Niko nas ne tera da budemo kukavice u javnom životu, trgovci u sopstvenoj umetnosti, niko nas ne tera da budemo ovoliko poniženi kako trenutno jesmo – mi to trpimo jer smo izabrali da trpimo, mi smo izabrali da budemo u ovom estradnom brlogu koji se zove Srbija i to trpimo jer hoćemo, kaže reditelj Kokan Mladenović.

On je ocenio da smo postali narod bez kulturnih potreba – raspadom Jugoslavije.

A do toga su doveli „ljudi željni ratova i krvi, pa ratova i novca kao što su ovi koji nas trenutno vode, i vidimo i po grafitima pošast njihovog sistema i neulaganja u kulturu“, dodao je i kazao da se sistematski uništava značaj obrazovanja i kulture, i nipodaštava budžetima za kulturu koji su manji od jedan odsto, dok su u vreme Jugoslavije bili pet do sedam odsto.

Mi nismo narod velike građanske tradicije, ali u jugoslovenskom sistemu, kako je rekao, postojao je organizovan sistem odlazaka u pozorište. Danas, dodao je, uz opštu estradizaciju društva, nezamislivo je da će neko od 18 godina iz čista mira poželeti da ide u pozorište i muzej.

Niko nas ne tera da budemo kukavice u javnom životu, trgovci u sopstvenoj umetnosti, niko nas ne tera da budemo ovoliko poniženi kako trenutno jesmo – mi to trpimo jer smo izabrali da trpimo, mi smo izabrali da budemo u ovom estradnom brlogu koji se zove Srbija i to trpimo jer hoćemo, kazao je Kokan Mladenović u Tumaču stvarnosti u Novom danu N1.

Danas neprijatnih pitanja gotovo i da nema postavljenih sa naše scene, smatra reditelj.

„Nikad nije bilo beznadnije stanje u zemlji nego sad, imamo prilično sramotnu opoziciju, najsramotniju vlast koju možemo da imamo, okolnosti u kojima živimo su ponižavajuće za zdrav razum“, kaže.

Prema njegovim rečima, pametna vlast zna koji je ogroman značaj kulture, pozorišta i ona ulaže u njega, ali nepamenta vlast estradizuje i guši pozorište, ne plaća kritičke filmove…

„Sigurno postoji sprega između vlasti i kulture, ali nekad je ona bila na obostranu korist. I Tito je koristio film kao poropagandu, ali rezultat toga je i Fest i Avala film, svetska elita je snimala u Beogradu, kad pogledate danas šibicare koji se bave kulturom na ponižavajući način i ondašnju zemlju, to deluje kao Periklovo zlatno doba gledano iz današnje perspektive“, kazao je.

„Treći put pominjem Jugoslaviju, znači – volim je!“

Govoreći o svojoj novoj predstavi „Bilo jednom na Brijunima“, u kojoj se susreću Tito i Jovanka Broz i Ričard Barton i Elizabet Tejlor, on je rekao da danas nema tako značajnih igrača.

„Tito je bio veliki igrač, nezamislivo je da svetske veličine tog ranga, Barton i Tejlor, borave i rade u našoj zemlji danas. Nama je to bio povod za ispitivanje odnosa umetnosti i politike, ko je tu veći glumac, i ko kreira koju stvarnost“, objasnio je.

Kazao je da živi „sretni, izbeglički, pozorišni život, koji mu je omogućio da smatra da živi u zemlji koju smatra svojom – onu u kojoj se i rodio – Jugoslaviji“.

„Poslednjih desetak godina vezan sam pre svega za eks jugoslovenski prostor i zemlje iz bliskog regiona… živim tamo gde se mogu pričati uspešne, slobodne pozorišne priče, bavim se temama koje me zanimajuju, bez cenzure, koja podrazumevaju apsolutnu slobodu stvaralaštva i to sjajno funkcioniše za sada. Ne mislim da u Beogradu ima preterane pozorišne slobode. Ima izuzetaka i odličnih predstava, ali o repertoarima ne možemo govoriti kao o osmišljenoj celini, a pogotovo ne o nečemu što pozorištu daje dostojanstvo da bude lider svega što je ljudsko i građansko u promišljanju sveta“, zaključio je Mladenović.

(N1)