Prema zvaničnim statističkim podacima, Romi u Bugarskoj u proseku žive deset godina manje od Bugara. Bolesti karcinoma kod njih češće završavaju smrću, tuberkoloza se u četvrtima gde oni žive pojavljuje između tri i pet puta češće nego negde drugde, a smrtnost dece je gotovo tri puta viša nego kod drugih stanovnika Bugarske.

Upravo iz tog razloga je Brisel još 2005. godine Bugarskoj stavio na raspolaganje nekoliko miliona evra za pravovremeno otkrivanje tuberkuloze i drugih bolesti kod pripadnika socijalno ugroženih slojeva. Primera radi, u okviru PHARE programa Evropske unije, izdvojeno je 1,85 miliona evra za tri mobilne laboratorije i tri ultrazvučna aparata. Preostalih 800.000 evra potrošeno je na rad stručnjaka na području informisanja u vezi sa sprečavanjem raznih bolesti.

Tom prilikom se bugarsko Ministarstvo zdravlja obavezalo da će i sopstvenim finansijskim sredstvima u visini od 375.000 evra učestvovati u radu spomenutog programa. Međutim, kako navodi Desislava Simeonova iz bugarskog Helsinškog odbora, Bugarska je do sada na raspolaganje stavila svega 35.000 evra i to tek mesec dana pre završetka rada PHARE programa. Ona navodi kako do samog kraja programa nije sproveden niti jedan jedini pregled mamografije (pregled kojim se na vreme može ustanoviti rak dojke) a od 38.640 planiranih pregleda za prevenciju drugih bolesti obavljeno je svega 3.888 – znači, samo deset posto.

Umesto u školu – na čišćenje ulica

Slični neuspesi zabeleženi su ne samo na području zdravstva nego i po pitanju socijalne integracije Roma na tržištu rada, kao i na području izgradnje stanova za ovu manjinu. 2009. godine započeo je s radom prvi nacionalni program obrazovanja s vrlo skromnim ciljem: opismenjavanje 1.200 osoba.

U pitanje se dovodi i korist od nacionalnog programa „Od socijalne pomoći do redovnog zaposlenja“, koji je započeo takođe 2009. godine i sufinansiran je iz državne blagajne sa oko 27,5 miliona evra. Ambiciozni cilj ovog programa je bio da se ukine „zanimanje“ primaoca socijalne pomoći. Međutim, u praksi je ovaj program izgledao tako da su nezaposleni Romi u ruke dobili metle i posude za vodu s kojima su morali da čiste ulice.

Godine 2009. program za poboljšanje stambene situacije u romskim četvrtima je praktično potpuno obustavljen, iako je u planu bilo njegovo dugoročno postojanje i delovanje. Od početno planiranih 750 miliona evra, od čega je veliki deo bio iz inostranstva, za gradnju socijalnih stanova na raspolaganje je stavljeno svega 20 miliona evra. Za ovaj iznos moglo je da se izgradi svega 200 stanova čime je pomoć dobila tek šačica ljudi. Drugim rečima, šest godina nakon ulaska Bugarske u EU, situacija u romskim naseljima je još uvek katastrofalna.

Prognani u geto

Primer za katastrofalne uslove u kojima žive Romi, može se dobro videti u predgrađu Vetrena, grada na jugu Bugarske. Tamo čak ne može da se govori ni o nekoj vrsti naselja, već pre slama. Tamo nema kanalizacije, tople vode i struje. Trećina naseobina od drveta u kojima u proseku živi najmanje 300 osoba je izgrađena sasvim ilegalno, pa prema tome nema ni priključka za struju. „Prisiljeni smo da krademo struju od suseda“, kaže jedna Romkinja i pri tom pokazuje na kablove i žice koje joj vise iznad glave. Od ukupno 1.000 potrošača struje, struju plaća svega njih 200. Isto tako, ne postoji ni odvoz otpada.

„Romi u Bugarskoj žive svuda u sličnim uslovima“, kaže sociolog Aleksej Pamporov. Prema podacima iz 2011. godine, 12 posto romskih domaćinstava nema na raspolaganju pijaću vodu, 19 posto nema kanalizaciju, a polovina Roma živi u stanovima bez kupatila. Ukupno 40 posto Roma u Bugarskoj živi ispod granice siromaštva. Razlozi ovakvim zastrašujućim podacima ne mogu da se traže ni u privrednoj krizi koja vlada u svetu, pa time i u Bugarskoj.

Socijalni nomadi

„Bugarska je svetski prvak kada je reč o postavljanju visokih ciljeva, a da se pre toga na raspolaganje ne stave finansijska sredstva“, kaže ironično Bojan Zahariev iz instituta „Otvoreno društvo“ u Sofiji. Primera radi, za gradnju socijalnih stanova je do 2014. godine na raspolaganje stavljeno sedam miliona evra, što je zapravo jedan posto od onoga koliko bi zapravo bilo potrebno. Zato i ne čudi da gotovo 83 posto bugarskih Roma u potrazi za boljim životom odlazi iz zemlje u inostranstvo. „Samim tim su socijalno slabiji slojevi, a među njima je najveći broj Roma, postali u međuvremenu jedna vrsta socijalnih nomada“, kaže naučnik Ivajlo Ditčev.

Na kraju se postavlja pitanje: što se dogodilo s novcem EU za bolju integraciju Roma? Tokom prvih pet godina članstva u Uniji, Bugarska je iz EU povukla svega 50 miliona evra od sume koja je bila izdvojena u tu svrhu. S tim novcem i nije mogla da uradi mnogo toga. „Evropske države se već dva veka trude da stvore socijalno homogeno područje, no Bugarska se najoštrije opire integraciji svojih problematičnih skupina. Uprkos najavama i obećanjima, ovi ljudi su još uvek prognani u geto“, kaže Ivajlo Ditčev.

(Antoaneta Nenkova/Željka Telišman, Deutsche Welle)