Sedam mladića poginulo je 2. jula u saobraćajnoj nesreći na putu između Pančeva i Alibunara, kada je njihov automobil u punoj brzini podleteo pod kamion. Ta vest je za većinu medija u Srbiji bila udarna nekoliko sati, dok se, kroz zvanično saopštenje policije, nije saznalo da je reč o sedmorici Roma. Analizom daljeg izveštavanja o ovom nemilom događaju utvrdili smo da je na stranicama crne hronike „zavredio“ svega još jedan dan pažnje. Pomalo neuobičajeno, budući da se sličnim nesrećama mediji kroz crnu hroniku bave danima, pa i nedeljama. Romima, s druge strane, mediji se bave na malo „drugačiji“ način nego pripadnicima drugih društvenih zajednica, pa činjenica da se smrti sedmorice nesretnih mladića nije posvećena „redovna“ pažnja upućuje na jednu reč – diskriminacija.

Udes se dogodio u noći između 1. i 2. jula, a 2. i 3. jula je deset medija prenelo tu vest, što u elektronskoj, što u štampanoj formi. Posle dva dana, novinari dva dnevna lista (Blic, Kurir) uradili su i priču sa porodicama stradalih, koju je preneo i jedan Internet portal (Vesti online). Po etičkim normama, ovakvo izveštavanje bi svakako bilo primereno. Ali, u našoj medijskoj svakodnevnici, takva slika je vrlo nesvakidašnja.

Novinarka nedeljnika „Vreme“ i članica republičkog Saveta za štampu, Tamara Skrozza, postavlja pitanje da li je razlog upravo nacionalna pripadnost stradalih momaka.

– U prvom naletu svi su na udarne strane sajtova postavljali tu vest, a posle određenog vremena je objavljeno da su mladići romske nacionalnosti i posle toga se skoro ništa više nije čulo. Poslednja sam koja će vagati vrednost ljudskog života, ali je činjenica, koju potpisujem, da su mediji daleko više obrađivali ovakve teme i bavili se bezbednošću u saobraćaju kada su u pitanju bili neki drugi slučajevi. Sve što sam tih dana gledala, slušala, čitala u medijima, upućivalo je na to da su momci koji su izginuli „bili žrtve“, dok nije objavljeno da su Romi – ocenjuje Skroza.

Namerno ili…?

Pitanje koje se nadvija nad ovim slučajem je da li su novinari i urednici smišljeno postupili u ovom slučaju, pridajući mu manju pažnju nego inače? Ili su isti ti novinari i urednici, kao i većina ljudi u Srbiji, puni različitih predrasuda, pa i onih koje se odnose na Rome. Istu dilemu ima i naša sagovornica.

– Čini mi se, čak, da su Romi kao grupacija u tom smislu najpogođeniji. Naše generacije su rasle uz priče tipa: „nemoj biti nevaljao Cigani će te odvesti“, „ako budeš bezobrazan, poješće te Cigani“… U tom kontekstu nasleđenog, takozvanog „znanja“ o Romima, novinari prave greške kojih u startu možda nisu svesni. S druge strane, upravo novinari bi, bez obzira na to uz kakve su priče rasli i u kakvom okruženju, prosto morali da budu senzibilisani za položaj marginalizovanih grupa – jasna je Tamara Skroza.

Kad Savet za štampu ne prepoznaje diskriminaciju

„Težimo odgovornom i profesionalnom novinarstvu, sa misijom da štitimo građane Srbije od zloupotrebe u štampanim medijima i ujedno podignemo kvalitet novinarstva u Srbiji. Delovaćemo po Kodeksu novinara Srbije i sopstvenoj savesti, poštujući zakone i pod parolom: Brzo, besplatno, pravično“. To je tekst kojim se predstavlja Savet za štampu, samoregulatorno telo koje okuplja izdavače, vlasnike štampanih medija i profesionalne novinare, osnovan da bi pratio poštovanje novinarskog kodeksa u štampanim medijima i javno opominjao one koji te kodekse krše.

Međutim, prelistavajući odluke Saveta koje se odnose konkretno na medijsku diskriminaciju Roma, došli smo do jedne iz aprila 2012. godine, u kojoj „nisu uspeli da se usaglase“ o tome da li je list „Politika“ u tekstu pod naslovom „Samo su lopovi revnosni“, prekršio odredbe Kodeksa novinara Srbije.

Evo šta je posredi. Podnosilac žalbe, Regionalni centar za manjine, naveo je, između ostalog, da je nedopustivo da novinar iznosi sudove zasnovane na predrasudama i negativnim stereotipima, a kao primer su navedeni delovi teksta u kojima autor kritikuje blagu kaznenu politiku za krađu sekundarnih sirovina prema kradljivcima koji su „po pravilu romske nacionalnosti“.

– Sudijska bolećivost može da se nasluti: oglasiće se neka NVO, ili ‘faktor’ koji štiti njihova manjinska prava i ‘prozvaće sudiju’. Činjenica je da je ova nacionalna manjina u veoma teškoj materijalnoj situaciji, ali i da se ogromna sredstva troše na njihovu ‘inkluziju’, što im ne daje za pravo da imaju popust pred boginjom pravde – navedeno je u jednom delu spornog teksta.

Pojedini članovi Komisije Saveta za štampu glasali su da je Kodeks novinara prekršen. Oni su istakli da je reč o tekstu koji diskriminiše Rome i to, predstavljajući ih, ne samo kao kradljivce, nego kao “zaštićene” kradljivce koje sudovi ne kažnjavaju jer iza njih stoje moćni zaštitnici, uglavnom iz nevladinih organizacija. Ostali članovi Komisije izjasnili su se da povrede Kodeksa nema, jer je nacionalna pripadnost počinilaca krivičnog dela u ovom slučaju relevantna za tekst. A redakcija „Politike“ otišla je i korak dalje, u odgovoru na žalbu. Naveli su da je „u tekstu izneto činjenično stanje“, te da su spremni na izvinjenje, ako podnosilac žalbe dostavi podatke da „većina delinkvenata koji kradu bakarne kablove nisu Romi“ (?!). Narečena odluka, koja je u našim medijima prošla gotovo nezapaženo, baca senku na ogromne napore šačice stručnih ljudi u Srbiji koji se bore protiv svakog vida diskriminacije u medijima, reklo bi se – poprilično uzaludno.

„Lešinarske priče“ ili publika voli afere, krv i seks

Potpredsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije Jelka Jovanović, komentarišući izveštavanje o sedam mladića koji su izginuli 2. jula u saobraćajnoj nesreći, ističe da je „sreća u nesreći što nije bilo lešinarskog izveštavanja“, ali pravo pitanje je šta je ovde „sreća“, a šta „nesreća“.

– Ono što svakodnevno gledamo na stranicama crne hronike su apsolutno „lešinarske“ priče. Gotovo niko se ne pridržava etičkog kodeksa u novinarstvu. Pogledajte samo najsvežiji slučaj, sa pričom o Crnogorcu koji je izbacio ženu i četvoro dece iz svoje kafane jer su Srbi. Novine su listom stavljale slike dece na naslovnu stranu, što je nedopustivo – komentariše Jovanovićeva, koja podvlači da, „ko god otvori novine svaki dan može da vidi besomučno kršenje osnovnih pravila na sve strane“.

– S jedne strane, moramo biti potpuno realni, publika voli afere, krv i seks i tome je teško stati na put. Da se razumemo, tabloidima ne pada tiraž. Što je više afera u kojima je meso, u svakom smislu te reči, istaknuto, to manje možemo očekivati da se nešto promeni. Urednik u jednom uglednom mediju, recimo, rekao mi je da se trude da ne objavljuju imena učesnika u zločinima pre zvaničnog saopštenja policije i da im se zbog toga „ceo grad smeje“. Dok se ne uspostavi neki civilizacijski nivo za funkcionisanje medija, možemo se samo uzdati u njihovu profesionalnost, koja je takođe upitna – navodi Jovanovićeva.

Građani drugog reda

Romi su, kada se pogleda izveštavanje, u medijima gotovo jasno označeni kao građani druge kategorije, bilo da je reč o socijalnoj ugroženosti, kulturi, pa čak i kada su u pitanju tragedije. Stiče se utisak da većina populacije (koja, nažalost, uključuje i novinare) na sve što se dešava Romima gleda kao na nešto „normalno“ i očekivano. Ta većina vrlo često ne diskriminiše s predumišljajem, nego se prema manjinskim grupama koje žive na marginama društva odnosi onako kako je to imanentno čoveku. To ih (nas), ipak, ne amnestira. Naprotiv, to samo govori o stepenu civilizacijskog razvoja današnjeg društva u Srbiji.

Jedine promene na tom polju su sistemske, kojih su nadležnima večito „puna usta“, ali dok se sa deklarativnog, ne pređe na konkretno rešavanje problema, komentari, kritike, sugestije, pa čak i osude diskriminacije, ostaće prazna priča.

Ona je napravila i kratak „poprečni presek“ medija u Srbiji.

– Novinarstvo je, čini se, jedna od najugroženijih profesija. Kada je reč o obrazovanju, nivou kadra, trebalo bi da je to jedna od najobrazovanijih struka, ali, nažalost, nije. Ljudi s fakulteta izlaze bukvalno nepismeni. Pojedini, koji su između treće i četvrte decenije života, ne znaju gomilu stvari iz prethodne decenije, a kamoli istorijske činjenice. S druge strane, ni obrazovanje nam nije baš na „visokim granama“, pa sistem ne uspeva da proizvede kvalitetan kadar. Na malom tržištu, imamo ogromnu rascepkanost medija, a da ne pominjem da, maltene, svako ko prođe pored redakcije, a voljan je da „čuka po tastaturi“ ili drži mikrofon, može da postane novinar. Zalažem se za uvođenje profesionalnih licenci, ali sam veoma usamljena u tom zahtevu – rezignirana je potpredsednica NUNS-a.

Ne preostaje ništa?

Romi, po Ustavu Srbije, imaju zagarantovano jednaka ljudska prava kao i pripadnici većinske i drugih manjinskih zajednica. S druge strane, Kodeks novinara Srbije izričito zabranjuje bilo kakav vid diskriminacije. Lepo zvuči, zar ne? Pa opet, u našim medijima Romi su u naslovima i „kriminalci“ i „prljavi“ i „nekulturni“ i „opasni“… Ili su, jednostavno – Romi, a čitaoci nek sami prosude zašto je to uopšte naglašeno.

Po istraživanju Helsinškog odbora za ljudska prava rađenom prošle godine, 37 odsto školske dece u Srbiji pokazuje izričito rasističke stavove prema Romima. Koliko će, od tih 37 odsto, sutra raditi u medijima?

Ni novinari nisu daleko od margina

Novinarka „Vremena“ Tamara Skroza, osvrće se i na „potrebu“ medija za „krvlju“.

– Novinar mora od nečega da živi, a ja sam sigurna da nikom od onih koji idu u familije poginulih i pobijenih ljudi nije nimalo prijatno. Nemaju naše kolege tu životinjsku želju da se „napiju nečije krvi“, ali ta patološka žeđ za tuđim nesrećama je delom ugrađena u strukturu čoveka 21. veka, pa diktira i uređivačku politiku. Pročitaš nešto strašno, što se nekom drugom desilo, pa kažeš „jao, meni je super, živ sam i zdrav“ i odmah ti bude lakše. I što je toga više, „žeđ“ je sve jača. Ljudi jedan dan vide u novinama malo krvi, sutra im ta količina prosto nije dovoljna. Ali, plašim se da su posledice jezive. Ako u takvim tekstovima nemamo i neki edukativni sadržaj i ako nastavimo sa opisima zločina do najsitnijih detalja, jednako je kao da dajemo ljudima uputstvo za novi masakr. Novinarski kodeksi se krše u svim zemljama sveta, a razvoj društva će opredeliti dalji pravac ove profesije – zaključuje Skroza.

Aleksandar Vukovac (Autonomija)

Tekst „Ko određuje čiji život manje vredi?“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.