Naše vođe su predvodnici našeg puta u propast, ali zašto ih mi tim putem nosimo na ramenima, kličemo im i ponižavamo se, pitanje je za neku kolektivnu psihoseansu kojoj se termin i ne nazire, kaže reditelj Kokan Mladenović.

Početak nove pozorišne i festivalske sezone obeležila su i dve njegove predstave – drama „Bila jednom jedna zemlja“, prema motivima istoimenog romana Dušana Kovačevića, premijerno je izvedena 14. oktobra u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, i trijumf predstave „Što na podu spavaš“, prema romanu bosanskohercegovačkog pisca Darka Cvijetića.

„Obe predstave, i „Što na podu spavaš“ i „Bila jednom jedna zemlja“, spadaju u one priče koje se moraju pričati na sav glas, ne bismo li napokon shvatili da ne možemo zauvek da budemo veliki ponavljači istorije, da je vreme da jednom nešto i naučimo, da se pogledamo u ogledalo i da prestanemo da od naših mnogobrojnih mentalitetskih devijacija pravimo brend koji nas čini „tako posebnima“, a u suštini nas čini nezrelim, frustriranim i nekompatibilnim sa svetom“, rekao je Mladenović u intervjuu za Danas.

„Među naše mnogobrojne istorijske tragedije spada i ta da smo jednom, nakon oktobra 2000. godine imali priliku da podvučemo crtu pod sramotnu istoriju naše zemlje u devedesetim godima, da lustriramo ratne huškače, novinare, urednike, akademike i naravno sav taj miloševićevsko-šešeljevski šljam koji nas je odveo u katastrofu. Zašto do svega toga nije došlo pitanje je za takozvane “demokratske snage” koje su se pokazale nedoraslim istorijskoj situaciji i koje su, sa jedne strane, požurile da se obogate na našoj želji za promenama, a sa druge strane, krenule u dodvoravanje nacionalnoj desnici, uvođenjem veronauke u škole, izjednačavanjem partizanskog i četničkog pokreta itd“, ocenio je reditelj.

„Njihova nemoć da izvedu radikalni zaokret koji bi nam omogućio da ne budemo ovoliko “posramljeni među narodima” utro je put za vraćanje na vlast onih najretrogradnijih elemanata politike devedesetih, Miloševićevih i Šešeljevih potrčaka i udvorica i zato je sada normalno da se Srbija predstavlja žrtvom ratova, da se negiraju ratni zločini, da su ratni zločinci nacionalni heroji i da im se, shodno tome, u korpus nakaradnih vrednosti pridodaju četnici, ljotićevci i ostali kolaboracionisti i zločinci iz onog rata.“

„Kad već padamo, red je da padnemo sa treskom…“

„Kad već padamo, red je da padnemo sa treskom, otežavši sopstvenu istoriju glorifikacijoim najstrašnijih zločina i najokorelijih ubica. Mi, nakon svega, ne živimo slobodno, moralno i pošteno; mi živimo okruženi zločinima, zločincima i sveopštim nemoralom koji se proglasio za jedini i vrhovni moral ove nesrećne zemlje“, dodaje Mladenović.

On je rekao da je za njega centralna tema sjajnog romana Darka Cvijetića, “Što na podu spavaš”, upravo uočavanje da smo svi mi sa prostora Jugoslavije toliko suštinski povezani i pomešani da je nemoguće naneti zlo drugome, a da ga istovremeno ne nanesete i samima sebi.

„Taj roman nam, kao i predstava budi nadu da će jednom na ovim prostorima ljudi uspeti da pobede narode, da će naša očigledna bliskost i upućenost nadrasti političke parole, govor mržnje, nacionalne euforije i sve ono čime nam kontaminiraju živote decenijama.“

„Beskrupulozna manipulacija jednim narodom“

Govoreći o novoj predstavi „Bila jednom jedna zemlja“, iliti „Podzemlje“, reditelj je objasnio ga je zanimala tema beskrupulozne manipulacije jednim narodom, koji se drži u kontinuiranoj laži da bi ga se iskorišćavalo, kao i tema pristajanja na takvu ogoljenu i očiglednu laž.

„Bez obzira da li se laž maskira u ideološku oblandu ili u „ugroženi nacionalni interes“, ona jednako služi da bi se narodom upravljalo i da bi ga se iskorišćavalo preko granica izdržljivosti. U vremenima koja su za nama, laž se trudila da se sakrije, trebalo vam je lukavstva i pronicljivosti da shvatite da ste manipulisani i hrabrosti da to izgovorite. Danas se laž bahato baškari na mestu nekadašnjih istina. Toliko je sve jasno, vulgarno, ogoljeno, da je jednostavno nenormalno da smo mi pristali da je upravo to normalnost koju živimo. Naše vođe su predvodnici našeg puta u propast, ali zašto ih mi tim putem nosimo na ramenima, kličemo im i ponižavamo se, pitanje je za neku kolektivnu psihoseansu kojoj se termin i ne nazire“, kaže on.

Ono što njega lično najviše uznemirava u ovom našem „podzemlju“, jeste činjenica da su stasale i stasavaju generacije koje, odrastajući u ovoj i ovakvoj zemlji, „u ovom izopačenom sistemu vrednosti, misle da je baš to život, baš to država, da je sve ovo normalno i ispravno i da tako žive svi i svuda na svetu“.

(Danas/N1, Foto: N1)