ZNADU, odnosno “Zbor navodne avangarde” (copyright by Boris Dežulović), festival ljudskih prava koji se prethodnih godina održavao pod nazivom “Rebedu” i ove je godine okupio super ekipu iz “Socijalističkog Federativnog Regiona” (opet Dežulović). I taman kad nam se učini da nas je malo, takoreći šaka jada levičara, na značaju nam daju zlotvori. Kanda smo ipak mnogo moćniji nego što mislimo.

I kao što smo prošli put na tapetu Zvučićevog režima bili Ana Lalić, Aida Ćorović, Zoran Kesić, ja i drugi drugovi i drugarice, ovaj put su – još i puno gore – naciljani studenti, čije je učešće na festivalu bilo dogovoreno još u decembru mesecu, tokom “Dana Srđana Aleksića” u Novom Sadu. Tako su studenti na ZNADU došli u četvrtak, 13. marta pre podne, a već uveče istoga dana su postali “lica sa poternica”. Sad već svi znaju zašto: zbog “afere prisluškivanja”, tokom koje se građani i građanke Srbije nisu baš proslavili u toliko hvaljenoj solidarnosti, već su po ko zna koji put naseli na režimski spin. No dobro, o tome do sada svi sve znaju, a i tek će nekima iz dupeta doći u glavu pa će možda prestati sa famoznim “ograđivanjem”. Da ne bi na kraju ostali sami u ogradi koju su si sazidali, pažljivo, ciglicu po ciglicu. Sa najboljim namerama, naravno, kako to već u životu često biva.

ZNADU je bio sjajan kao i uvek, baš kao i Dubrovnik u kojem se održava, uprkos ne baš presretnim lokalnim desničarima, koji su iscepali poneki festivalski plakat. Slušali smo o pesmama pokojnog a neumrlog Predraga Lucića u dvotomnoj zbirci “Južno dvorište”. Za Lucića je Dežulović, voditelj većine programa na festivalu i Lucićev prijatelj i kolega iz Feral Tribunea rekao: “Predrag je bio renesansni lik, kakvi se više ne proizvode”. Podsetio je i na njihove turneje “po svim državama bivše Jugoslavije i po svim državama buduće bivše Evropske unije”. Književnik Vojo Šindolić za Lucića je kazao da je bio “najplemenitija duša” koju je upoznao u životu, a pisac Sinan Gudžević je kazao da će, uprkos tome što ljudi generalno malo čitaju a poeziju pogotovo, oni “osjetljivi doći do Predragove knjige”.

Rediteljka Jasmila Žbanić je povodom njenog dokumentarca “Blum” kazala je da je film snimila pre svega za inostranu publiku, jer je puno stvari o jugoslovenskom socijalizmu neispričano, pa “ljudi u svijetu malo znaju o tome”. Inače, reč je o filmu o Emeriku Blumu, čoveku koji je izgradio najvećeg jugoslovenskog ekonomskog giganta, firmu “Energoinvest” sa sedištem u Sarajevu. Čoveku koji je najviše doprineo da Sarajevo bude domaćin Zimskih olimpijskih igara 1984. godine, na ponos cele zajedničke države, čoveku koji je bio i gradonačelnik Sarajeva, koji je preživeo Jasenovac… Komentarisalo se da su ljudi poput Emerika Bluma svedočanstvo da mi, na jugoslovenskom prostoru, nismo nikakvi inferiorni ljudi koji su osuđeni na nekakvo izmišljeno prokletstvo Balkana, već da smo i te kako sposobni da sami izgradimo društvo po meri čoveka. Kao što je na tome radio i uradio Emerik Blum. Jasmila Žbanić se osvrnula i na studentske plenume u Srbiji i rekla da je to podseća na jugoslovensko samoupravljanje.

Slušali smo i filozofa Borisa Budena, koji je poručio da je jedini način da se zaustavi “luđak Ilon Mask” taj da mu se „oduzme vlasništvo nad klaudom“. “Sada se dešava klasna borba, s tim da je u pitanju borba vladajuće klase protiv svih ostalih”, rekao je Buden. Dodao je da ljudi mogu sami da se organizuju, a ne da čekaju da im neko u tome pomogne i kao primer naveo jugoslovensko samoupravljanje. “Pazite, jugoslovenski socijalizam je nastao u jednom patrijarhalnom, zaostalom društvu, u kojem smo imali 75 odsto nepismenih. I u takvom društvu je nastao i Antifašistički front žena, sa 800.000 članica, koje su se izborile da žene dobiju pravo glasa već 1945. godine, što je bio presedan i za mnoge takozvane razvijene evropske zemlje toga doba”, naveo je Buden. Prema njegovim rečima, i dalje postoje kapaciteti za izgradnju pravednijeg društva, ali je globalizacija uništila ideju društva, i to je najveći problem. Govoreći o zbivanjima u Srbiji, Buden je rekao da su ljudi došli u takvu situaciju da ne veruju više u politički sistem. “Ne znamo kako će se to politički završiti, ali to jeste simptom kraja jednog sistema”, kazao je Buden.

Posle premijere kratkog igranog i višestruko nagrađivanog filma Nebojše Slijepčevića “Čovjek koji nije mogao šutjeti”, aktivistkinja Aida Ćorović kazala je da nikada ne može zaboraviti na slučaj otmice 19 putnika iz voza u stanici Štrpci, 27. februara 1993. godine. Koje je zatim pobio jedan od najvećih zlikovaca iz rata u Bosni i Hercegovini, Milan Lukić. “Nema dana da se ne setim situacije iz voza, priča mi moj prijatelj koji je bio u tom vozu toga dana”, navela je Aida Ćorović. Ona je podsetila da je cela “operacija” otmice tih nevinih ljudi bila planirana. “Sve te navodne ‘para-snage’ bile su deo organizovanog plana Slobodana Miloševića i njegovih prijatelja radikala. Cilj je bio da se zatre svaki trag postojanja Bošnjaka na tim prostorima. Ništa tu nije bilo slučajno, niko tu nije bio samoorganizovan. A te navodne paravojne formacije imale su odrešene ruke da čine najmonstruoznije zločine, što su i činile”, rekla je Aida Ćorović. 

Ona je podsetila da je tih godina i njen rodni Novi Pazar bio pod opsadom tenkova sa okolnih brda. “Decenijama je taj deo Srbije živeo u nekoj vrsti geta. Jedan geto je vlast u Srbiji nametnula, a drugi geto je bio unutrašnji, zbog straha, zbog svega što nam se dešavalo. Ali, zahvaljujući studentima, danas u Novom Pazaru imamo mlade ljude koji kažu da po prvi put Srbiju doživljavaju kao svoju zemlju”, ispričala je Aida Ćorović i podsetila na potresne scene bratimljenja studenata iz Novog Pazara i drugih delova Srbije.

Govoreći o sudbini Tome Buzova, “čovjeka koji nije mogao šutjeti”, Boris Dežulović, čija je kolumna poslužila kao predložak za odlični kratki igrani film, rekao je da Tomo Buzov nije bio klasični heroj, niti je bio supermen. “Ali, u njemu se bunilo sve protiv bezakonja. To nije ništa herojsko, to je ljudsko”, ocenio je Dežulović. Prema njegovim rečima, film je zapravo “priča o šutnji, o općem ljudskom zlu, o općem ljudskom kukavičluku”. “A šutnja traje i danas o onome što se dešavalo u vozu u stanici Štrpci, 1993. godine. I dan-danas traje taj zavjet šutnje. Šutnja je službeni jezik naših naroda i narodnosti. A šutnja otvara put za nove užase. I zbog toga ne smijemo šutjeti”, kazao je Dežulović. Kolumnista Dragan Bursać osvrnuo se na globalnu krizu i rekao da “mi idemo 35 godina ispred Amerike”. “Mi vrlo dobro znamo šta se tamo dešava i šta će se sve dešavati”, kazao je Bursać.

Umjesto studenata koji iz bezbednosnih razloga nisu mogli govoriti na tribini “Pumpaj!”, govorili su istoričari Milivoj Bešlin, Srđan Milošević i Petar Žarković, uz moderaciju Galeba Nikačevića i uz neizbežnu scenografiju sa krvavom rukom. Bešlin je rekao da je aktuelna studentska i građanska pobuna najšira društvena pobuna u modernoj istoriji Srbije. “Ta pobuna je specifična po tome što iza nje ne stoji nikakva organizovana politička struktura. Ona je zaista autentična. I veoma je važno što su mladi ljudi izgovorili: nećemo da razgovaramo s tobom, nisi nadležan, nisi bitan. Zahtevi su im univerzalni i jedinstveni. Plenumi su levo-radikalna forma, a zahtevi su im liberalni. S druge strane, sada se postavlja pitanje kako je ovo moguće prevesti u neku konkretnu političku akciju”, naveo je Bešlin.

Petar Žarković je rekao da najmasovniji ikad protest u Beogradu, onaj od 15. marta, nije vrhunac. “To je proces koji traje i za koji verujem da će se završiti dobro”, kazao je Žarković. Srđan Milošević je rekao da režim “nema šifru/odgovor kako da deluje prema studentima, jer niko nije naseo na režimske trikove”.

“Kad smo mi bili oni”, naslov je dokumentarnog filma Danisa Tanovića i Damira Šagolja, koji govori o užasima kroz koje prolaze “migranti” u našim krajevima: kako ih prebija pa i doslovno žigoše policija i kako zbog toga niko nikada ne odgovara. Kao da smo svi ovde, na jugoslovenskom prostoru, tako brzo zaboravili da smo ne tako davno bili “migranti”, tačnije izbeglice. I kao da smo smetnuli s uma da to opet možemo postati, i to koliko sutra. “Mi smo se u Sarajevu pitali tokom opsade zašto niko ne reaguje kad svi znaju šta se dešava. Ista stvar kao i sada sa migrantima”, rekao je Danis Tanović.

ZNADU se setio i naših pokojnih drugova, Teofila Pančića i Bojana Tončića. Organizovana je i promocija romana “Cirkus Astralis” Zorana Predina, a gledali smo i odličan dokumentarac o Predinu, “Praslovan”. Celi program pratila je izložba fotografija Milomira Kovačevića Strašnog “Željeli smo samo mir…”. Promovisana je i “Velika knjiga lirske poezije Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske i Srbije”, kapitalnog dela na kojem je Slobodan Blagojević radio skoro celi život, a pogledali smo i film “Dnevnici mog oca”, reditelja Ada Hasnovića.

Naravno, našlo se uveče vremena i za off the record razgovore uz zvuke gitare u rukama Ahmeda Burića, Danisa Tanovića, Zorana Predina, Lade Tomičića… Ali, pošto su off the record, nisu za širu javnost. Neka revnosne službe utvrde kakve je to planove skovao Zbor navodne avangarde. Dok ne bude kasno. Sve u svemu – čuće se!

I za kraj, ono najvažnije: Željka – beskrajno ti hvala na svemu što činiš za sve nas i što nas okupljaš!

Dinko Gruhonjić (Autonomija)