Problemi u komunikaciji, naročito među mlađim pripadnicima različitih etničkih grupa u Vojvodini, odraz su dugogodišnje zapuštenosti prosvetnog sistema. Tempo reformi na ovom polju prati mnoštvo poteškoća, a praksa se pokazala kao najbolji učitelj

Iako Vojvodinu vrlo često, naročito političari, pominju kao pozitivan primer multikulturalnosti, mnogo je manje javne reči o tome koliko je ovde, zbilja, prožimnanja različitih etničkih kultura, života jednih sa drugima, a koliko – života jednih pored drugih.
Poznavanje jezika naših prvih suseda samo je jedna od dimenzija problema sa kojima se svakodnevno susrećemo. Slučajevi da se mladi različitih nacionalnosti u Vojvodini sporazumevaju na engleskom jeziku sve su češći, a prilozi u televizijskim emisijama koji se snimaju u mestima sa pretežno manjinskim stanovništvom gotovo po pravilu šokiraju javnost zbog „nepoznavanja zvaničnog jezika države u kojoj žive“. Jezičke barijere među mladima predstavljaju dodatni teret i u izboru profesije i daljoj karijeri. Iako značajan broj pripadnika mlade generacije smatra da relativno dobro poznaje kulturu svojih suseda druge etničke pripadnosti, takve se procene često pokazuju kao pogrešne upravo na terenu međusobne jezičke komunikacije. Istraživanje koje su 2007. godine, u okviru projekta „Afirmacija multikulturalizma i tolerancije u Vojvodini“, sproveli Pokrajinski sekretarijat za upravu, propise i nacionalne manjine i Pedagoški zavod Vojvodine, kojim je obuhvaćeno preko 4.300 učenika osnovnih i srednjih škola na teritoriji cele pokrajine, pokazuje da je 41 odsto upitanih odgovorilo da veoma dobro, odnosno uglavnom dobro poznaju kulturu neke druge etničke zajednice. Međutim, ne postoji i pouzdana procena globalnog nivoa poznavanja jezika susednih zajednica.

Komunikacija umesto bubanja

Pripadnici manjinskih zajednica, i sami svesni problema nedovoljnog poznavanja srpskog jezika kao većinskog, pre svega među mladima u etnički homogenijim sredinama, neretko se pri pokušaju njegovog rešavanja susreću sa brojnim poteškoćama. Tvrde da je koren problema u anahronom i krutom sistemu obrazovanja. Nastavni planovi i programi po kojima se uči srpski kao nematernji jezik, napisani devedesetih godina, opterećuju učenike mnoštvom suvišnog, a da, istovremeno, učenici po završetku školovanja nemaju aktivno znanje srpskog jezika. Osim toga, programi su pisani po univerzalnom principu, važe za sve pod jednakim uslovima i ne prate specifičnosti na terenu. Jedna od osnovnih zamerki koju iznose pripadnici mađarske zajednice je da se srpski jezik uči na isti način, nezavisno od lokalnih prilika. Tako je, recimo, isto gradivo predviđeno za mađarske učenike i u Novom Sadu (kao sredini u kojoj je srpski jezik dominantan u komunikaciji), ali i u opštinama poput Sente i Kanjiže, u kojima pretežno živi mađarsko stanovništvo. Zbog toga je Pedagoški zavod Vojvodine pre četiri godine predložio novi plan učenja srpskog kao nematernjeg jezika za osnovnu školu, koji, osim što prvi put priznaje te specifičnosti, predviđa različite nastavne programe, shodno lokalnim prilikama, ali isto tako i nove nastavne metode.

– Osnovu novog načina predavanja čini takozvana komunikativno-iskustvena metoda, koja polazi od praktičnih stvari koje će učenicima biti potrebne u svakodnevnom životu. Slično učenju stranih jezika, rade se situacione vežbe sa đacima, umesto dosadašnjih metoda koje su se svodile na bubanje novih reči – kaže za sajt autonomija.info Gabriela Šaroši, direktorka osnovne škole „Stevan Sremac” u Senti i članica Upravnog odbora Pedagoškog zavoda Vojvodine.

– Važno je što se sa ovim programom počinje već i u vrtićima, tako da mala deca dolaze u školu već sa nekim minimalnim predznanjem. U početku je bilo malo i otpora, budući da deca u prva dva razreda ne uče iz udžbenika, što je mnogim roditeljima bilo čudno, ali, metoda već daje neke rezultate. Pravilnikom o nastavnom planu i programu data nam je mogućnost da umesto dosadašnja dva časa nedeljno to nekako raspodelimo na celu nedelju, tako da đaci uče srpski svakog dana po dvadeset minuta, a petkom imaju desetak minuta za ponavljanje, pojašnjava Šaroši i još dodaje da poseban problem čini manjak kvalitetnog kadra.

Mnogo nade u novi program polaže i Žužana Pap, učiteljica u senćanskoj školi „Turzo Lajoš”, u kojoj postoje samo odeljenja sa mađarskim nastavnim jezikom.

– Časove srpskog obično delimo sa časovima muzičkog ili likovnog vaspitanja. Za to vreme se trudim da decu animiram na razne načine, a u najnižim razredima nama je bitno samo da deca razumeju i progovore, tek u trećem učimo da čitamo i pišemo. Problem nastaje već u višim razredima osnovne škole, kada nastavnici preuzimaju đake i sa njima rade po starom programu. A to znači – sa puno gramatike i nezanimljivih lekcija, pa deca postepeno gube interesovanje. Novi program nije loš, ali u školi radim već 31 godinu i iz iskustva znam da se jezik najbolje uči na terenu. Najzanimljivije je deci kad se sama snađu, a tome služe ekskurzije. Desi se da deca, na primer, hoće da kupe čokoladu, pa traže od mene da im pomognem, a ja im kažem „ne znam deco, učili smo, snađite se sami“ … Da vidite kako se brzo vrate sa čokoladom!

Učenje srpskog jezika kao nematernjeg obavezno je i u srednjoj školi, ali je tu situacija još teža. Reforma srednjoškolskog obrazovanja uveliko kasni za reformom osnovnog i visokog obrazovanja. Novi Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja stupio je na snagu u septembru prošle godine, a u Ministarstvu prosvete očekuju da će se reforma sprovoditi upravo na temelju tog zakona. Nevolja sa učenjem srpskog jezika u srednjim školama ogleda se u tome što učenike mahom preuzimaju profesori kojima je srpski maternji jezik, neretko se iskazuje i manjak tolerancije prema učenicima sa slabijim poznavanjem jezika. Pored toga, nastavni plan je isti za učenike gimnazija i za učenike stručnih škola, pa je veliki deo usvojenog znanja praktično neprimenjiv. Osnovna zamerka srednjoškolaca je da je gradivo dosadno i teško za razumevaje. Njihove primedbe se uglavnom odnose na preterano učenje srpske književnosti koja je puna arhaičnih izraza i turcizama, a da se pri tome u potpunosti zanemaruje ono što će im sutra biti potrebno, recimo u radnom okruženju.

„Jezik društvene sredine“

Situacija sa poznavanjem jezika susednih etničkih grupa, još je gora kada je u pitanju većinska, srpska populacija u Vojvodini. „Jezik društvene sredine“, kao školski predmet, bio je obavezan na teritoriji pokrajine nepunih dvadeset godina. Uveden je početkom sedamdesetih u tadašnjoj SAP Vojvodini i bio je obavezan sve do 1992. godine, kada je nadležnost utvrđivanja nastavnog plana prešla sa pokrajinskog na republički nivo. Po važećem zakonodavstvu, od 2002. godine učenje manjinskih jezika „sa elementima nacionalne kulture“ predviđeno je kao fakultativno i ne računa se u prosek ocena. Školama je ostavljen slobodan izbor da li će organizovati nastavu iz ovog predemeta, a rezultati su vrlo loši.

– U nižim razredima još i postoji nekakav odziv, ali on već opada u višim razredima osnovne škole. Ni ovde ne postoje udžbenici, jer predmet faktički nije priznat od strane ministarstva – kaže Gabriela Šaroši.

Manjine daleko više poznaju jezik i kulturu druge etničke zajednice, nego što je to slučaj sa srpskom zajednicom. Prema istraživanju među osnovcima i srednjoškolcima u Vojvodini, procenat Srba koji odgovaraju da veoma dobro, odnosno uglavnom dobro poznaju kulturu neke druge etničke zajednice iznosi 32,81 odsto, dok među manjinskim đacima taj procenat ide i do 55,7 odsto (Rusini).

Prošle godine je iz Subotice Ministarstvu prosvete upućena inicijativa da se učenje jezika manjina u srpskim odeljenjima u višenacionalnoj sredini uvede, ako ne kao obavezno, ono makar kao izborni predmet, čije bi ocenjivanje ulazilo u prosek. Takav predlog još uvek nije naišao na odobrenje, iako je Pedagoški zavod Vojvodine već pripremio udžbenike koji se takođe temelje na komunikativno-iskustvenoj metodi. Inače, Zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, koji je usvojen prošle godine, predviđa da pokrajina može samostalno da donosi nastavne planove i programe iz pojedinih predmeta od interesa za nacionalne manjine, ali „sporazumno sa nadležnim ministrom“.

Politika, takođe, neretko može da kumuje slabom poznavanju jezika. Iz straha od asimilacije, pravdajući to potrebom za očuvanjem nacionalnog identiteta, neki političari manjinskih zajednica u Vojvodini zagovaraju čak i ideju o segregaciji obrazovnog sistema i smatraju da njihovim učenicima treba obezbediti zasebne škole. Taj princip ne samo da dvojezične škole smatra izlišnim, već direktno radi u korist sopstvene štete, imajući u vidu opšti stav da se jezik najbolje uči u praksi i u neposrednom kontaktu sa decom drugačijeg maternjeg jezika.

Ako je za utehu, i pored postojećih problema u komunikaciji, istraživanje među đacima govori da mladi u Vojvodini nisu u tolikoj meri ksenofobični, koliko se ponekad veruje. Jer, čak dve trećine ispitanih učenika za život bi odabralo – višenacionalnu sredinu.

Goran Popov
(Tekst je nastao u okviru realizacije NDNV-ovog projekta edukacije mladih novinara pod zajedničkim nazivom „Izveštavanje o Vojvodini“)