Da li u jednoj od najvećih kompanija u Srbiji, koja dobija višemilionske subvencije od države, zaposleni zapravo rade na crno? N1 donosi svedočenje uzbunjivačice iz fabrike auto delova Mint u Loznici, snimljeno pre nego što će biti uhapšena i pre nego što je stigla do deportacije u Kinu.

Ovo su bili poslednji dani na slobodi kineske državljanke, pre nego što je uhapšena jer nije napustila Srbiju po isteku turističke vize. Na istoj vizi, skoro godinu i po dana, radila je u fabrici Mint u Loznici – bez radne dozvole.

„U drugom mesecu nakon našeg dolaska, dali su nam da popunimo formulare sa informacijama, obećavajući da ćemo ući u proces za dobijanje vize. Tokom tih 16 meseci, pominjali su to više od deset puta, stalno govoreći da će se pobrinuti za vize, ali to nikada nisu uradili“, rekla je kineska radnica.

Umesto toga, radnici su svakog meseca, koliko traje turistička viza, morali da izlaze iz Srbije i ponovo se vraćaju na graničnom prelazu koji se nalazi tik pored fabrike – i za to je radnicima izdato jasno uputstvo.

„Ulasci i izlasci radi nove vize su česta pojava – ne rade to samo Kinezi već i ljudi iz okolnih zemalja. Granični policajci često okreću glavu na drugu stranu, jer takva praksa pomaže lokalnoj ekonomiji. Ipak, korupcija u regionu se dešava, pa neki pojedinačni graničari mogu da traže male usluge. Žene imaju manje šanse da ih gnjave i lakše prolaze. Muškarci mogu da nose cigarete, piće, ili neke sitne pare u džepu, možete im kupiti kafu na pumpi pored. Ponekad će vam staviti do znanja šta očekuju“, navedeno je u uputstvu.

Kada smo, tražeći objašnjenje, ove poruke poslali predstavniku agencije WinWin, koja dovodi kineske radnike u Srbiju i u čijem grupnom četu su poslata ova uputstva, nismo dobili odgovor, ali je u roku od nekoliko minuta nakon slanja pitanja radnica koja nam je dostavila dokumente dobila poruke s nepoznatog broja.

Predstavnik agencije Winwin Human Resources Co. Ltd DOO Loznica piše kineskoj radnici: Da li si se ti obratila novinarima srpske N1 televizije?

Na graničnom prelazu u blizini fabrike Mint u Loznici jasno se vidi kako ova procedura funkcioniše. Kineski radnici prate uputstva – ne nose radne uniforme, okupljaju se u manjim grupama i bez ikakvog prtljaga prelaze granicu.

N1: Da li ovde dolazite na svakih mesec dana zbog vize?

„Da“.

N1: Ne morate to da radite, vaš poslodavac mora da vas prijavi za radnu dozvolu.

„Da, ali procedura za poslodavca zahteva vreme, i tokom ovog perioda moramo to da radimo na ovaj način“.

Da li iko primetio ove dnevne migracije?

Nekom bi moralo da zapadne za oko da veći broj kineskih državljana periodično izlazi iz Srbije i vraća se istog dana. Pitali smo šta o tome znaju oni kojima je posao da beleže ulaske i izlaske, ali i pokreću postupke zbog eventualnog kršenja zakona – MUP Republike Srbije. Odgovor nismo dobili.

Inspekcija za rad odbila je da nam dostavi izveštaje iz ove fabrike i odgovori na konkretno pitanje – da li su zabeležili da u fabrici Mint rade ljudi bez adekvatne radne dozvole. Ćuti i poslodavac – ni kompanija Mint nije odgovorila na naša pitanja.

„Niko ne može da radi u Srbiji sa turističkom vizom. Tačka. Vi da biste bili zaposleni kao stranac u Srbiji, vi morate da imate ili privremeni boravak po osnovu zapošljavanja u kom je objedinjena radna dozvola po Zakonu o strancima, ili humanitarni boravak“, objasnio je pravnik za ljudska prava Nikola Kovačević.

Rad na crno znači da su zaposleni bez ikakvih prava, što poslodavci obilato koriste.

„Radna situacija je sledeća: počev od dana kada smo stigli, radili smo neprekidno 16 meseci, 12 sati dnevno, bez dana odmora, u naizmeničnim dnevnim i noćnim smenama od po 12 sati, i bez ikakvih beneficija ili zaštite“, priča radnica.

Doživela i fizičko nasilje

Ova radnica je u fabrici doživela i fizičko nasilje – kolega sa posla ju je napao i tukao pesnicama, a zbog povreda koje je zadobila nije radila 13 dana.

„Posle toga, otišla sam u kompaniju Mint da pitam kineskog menadžera da li će mi biti plaćeno odsustvo. Kada sam ušla na kapiju kompanije, radnik obezbeđenja je verbalno pokušao da me zaustavi i nije me pustio unutra, govoreći „ne, ne“. Ipak sam ušla. Oko 15 minuta kasnije, dva muškarca iz obezbeđenja su me poterala u hodnik. Prvo su mi pretili rečima i gestovima, govoreći mi da odem. Nisam otišla, pa me je jedan radnik zgrabio za obe ruke, a drugi me je ošamario po licu“, priča ona.

Čim je svoje iskustvo podelila na društvenim mrežama, srpska policija joj je zakucala na vrata. Dobila je novčanu kaznu za prekoračenje boravka u Srbiji, koju nije imala da plati, pa je u zatvoru provela 36 dana.

Kad je izašla, nastavila je da glasno ukazuje na probleme, nakon čega je dobila rešenje o deportaciji. Tada je odlučila da govori za N1, jer sumnja da ju je zbog uzbunjivanja menadžment kompanije prijavio policiji.

„Sigurna sam u to jer mnogi ljudi koji tamo rade nemaju vize, pa zašto sam ja jedina koju gone? Samo žele da me ućutkaju i zatvore slučaj. Ne plašim se. Ako pozovu policiju da me odvede, neka bude tako. Mogu i ja, takođe da podelim sva moja iskustva i saznanja sa policijom, zar ne?“, rekla je radnica.

U prihvatilištu čeka deportaciju

Ubrzo nakon ovog razgovora je uhapšena i odvedena u prihvatilište za strance gde čeka deportaciju. Da li će policija ikad ispitati tvrdnje ove žene da je sklapala auto delove u Mintu, ako je imala samo ugovor sa agencijom za zapošljavanje stranih radnika, a da svoj primerak ugovora nikad nije ni dobila?

Aktivistkinja koja se bavi sindikalnim organizovanjem stranih radnika navodi da se to uklapa u obrazac rada kineskih investitora.

„Te velike kompanije poput Linglonga, Minta, Ziđina, a i nekih evropskih kompanija koje koriste agencijske usluge i zapošljavaju strane radnike – one žele na neki način da izbegnu odgovornost. Međutim, odgovornost je i na tim kompanijama, kao što je u građevinarstvu odgovornost i na investitorima da vode računa šta im rade podizvođači“, kaže Tara Rukeci Milivojević iz Zrenjaninskog socijalnog foruma.

Mint je jedna od stranih kompanija koja dobija najizdašnije subvencije od države – samo prošle godine joj je opredeljeno 23,5 miliona evra. Zašto onda jednostavno ne prijave svoje radnike?

Zato što profita nikad dosta, siguran je Kovačević.

„Ta kompanija ne bi došla ovde ne postoje uslovi koji su povoljniji nego u nekoj drugoj državi, ili da postoje jači organi kontrole za nezakonitosti po kojima oni postupaju. Očigledno je Srbija postala mesto gde te kompanije masovno – kad kažem masovno, mislim na stotine hiljada radnika koji dobijaju radne vize ili tako, turistički dolaze pa rade. Mislim da je slučaj kojim se bavite samo kap u moru“, kaže Nikola Kovačević.

Kako kaže, ljudi koji rade u ovakvim uslovima nalaze se u zavisnom položaju, iz najsiromašnijih su društvenih slojeva i jedina im je namera da zarade nešto novca koji će poslati u Kinu.

Zbog toga najveći deo radnika ćuti i trpi. 

(tekst i foto: N1)