Miliji su nam bili ,,naši”

U velikom broju zakona i sporazuma umesto određenog člana mogu jasno videti sliku pojedine interesne grupe, međutim član 63 SSP-a ne bih tako tumačila. (Po tom članu Srbija bi u roku od četiri godine trebalo da omogući da građani EU kupuju naše zemljište.) Gotovo isti član je u svom sporazumu imala i Hrvatska, ali je tokom pregovora o članstvu, u sklopu zatvaranja poglavlja o slobodnom kretanju kapitala, dobila prelazni period od sedam godina od stupanja u EU u kojem se odlaže slobodna prodaja poljoprivrednog zemljišta građanima unije. Hrvatska će moći nakon roka od sedam godina da traži odlaganje na još dve godine za prodaju zemljišta strancima.

Ne sumnjam da će se tokom pregovora o članstvu o ovom pitanju voditi računa jer smo mi posebno osetljivi na to da nam neki stranac ne uđe u atar i kupi zemljište kao da ga može negde odneti. Mene, iskreno, mnogo više brine to što stranci nisu već pohrlili da kupe naše oranice, jer poznato je da odavno svako ko ima preduzeće koje je registrovano u Srbiji može da ostvari pravo da poseduje bilo koje nekretnine. Privatizacija u poljoprivredi Srbije je bila tako vođena da mi nismo želeli strance, miliji su nam bili ,,naši”. A ti naši mogu da se podele u dve grupe: u jednoj su oni koji su kupovinom doveli do toga da su poljoprivredna imanja postala efikasna s velikim prinosima i konkurentnom proizvodnjom – to su Delta, MK komerc, Matijević… U drugoj grupi onih ,,koje smo voleli više od stranaca” su ,,naši” Jerković, Šarić i drugi koji su upropastili sve što su dotakli…

Da smo bili mudri kao Poljaci ili Mađari

Delta, MK komerc i Matijević u svom vlasništvu imaju manje od jedan odsto obradivih površina u Srbijii ne mogu imati presudan uticaj na primarnu poljoprivrednu proizvodnju osim kao dobar primer. A ako budu prodavali svoje zemljište verujem da će biti mnogo poljoprivrednika u Vojvodini koji će im ponuditi dobru cenu. Cene poljoprivrednog zemljišta u EU su u proseku daleko ispod onih koje je se često navode, a cene u zemljama u okruženju – članicama EU su gotovo identične onima u Srbiji.

Da smo bili mudri kao Poljaci ili Mađari da ne forsiramo samo ,,naše” nego da prodamo prehrambenu industriju velikim stranim igračima onda bi danas naši proizvodi već bili u supermarketima zemalja Evropske unije i ne bismo se hvalili izvozom kukuruza i bili posebno ponosni na najmanji izvoz po hektaru i u regionu i u Evropi.

Ukoliko se nastavi s ,,horskim pevanjem” o poljoprivredi kao strateškoj, razvojnoj šansi onda bi svi trebalo da se zalažu za slobodno tržište poljoprivrednog zemljišta koje bi mogli da kupuju svi jer je za razvoj poljoprivrede prvo pravilo uspeha: zemlju treba da obrađuju oni koji će biti najproduktivniji, bili oni naši ili stranci. Ukoliko uključimo i aspekte ruralnog razvoja onda treba opet da se ugledamo na one koji su primer i u EU a i nama, a to su Slovenija i Austrija koje su dopustile da stranci kupuju kuće i zemlju. Na taj način oni dobijaju stanovnike ruralnih područja. Iskustvo mi govori da je u Srbiji prihvatljivija opcija ,,ma, nek’ je prazno, al’ je naše”…

Sprovesti restituciju

Što se tiče vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem, vlada mora pod hitno, pre svega, sprovesti restituciju, a tu je stvar veoma jednostavna i ne ugrožava ni državu ni tajkune. Državnog zemljišta ima onoliko koliko ga država duguje onima od kojih ga je surovo i nepravedno oduzela (oko 350.000 hektara) i naturalnu restituciju je moguće odmah sprovesti. Ne sumnjam da će novi privatni vlasnici znati bolje da upravljaju svojim zemljištem nego što država (grad) upravlja svojim kombinatima.

Nažalost, stvari idu u pogrešnom pravcu: vođeni pogrešnim primerom PKB-a, sve više opština i gradova želi svoje kombinate, jer je to savršen mehanizam za partijsko zapošljavanje i pranje novca i za finansiranje lokalnih stranačkih odbora.

Ne sumnjam, dakle, da ćemo prodaju poljoprivrednog zemljišta strancima u pregovorima o članstvu odložiti, a to će biti samo još jedan primer da mi hoćemo u Evropsku uniju ali želimo da na svaki način onemogućimo da Evropska unija dođe kod nas.

(Autorski tekst Ivane Dulić Marković preuzet sa portala Agroplus)