Aktivisti i neformalne inicijative građana koji rade posao koji bi trebalo da radi opozicija i koji su u prethodnom periodu ponekad bivali jedini korektivni faktor vlasti, jesu ideološki bliži levici, ali će za nametanje alternative jačanju desnice u Evropi ipak biti neophodno njihovo jasnije političko profilisanje, smatraju sagovornici VOICE-a.

Podsetimo, u Srbiji se u prethodnih nekoliko godina organizatori različitih protesta često ograđuju od političkih partija i negiraju i samu političku prirodu sopstvenih akcija, a vlast to obilato koristi sprečavajući na taj način da lokalne pobune prerastu u ozbiljan politički faktor na nivou cele zemlje.

Međutim, ukoliko žele da se ozbiljno suprotstave jačanju desničarskih i populističkih pokreta u Srbiji, što je trend koji postoji i u Evropi, one će po mišljenju naših sagovornika, neminovno morati da se jasnije ideološki definišu i mnogo ozbiljnije organizuju.

AKTIVIZAM I POLITIKA

Sociolog Aleksej Kišjuhas za VOICE napominje kako zbog svojevrsnog sloma politike i političkih partija u savremenom društvu, oznaka „aktivista“ istovremeno implicira Nepripadanje političkim partijama ili gadljivost prema stranačkoj politici i organizaciji.

To je, po njegovom mišljenju, legitimno i razumljivo, ali postoji bojazan da aktivizam tada ostaje pomalo isprazan ili ispražnjen od politike i ideologije.

– Ostaje na nivou pisanja duhovitih transparenata na kartonu. I, pre svega, nedovoljno organizovan, već nekako ličan i subjektivan – smatra Kišjuhas.

Naš sagovornik podseća i da reč „aktivista“ praktično nije ni postojala sve do 1960-ih godina, a da su tek tada neki društveno „aktivni“ intelektualci (poput Bertranda Rasela) posprdno prozvani „aktivistima“.

– Marks, Engels, Lenjin, Trocki i ostali verovatno ne bi ni razumeli šta je „aktivista“. Vođe radničkog pokreta nisu bili „aktivisti“, već organizatori, agitatori, borci, uostalom. Ne postoje „antifašistički aktivisti“, zar ne? Postoje samo – antifašisti. Slično tome, da li su boljševici, ili Kastro i Če Gevara bili – „aktivisti“? I da jesu, da li bi svrgnuli režim i organizovali Oktobarsku, odnosno Kubansku revoluciju? Uostalom, ko nisu aktivisti? Pasivisti – pita se Kišjuhas.

MUKE SA IDEOLOGIJOM

Novosadađanin Petar Atanacković, koji već više od decenije živi u Potsdamu gde svakodnevno sarađuje sa mnogobrojnim inicijativama i organizacijama civilnog društva, za VOICE kaže da takve organizacije tradicionalno pripadaju levoj sceni i da se, bez obzira na sferu njihovog delovanja, zajednički bore za pronalazak novog modela koji bi olakšao svakodnevni život građana.

– Priča se o, na primer, klimatskim promenama, o direktnoj demokratiji, priča se o učešću ljudi, za tu scenu čiji sam ja deo to je svakodnevica. Mi to svakodnevno živimo i razgovaramo o tome, reflektujemo i smatramo da je to model koji može da se proširi na ostatak društva i da bi to bila jedna prava alternativa demokratske tranzicije u jednu bolju društvenu formu – navodi on.

Ipak, Atanacković ne voli termin levica jer ona u Nemačkoj obuhvata brojne aktere sa kojima se, kako kaže, lično uopšte ne slaže.

– To je grupa ljudi koja misli da to što mi radimo nije dovoljno radikalno i da dok tu ne prođe milion  radnika sa crvenim zastavama kroz našu ulicu, da se ništa neće promeniti, a da nama ostaje samo da sedimo i čekamo tih milion radnika da se pojavi. To je zapravo jedna vrlo konzervativna pozicija, pozicija po kojoj treba sedeti i čekati da dođu bolja vremena – navodi on.

Britanka Šarlota Lojd iz „Open Cultural Center“ iz Barselone, koji se bavi pitanjima izbeglica i migranata, za VOICE kaže da su sve organizacije sa kojima sarađuju isključivo levičarske, iako postoji razlika među njima, pa su jedne otvoreno anti-establišment provinijencije dok se druge, poput njene, ne opterećuju politikom u toj meri, već više posredno.

– Mi idemo sa drugima zajedno na proteste, ali ne bavimo se političkim kontekstom na društvenim mrežama niti komentarišemo šta se dešava u drugim zemljama. Druge organzacije su mnogo više anti-establšment i veoma su glasne o tim stvarima, a mi se bavimo inkluzijom migranata i nije naš osnovni cilj promena politike. Ali, kroz svakodnevni posao zapravo doprinosimo tome. Tako, dakle, indirektno radimo na promeni – ističe Lojd.

Ona je prethodno sa migrantima i izbeglicama radila u luci Kale u Fancuskoj, koja je, kako kaže, veoma militarizovano područje, sa ogromnim prisustvom policije, pa su i organizacije koje tu rade izuzetno jako politički organizovane.

– Oblast u kojoj rade je neprekidno deo političkih debata i morate da se borite. Mi u Barseloni nemamo direktnog dodira sa politikom, ona na nas ne utiče u svakodnevnom poslu. Mogu li sve te zajedničke aktivnosti ipak dovesti do neke nove politike? Volim da verujem da je tako. Vidim potencijalnu moć u povezivanju grupa ljudi i organizacija sa uverenjima koja možda nisu nužno povezana – ističe ona.

Stefanos Galuntis iz organizacije „Ethos“ je Grk koji godinama živi na relaciji Danska-Grčka, za VOICE kaže da kao i u svakom društvu, tako i u tom civilnom sektoru i aktivizmu, iako nominalno u levom političkom spektru, ipak ima svega – od ekstremnih anarhista, preko idelaista, anti-establišmenta do modernije levice. On lično „izbegava etiketiranje u tom smislu“, čak i na nacionalnom nivou, te sebe ne naziva ni Grkom ni Evropljaninom, već se pre svega „fokusira na ljudskost“.

– Lično smatram da je bilo koja vrsta etiketiranja zapravo podela među ljudima. Čim se delimo  sa leva na desno ili na žute, bele i crne, po seksualnosti ili po bilo kojoj drugoj liniji, stvaramo „njih“ i „nas“. A to je recept za konflikt i kontradiktornosti. Ako dođemo do nivoa da smo svi ljudi, napredovaćemo ako shvatimo odakle dolazimo i čemu težimo i da je potrebno da zajedno učinimo naše zajednice, pa na kraju i ceo svet boljim mestom za život – ističe Galuntis.

On smatra da je potrebno krenuti od ličnog nivoa, pa preko nivoa male grupe ili organzacije, umrežavanjem stvarati alternativu uvreženom načinu razmišljanja ili rada, čime ćemo konačno promeniti stari, korumpirani, nefunkcionalni način razmišljanja i delanja. U tom procesu, nastavlja Galuntis, nije poenta je li je jedan način bolji od drugog, već je važno okupiti sve – i one koji su za demonstracije i one koji su pacifistii, sve koji se odupiru onome što se danas dešava.

– Na kraju moramo stvoriti alternativne načine koji su inkluzivni, a ne koji nas dodatno dele. Kada na protestima imate različite zastave koje reprezentuju različite organizacije i pojedince, već ste dali sistemu mogućnost da manipuliše tim malim razlikama među vama i okrene ih jedne ka drugima. Poenta je da slomimo taj model podela i da ne budu više u mogućnosti da nama manipulišu. Na taj način ćemo imati energiju koju možemo da okrenemo ka njima, a ne u međuosbne borbe – zaključuje Galuntis. 

SRBIJA U IDEOLOŠKOJ MAGLI

Brajan Brković, koji je prethodnih godina veoma aktivan u velikom broju novosadskih inicijativa, koje su se suprotstavljale mahom pogubnim urbanističkim rešenjima, za VOICE ističe da su u Srbiji ljudi primorani da kroz samoorganizovanje brane osnovne principe, pa čak i osnovne potrebe poput prava na vodu, prava na vazduh, prava na očuvanje prirode ili socijalne probleme i kršenje ustava i zakona, zbog čega onda ideologija pada u drugi plan.

– I neko ko je konzervativac i neko ko je liberal mogu da nađu neki konsenzus oko toga šta je neki minimium socijalnih uslova ili infrastrukturnih uslova koje neka sredina ili lokal treba da ima kako bi život prolazio normalno i dostojanstveno – ocenjuje Brković, dodajući da se u Srbiji do konsenzusa oko minimuma dolazi lako, jer „ovde nemamo ništa“.

Ovde je, kaže, veliki problem široka upotreba termina levice i desnice, koja je uz to poprilično pomešana i konfuzna, zbog čega je jedna od dobrih stvari aktivizma što tu konfuziju prevazilazi fokusom na konkretan problem kojim se određena inicijativa bavi.

Napadi koji na njega mahom dolaze od strane desničarskih organizacija i pojedinaca deo su, smatra Brković, agende inicijativa i aktivističkih grupa okupljenih od razičitih ogranaka službi i političkih organizacija u svrhu inženjeringa nad javnim mnjenjem.

– Braneći neke osnovne, po meni civilizacijske vrednosti, dospeo sam da budem glavna meta desničarskih kolektiva, koji me često smatraju komunistom, bez obzira što ja nemam veze sa komunizmom. Volim sebe da posmatram kao građanskog aktivistu, socijaldemokratu, ili levičara generalno. Ali onda, zbog sveopšteg zagušenja informacija, centrima moći odgovara da se sve svodi na levo ili desno, na jedan ili drugi pol. Glavni intenzitet komunikacije u nametanju tog narativa postavljaju ekstremno-desno orijentisane organizacije i pojedinci – ističe Brković.

MEKA ZA DESNICU U POPULISTE

Atanacković smatra da poslednji izborni rezultati u Evropi, koji pokazuju trend jačanja desnice, pa i one ekstremne, samo reflektuju tranziciju u kojoj se Evropa nalazi i kojom su građani nezadovoljni. Zbog toga je, kaže, sve prisutnije to nekakvo anti-establišment rasploženje, koje onda otvara prostor za delovanje različitih „lovaca u mutnom“ i desničara, a pre svega populista.

– Nemačka nije ništa drugačija od drugih zemalja, jedino što su tu populisti slabiji nego u drugim zemljama i oni u dogledno vreme neće pobediti na izborima, to je sigurno. Ali to ne znači da je pretnja koju predstavljaju manja, jer su zapravo i oni u međuvremenu, ne potpuno normalizovani, ali su postali deo političke slike i svi prihvataju da su oni sada priustni, što ranije nije bio slučaj – kaže Atanacković.

Brković napominje da je desnica uvek jaka kada se u fokus stavljaju škakljiva pitanja, uglavnom vezana za globalnu politiku, ali da desnica tamo gde postoji jaka država nikada ne može da sklizne u diktaturu i često gubi vlast odmah nakon jednog ili dva izborna ciklusa.

– Tamo gde država ne postoji kroz institucije, kao stabilan pojam, u tim državama desnica klizi u diktaturu. Kontra toga, alternativa doživljaja politike i bavljenja politikom baš jeste u lokalnim građanskim inicijativama, ekološkim inicijativama, koje se bave usko lokalizovanim problemima koji su nekada i problemi koji se prelivaju i mimo tog lokala – kaže Brković.

On smatra da je ono što će u budućnosti, ne samo spasiti Srbiju i region, nego i biti svojevrsna politička promena u Evropi –jačanje i dencetralizacija političke moći u vidu manjih organizacija koje će sve više uzimati učešće u politici na svojim lokalima i time, verujem, polako izlaziti u prvi plan, jer će biti prepoznati od ljudi koji žive u tim sredinama.

ZA PROMENU IPAK POTREBNO MNOGO VIŠE

Kišjuhas ističe da današnji aktivizam, koji se najčešće svodi na tribinu ili protest zakazan preko društvenih mreža, nakon kojeg se u miru i tišini ide kući, uprkos pozitivnom osećanju svakog učesnika zapravo ne donosi društvenu promenu.

– Treba izučavati istoriju radničkog pokreta – ili pak analizirati gotovo vojničku organizaciju partije na vlasti, i učiti (učiti, i samo učiti) od toga – ukazuje Kišjuhas.

A kada je u pitanju levica, Kišjuhas podseća na reči italijanskog marksiste Amadeja Bodrige, osnivača Komunističke partije Italije i lidera Komunističke Internacionale, iz njegovog eseja iz 1952. godine, za kojeg „aktivizam“ predstavlja – „bolest radničkog pokreta kojoj je neophodno stalno lečenje“.

– Jer, puki „aktivizam“ je nešto što reakcionarno „preuveličava snagu subjektivnih faktora klasne borbe“ dok istovremeno „zanemaruje teorijsku pripremu“, kao i faktor ozbiljne organizacije i agitacije. Naime, smatram da postoji krupna i nepremostiva razlika između aktivizma i organizacije, odnosno između lične buntovne ekspresije i izgradnje buntovnog pokreta – navodi Kišjuhas.

Za promenu politike i pružanje alternative čvrsto povezivanje i tvrdo organizovanje je ključno, a za to je potrebno mnogo više od pukog aktivizma.

– Ova organizacija ne mora da bude partija, ali mora da bude – organizacija. SNS-ovoj partijskoj mašineriji vi jednostavno ne možete suprotstaviti aktivizam. Upravo zato, plašim se da nam za ozbiljnu društvenu promenu treba manje aktivizma, a mnogo više političke organizacije – zaključujuj Kišjuhas.

Dalibor Stupar (VOICE)