Grabežljiva nova klasa

U bulevarskoj štampi se uveliko licitira, protiv kojeg će od aktuelnih ministara biti podneta krivična prijava, koji će biti priveden, i koji će na kraju zaglaviti u zatvoru. Krug kandidata se u novinama opasno širi, međutim, sve to još nije ništa, objavljuje prvi zamenik premijera, koordinator i ministar Vučić: šlag na torti će tek da usledi. A štampa nagađa. Da li u užem okruženju stranaka koje trenutno čine vladajuću koaliciju, ima ljudi sklonih korupciji – da korumpiraju i da budu korumpirani – ili je to jedno prečasno društvo čistih ruku i anđeoskih obraza? Nisam ni tužilac, niti sudija. Informisan o razmerama pretpostavljenih krivičnih dela, steglo me je nešto u grlu. Zar je sve to zaista moguće? Jer ako jeste, onda su prilike mnogo gore no što sam pretpostavljao. Živim u društvu iskvarenom do srži. Situacija je toliko očajna, da se postavlja pitanje, da li se ovo društvo uopšte i može promeniti unutar zakonskih okvira? Ili se promene mogu izvesti samo kršenjem zakona? Naime, sve češće čujem i čitam da ne treba preterno voditi računa o paragrafima, ne treba nasedati lukavstvima, trikovima advokata-branilaca. Jer dobar deo naroda, koji zaista živi u bedi, sklon je, naime, tome da se pravna država, bar privremeno, suspenduje, samo da se konačno očiste Augijeve štale. Deo naroda traži, dakle, novog Herakla. Ili je reč ipak samo o tome da je ova antikorupcijska euforija samo deo arsenala političkog hladnog rata? I da stvarno stanje stvari nije baš toliko katastrofalno? Da li je reč samo o novom političkom opsenarstvu? Ne treba se uzbuđivati, čujem na ulici. Svako čudo za tri dana. I ovo ćemo ubrzo da padne u zaborav. Sudovi pak donose presude koje se u javnosti ili odobravaju, ili ne. Jedno je, međutim, već sada očigledno: radi se o tome da između nove klase, ili da budemo sasvim otvoreni, između nove buržoazije i jednog dela političara postoji, što bi se reklo, visok stepen uzajamnog razumevanja i saradnje i da, zahvaljujući tome, deo „službenika naroda” uspeva da se ubaci u novu kapitalističku klasu. Grade se velelepne vile, imetak se uvećava, imperije bogataša su sve veće. Za to je dobar pokazatelj sve veći broj telohranitelja u pratnji političara. Štampa izveštava da u Srbiji svaki političar koji iole drži do sebe ima svoje telohranitelje – ili iz policije, ili privatne. Što je i razumljivo, jer tamo gde se zlato naglo gomila, tu obično i krv poteče. Ali nisu ti nabildovani kolosi najopasniji. Više zabrinjava ona telesna garda koju čini tzv. „ozračje” – to su savetnici, „analitičari”, birokratska inteligencija, državno plemstvo koji, za novac iz državnog budžeta, odnosno na trošak poreskih obveznika, čuvaju duhovni ugled svojih gospodara.

Francuska ne hapsi Voltera

U Subotici sam govorio nedavno o tome da je važna karakteristika evropskog duha stalna napetost između kulture i ideologije. U to sam se mnogo puta uverio, poslednji put ovoga leta, kad sam ponovo pročitao antičke grčke drame. Evripid je, recimo, postavio i pitanje odgovornosti bogova. I ta napetost traje sve do danas. Političari drže da pisci nisu verodostojni, jer iz druge perspektive sude o javnim poslovima u društvu. Naravno, postoje i izuzeci, takav je bio, recimo, De Gol. Sartr je kao kolporter prodavao zabranjene novine ulicama Pariza, njegovo hapšenje bi, stoga, bilo legitimno. Ali De Gol to nije odobrio. „Francuska neće da uhapsi Voltera” – rekao je. Ova genijalna rečenica se retko citira.

Koještarije

Kao obično, i ovog jutra prelistavam internet-izdanje Noje Ciriher Cajtunga. Iscrpna analtička najava televizijskog duela američkih predsedničkih kandidata, Obame i Romnija. Ne mogu odoleti, a da se ne osmehnem. U raspravi predsedničkih kandidata, piše švajcarski analitičar, naročito važnu ulogu će da ima cena benzina. I, naravno, poreska politika. Te stvari kod nas su nezamislive. U ovom regionu Evrope, naime, političari govore kao mesije. Takve sitnice, koještarije, kao što su porezi, njih ne zanimaju. U berlinskom Tagescajtungu Hans Ulrih Gumbreht se pita, i pokušava da iznađe i odgovore, zbog čega se mlađa generacija pisaca toliko zanima za vreme u kojem su živeli njihovi roditelji. Činjenica je, naime, da je šezdesetosma, i godine koje su potom usledile, polazna tačka svih duhovnih pokreta današnjih mladih generacija na zapadu. O tome, kod nas, nema ni reči. U Frankfurter Algemajne Cajtungu Volfgang Kemp komentariše rađanje jednog radikalno novog jezika današnje omladine. Nastupa vreme kad će roditelji i deca da govore jedni pored drugih, i da se neće razumeti. Kako će to da se odrazi na književnost?

oktobar 2012.
(Preveo Arpad Vicko)