garla

Poslanički bar – primećuje ironično moj domaćin u Bernu. Ovde se sastaju poslanici, ovde razmenjuju mišljenja i informacije, i – dabome – često ovde sklapaju prljave nagodbe. Ali ovde se okupljaju i mediji, vazda budni, ne opraštaju ništa parlamentarcima. U puritanskoj Švajcarskoj se na svaki izlet iz bračnih voda gleda popreko, a naročito kada su u toj raboti zatečeni političari. U tome se Švajcarska razlikuje od Italije. Istovremeno, u zemlji banaka smesta će šćepati za vrat političara koji je uhvaćen u krađi, i tada izbije skandal. Švajcarska je, kažu, dosadna zemlja, ali s vremena na vreme i nju potrese poneki skandal. Građani Švajcarske i te kako obraćaju pažnju na to, kako političari troše i dele njihov novac. Sve se dešava, dakle, upravo obrnuto nego u manjinskoj mađarskoj zajednici u Vojvodini. Kod nas je život uzbudljiv, ali pošto ni jedan političar nije uhvaćen s rukom u zajedničkoj blagajni, nema ni skandala. Kod nas su na vlasti, naime, vitezovi Svetog Grala. Eto, bolji smo i od Švajcaraca. Mogli bi da se ugledaju na nas.

Novosadski provincijalizam

Večera sa Dornšedterovim unucima i praunucima. Na svakom komadu pribora za jelo jednosavnim slovima piše: Dornstädter. Unuci su bar to spasli posle Drugog svetskog rata. Razgledam fotografije starog novosadskog kafea, još iz onog vremena kad je bio nov. Nov, ali kao da je već bio presvučen finom skramom patine. Ta patina nedostaje današnjim novosadskim kafeima. U većini njih muzika je preglasna, svetlost prejaka, ukrasi previše sjajni, fotelje preterano otmene. To je suština novosadskog provincijalizma – preterivanje.

Delatnici u našim medijima su zadovoljni

Novinari pariskog Le Monda protestuju. Na taj način izražavaju svoju bojazan da je sloboda štampe ugrožena. S druge strane, nedavno sam pročitao da je udruženje vojvođanskih mađarskih novinara zadovoljno stanjem sloboda u medijima. Mnogo su zadovoljniji nego beogradska srpska udruženja. A da o tome i ne govorimo da bi se i francuski političari mogli ugledati na vojvođanske mađarske političare, koji su – prema mišljenju članstva novinarske organizacije – postali „prvoborci“ slobode štampe. I u tome možemo da budemo primer za Evropu. Iz izveštaja raznih novinarskih organizacija, dakle, proističe da sloboda najviše buja u vojvođanskim mađarskim medijima.

Oplemenjivanje varvarstva?

Evropa iz dana u dan postaje sve kukavnija. Sve više saginje glavu pred nacionalizmom. Zapadni deo se plaši islama, a istočni od vlastitih suseda. Dva dela Evrope s rđavom savešću pristaju na svoje kompromise. Briselski oci se nadaju da će svojim lepim besedama oplemeniti varvarstvo.

Promenljivost vlasti na Zapadu

Juče je švajcarski javni radio skoro iz časa u čas emitovao vest o nadmoćnoj pobedi nemačkih socijaldemokrata na izborima za hamburški senat. I „zeleni“ su sve popularniji. Konzervativni Noje Ciriher Cajtung pridaje tom događaju takav značaj da vest objavljuje na prvoj strani. U Berlinu slave, i tamo sa sigurnošću očekuju pobedu levice. Prema rezultatima istaživanja javnog mnjenja, Hrišćansko-demokratska unija (stranka desnog centra), u nemačkoj prestonici je sasvim bez šanse. Angela Merkel, vođa desnice, opravdano je zabrinuta, prema dosadašnjim prognozama njena partija je pred porazom. I ako sad u ovom svetlu povučemo paralelu između Zapada i Istoka, zapazićemo iznenađujuće simptome. Pre četiri-pet godina na Zapadu je došlo do ekspanzije desnice. Desnica je nadmoćno pobedila čak i u tradicionalno liberalnoj Holandiji. Danas, bar se tako čini, ovaj talas gubi na energiji. Više nema ni traga nekadašnjoj frenetičnoj popularnosti Nikole Sarkozija. Pod nogama zvezde italijanskog desnog centra, Silvija Berluskonija, ljulja se tlo. Istraživači javnog mnjenja izveštavaju o prodoru levice u Zapadnoj Evropi. Nema u tome ničeg neobičnog, na delu je samo funkcionisanje političke promenljivosti vlasti, iz čega ne treba izvlačiti dalekosežne zaključke. Nije najvažnije pitanje, koja je stranka na vlasti, važno je da se smenjuju, kako nebo ne bi prekrila paučina.

februar 2011.
(preveo: Arpad Vicko)