ponedeljak, 17. maj, 2021.

Dugo sam i pažljivo slušao propovedi medijskih i političkih radnika o porodici kao svetinji. U poslednje vreme mi je dozlogrdilo to licemerje, jer sam morao sve češće pomišljati na oca koji rmbači za minimalnu platu i koji svakodnevno živi u strahu da će mu „hrišćanska oligarhija“, nezasita profita, uručiti otkaz. Moram pomišljati na majke koje maltretiraju provincijski šerifi. Koliko će autoriteta uspeti da sačuvaju ove majke i očevi? Treba jasno reći da nemaju pravo da govore o „svetinji porodice“ oni koji se ne suprotstavljaju ovom režimu, štaviše, ako su uz to i njegove manje ili veće karike. Neka „prostranački novinari priupitaju najzad manje i veće predstavnike režima, članove nomenklature, novobogataške patriotske „hrišćane“, koliko je radnika zarad profita oligarha izbačeno na ulicu. Ovi „novi borci“ nazivaju sebe „nacionalnim konzervativcima“. Nemam ništa protiv konzervativnih sistema vrednosti, samo bih podsetio provincijske propovednike da postoje i druge vrste konzervativizma. „U građanskom osećanju sveta potiskuje se u pozadinu porodična, plemenska i verska lojalnost, i u dražavljanskom konceptu (mišljenju) fokus rodoljublja ne čini ličnost, nego mesto. To mesto je grad i njemu pripadajuća teritorija.“ Ove redove nije napisao neki vajni „socliberalni“ mislilac, nego Rodžer Skruton, eminentni englaski konzervativni filozof. (…)

utorak, 18. maj 2021.

Lokalni izbori u Hrvatskoj svedoče o ne baš beznačajnim pomacima. Treba još sačekati konačne rezultate, međutim, rezultati izbora u Zagrebu već su izazvali teške poremećaje, jer je već posle prvog kruga bilo izvesno da je kandidat levo-zelene koalicije Možemo! Zlatko Tomašević, stekao takvu prednost, da u drugom krugu predstavnik konzervativnog Demokratskog pokreta Miroslav Škoro nema ni teoretske šanse da osvoji poziciju gradonačelnika. Prema svim znacima, dakle, novi zagrebački gradonačelnik biće Zlatko Tomašević, kandidat levo orijentisanih zelenih, što je na desnici izazvalo veliku pometnju. Sad se šire glasine da je Možemo! zapravo stranka krajnje levice, i naravno, dovode je u vezu sa Šorošem i s jugoslovenstvom. Poraženi Škoro je u krajnjem očajanju izjavio da će Zagreb, posle ovih izbora, biti grad pedera.

četvrtak, 20. maj 2021.

U najnovijem broju nedeljnika Vreme Teofil Pančić piše o današnjoj srpskoj dvorskoj politici – kao i uvek, duhovito i precizno. Aktuelne rasprave o Nebojši Stefanoviću naziva dvorskim intrigama, i u pravu je kad kaže da su dvorske zavrzlame sve mutnije. Do danas je plemenitije značenje pojma politike ubijeno, kad čujem reč „politika“ sasvim mi je jasno da se radi o partijskoj propagandi. U devedesetim godinama to me je znalo iznervirati, sada pak trpim. Strpljivo zapisujem u svoj dnevnik ono što vidim i doživljavam. Toliko je dovoljno – možda je i previše. Nikad nisam bio u milosti politike. Jedna me je otrpela, ali je pamtila sve moje, i najsitnije „grehove“, druga me je blago kažnjavala zbog mojih stavova, treća me je kažnjavala i za ono što nisam učinio. Moju sadašnju ogorčenost moguće je objasniti i time da postajem onoliko manje informisan koliko raste broj vesti koje me zatrpavaju i, s druge strane, ekspanzija sve brutalnijeg javnog govora. Danas može biti bilo ko optužen da je na trgu u centru grada ujeo jednog psa, mase će i u to poverovati. Neću da govorim tim prostačkim jezikom da bih stekao popularnost. I dok me vazda budni stranački vojnici obasipavaju glupim optužbama, u pozadini se sklapaju neprincipijelne nagodbe. Svetonazori nisu ni najmanje bitni, važna je samo lova. Stekao sam već imunitet na tu vrstu politike, ali se divim onim novinarima koji još imaju snage da kritički pišu i govore. Jedan od njih je i Teofil Pančić, ali ih ima sigurno još nekoliko. Mučno je slušati izveštaje o takozvanim raspravama u lokalnim odborima Srpske napredne stranke. Partijske ćelije se jednoglasno, bez izuzetka, svrstavaju uz Vučića, uključujući i novosadske naprednjake. Ne znam baš pouzdano kako su izgledale informbirovske rasprave iz 1948. godine, kad je svaki član partije morao da se izjasni da li je za Staljina, ili za Tita. Komentatori navode da se i danas vode ovakve rasprave, ali one su samo po formi slične onima iz 1948. godine, jer tada je trebalo donositi sudbonosne odluke, dok je danas reč o unutarstranačkim razmiricama. Ne raspravljaju o tome kako da se zemlja više demokratizuje – ne, o tome nema rasprave, nego o tome ko je koga prisluškivao, ko je kakve veze imao s mafijašima, da li su ili nisu mleli ljudsko meso, ko je prisluškivao telefon predsednika Republike. Mesta tih rasprava ne bi smela da budu lokalne partijske organizacije, o tim pitanjima treba da presuđuju sudovi na osnovu dokaza organa gonjenja. U komentaru Teofila Pančića nailazim na jednu tezu koja bi mogla da navede građane Srbije na razmišljanje. U Zagrebu je na lokalnim izborima pobedila levo-zelena koalicija, u Rijeci socijalisti, ali samo u koaliciji sa zelenima, a u Splitu nazavisni. Zamislimo, upozorava Pančić, da u Beogradu pobede zeleni, u Novom Sadu levica, a u Nišu nezavisni. To bi značilo da smo zaista krenuli prema Evropskoj uniji. Jedina je nevolja to što nema levice, nema levo-zelenih, i nema nezavisnih koji bi imali iole ozbiljnije šanse da pobede.
Uveče, uz pomoć zooma održao sam predavanje na Sečenjijevoj akademiji za književnost i umetnost pod naslovom Postjugoslovenski književni kaleidoskop identiteta – jevrejski i manjinski identitet. Nisam dobar predavač, a ova „nova tehnika“ mi je samo uvećavala tremu. Posle me je predsednik akademije Ferenc Đeze uveravao da je predavanje bilo izvrsno, i da nisam toliki predavač-diletant, kakav verujem da jesam.

nedelja, 23. maj 2021.

Uveče i do pola noći, zajedno sa svojim starim beleškama ponovo čitam Gombrovičev dnevnik. Zašto u mađarskoj književnosti nema takvih, u odnosu na naciju, kritičnih romana kakve su pisali Tomas Bernhard ili Gombrovič? Zar je mađarska nacionalna svest osetljiva kao rosa, da ju je već i prvi lahor lišio samopouzdanja? Zar je neophodno toliko ga čuvati, tetošiti, braniti, ušuškavati? Ili je reč o tome da mađarska oholost neće ni da čuje o grešnoj i grehu sklonoj mađarskoj naciji? Ili nas možda guši tragična mađarska istorija? Ne mislim da je ovo potonje objašnjenje pravo, jer je istorija Poljske bar toliko tragična, kao što je mađarska. Ili možda mađarski pisci moraju da plešu vezanih nogu zbog podeljene mađarske javnosti. A možda je reč samo o tome da je Gombrovič video stvari izoštrenije, budući da je živeo u Argentini, a ne u Poljskoj. Po tome se i razlikuje od onih pisaca koji, koliko ih zlehuda sudbina više udaljava od mađarske domovine, utoliko se više približavaju mađarskoj vladi. Udaljenost je samo izoštravala Gombrovičev pogled i duh. Mislim da je i njegova nemirna priroda umnogome za to predestinisala. „Mene, koji sam jezivo Poljak, i koji se buni protiv Poljske, uvek me je nervirao taj detinjasti, i drugi put pripitomljeni i krotki poljski mali svet.“, pisao je. Nije imao milosti ni prema poljskim klasicima, ni prema poljskoj avangardi. „Poljska avangarda je bila neočešljana, bosonoga, nekakva nakarada, imala je glavu rabina, gole noge nalik na noge seljačkog klipana“ – pisao je Gombrovič. Nije štedeo ni velikane svetske književnosti. Pisao je da će Prusta i posle smrti slatkišima hraniti književni gastronomi. Na najveće zaprepašćenje lepoduha Gombrovič je stao uz Sartra. Mrze ga zbog toga što je previše velikog formata – zabeležio je Gombrovič. Njegov izbor proističe iz njegove ars poetike. „Romansijerke i fabrikantkinje feljtona, te časne tetkice, osrednji novelisti i stihoklepci, grafomanski mekušci – konstatovao je – neprestano se trude da razmekšaju književnost, kojoj na taj način preti opasnost da se pretvori u meko kuvano jaje, umesto – što bi joj bila misija – da bude tvrdo kuvano jaje“. Moto Gombrovičevog životnog dela mogla bi da bude ova njegova rečenica: „Ostani uvek stranac!“

ponedeljak, 24. maj 2021.
 
Gombrovič ni o komunistima ne piše toliko neprijateljski, poput današnjih ekskomunista, odnosno njihovhi vernih i pomodnih učenika. Poljski državno-socijalistički režim stavio je na indeks njegova dela, međutim, za njega nije sporno da je „pravi komunizam pobeda one moralne osetljivosti koja je svesna društvene nepravde i koja ne može da zaboravi da nepravda sad proždire džigericu, kao Prometejevu“. Istovremeno hoće da bude i konzervativac, i komunista – konzervativac, jer je smatrao da je revolucija preterano skupa, i bojao se da uvećava nesreću i da je štetna za slobodu. Prema njegovom mišljenju, oslobođenje proletarijata moguće je putem oprezne i promišljene konzervativne revolucije. Dobro mu je poznat cinizam kapitalizma, ali se ipak ne pridružuje revolucionarima jer je on umetnik, a umetnik i ravolucionar su skoro isto. Ištvan Erši je tačno primetio, Gombroviča je komunizam privlačio kao Lucifer Fausta. Naravno, u međuvremenu konzervativna revolucija je poprimila sasvim drugo značenje, proleterska klasa se atomizovala, a revolucionarnu, opozicionu avangardu zamenili su avangardni paraziti. Pisao je i ponašao se u umetnosti kao večiti emigrantski revolucionar, u svom vremenu bio je usamljenik, danas bi bio još usamljeniji. Shvativši šta se oko njega dešava, gadno bi opsovao i uzviknuo: „Gospod Bog se pretvorio u pištolj s kojim bi voleli da ucmekaju Marksa“.

Preveo: Arpad Vicko