Muk intelektualaca na rukovodećim pozicijama
Nove tuče u Temerinu, kako mediji tvrde, na etničkoj osnovi, naime, pretučeni mladići su mađarske nacionalnosti. Dobro mi je poznat monotoni redosled događaja: prvih dana manjinski mediji redom objavljuju proteste manjinskih lidera, naravno samo izjave onih funkcionera koji se smatraju za to podobnim. Dakle, uvek isti glasnogovornici, i uvek je odlučujući faktor odnos koji vlada između dotičnih medija i partija. Vremenom, međutim, ovo nadmetanje koje umnogome liči na borbu za prestiž, polako jenjava, gubi na intenzitetu. Nadležni manjinski funkcioneri se sastaju s većinskim nadležnim funkcionerima i na osnovu statističkih podataka dokazuju da se situacija, u suštini uzev, ipak popravlja. Ne pogoršava se, dakle, nego se, naprotiv, popravlja. Sumnjam, međutim, da to zadovoljava običnog manjinskog mađarskog građanina, utoliko pre što su poslovično „nemili” događaji na neobičan način permanentni. I to će tako i da ostane sve dok srpska vlast ne uzdigne ovo pitanje na nivo javne politike. Prema mom mišljenju, u međuvremenu ne bi trebalo zabašurivati sve učestalija prebijanja mađarskih građana, jer ova stvar već uveliko poprima karakteristike trenda. Naime, reč je o tako čestim konfliktima, koji se ne mogu pripisati samo nekolicini huligana. Ovi slučajevi, utvrđivanje činjeničnog stanja, nisu samo u nadležnosti ministra za unutrašnje poslove, već i ministra za obrazovanje. I u tom smislu problem treba (ili bi trebalo) izneti pred celokupnu srpsku javnost, a ne samo promrmljati nešto „između sebe”. Nedostaje jedna kompletna dokumentacija ovih događaja i njihova analiza. Ćute i lideri civilnih organizacija i institucija u okrilju Mađarskog nacionalnog saveta. Ćute i oni mađarski intelektualci koji zauzimaju odgovorne pozicije u kulturnom životu vojvođanskih Mađara. Mada bi njih, ako ništa drugo, na to obavezivala njihova pozicija. A njihova reč bi, sa tih položaja, imala određenu težinu. Posve precizno, reč je o direktorima, o članovima stručnih tela kulturnih i naučnih institucija. Sve dok oni ostaju nemi svedoci događaja, s pravom će neki većinski političari reći da „Mađari ćute”. Trebalo bi zauzeti jasne stavove pred licem srpske javnosti, na domaćim i međunarodnim stručnim savetovanjima, trbinama i u medijima. Već i zbog toga jer su u Budimpešti često baš njima puna usta optužbi na račun zanemele inteligencije, ali čim u povratku pređu granicu kod Kelebije, naprasno se prepodobe. Ogromna je ta protivrečnost: visoko pozicionirani manjinski intelektualci u Budimpešti se busaju u prsa, pokazuju stisnutu pesnicu, a u Beogradu se ponašaju kao zečevi.
Domovina i domoljubi
Marai je i u tome nepogrešiv! Domovina je previše ozbiljna stvar, a da bi se ona mogla poveriti domoljubima – piše u svom dnevniku.
Svet luksuza u Srbiji
U Srbiji, na srpskim autoputevima, magistralnim i regionalnim drumovima, na ulicama srpskih gradova jezdi blizu 30.000 službenih putničkih automobila. Možda i više, jer u ovaj broj nisu uračunati vozni parkovi srpskih političkih stranaka finansiranih iz državnog budžeta. I što se tiče broja službenih automobila, dakle, nalazimo se u evropskom vrhu. Čime se objašnjava ovoliki luksuz u jednoj siromašnoj zemlji? Bio sam učesnik jedne konferencije u Nemačkoj, na kojoj se pojavio i nemački ministar za inostrane poslove. Nije uzeo reč, pažljivo je odslušao konferenciju do kraja, ostao je i na koktelu, zatim je seo u svoj privatni automobil i odvezao se kući. Nemački pisci su zlobno primetili da jadni ministar nije mogao da popije ni čašu vina, jer se bojao da će ga uhvatiti saobraćajna policija. Tako prolazi onaj, konstatovali su, kome je žao da potroši novac na taksi. Dakle, tako stoje stvari u bogatoj Nemačkoj! Moja iskustva iz Srbije su sasvim drugačija. Političar koji se pojavi na našim manifestacijama neizostavno će imati (svečani) uvodni govor o kojem će mediji opširno izvestiti, a potom čim silazi s govornice, naprečac počinje da se oprašta, sedne u službenu limuzinu i službeni vozač ga vozi na sledeći događaj. A organizatori ga opravdavaju, naglašavajući da je ministar veoma zauzet čovek. I ne sumnjamo da će na nekom drugom mestu, pred drugim auditorijumom, pročitati drugi govor, o kojem će mediji ponovo opsežno izvestiti, službeni vozač je pripravan, i ministar opet nestaje u vidu lastinog repa. O tome je, dakle, reč. Naši političari, u odnosu na zapadne, padaju s nogu od rada. I zato je u siromašnoj Srbiji neophodan toliki broj službenih automobila, službenih vozača i toliko – luksuza.
O bezdomnosti
O novoj knjizi švajcarske književnice Žužane Gase koja se nedavno pojavila pod naslovom Südsudelbuch, u Noje ciriher cajtunugu piše Samuel Mozer. I nehotice se prisećam zbirke svojih eseja Bezdomni eseji. Jer, prema Mozerovom mišljenju, Žužana Gase (inače, pored ostalog, i izuzetna prevoditeljica mađarske književnosti), nije spisateljica jedne ili više domovina, nego – bezdomnosti. Jedna vrsta novog senzibiliteta stiče sve više građansko pravo. Vizija Simone Vejl polako postaje stvarnost: stabla će da se svale, njihovo korenje će da se ustremi prema nebu. I u tome ne vidim nikakvu nesreću, samo neku vrstu drugosti koja ima mesta pored onih koji imaju samo jednu, i onih koji imaju više domovina. Razlika je samo u tome da koreni pokazuju, streme u drugom pravcu. Da, prema čistom nebu.
februar 2013.
(Preveo Arpad Vicko)