Izložba Boško Petrović „Skice za velika dela u Muzeju Vojvodine“ prikaz je umetnosti i umetnika kakvih gotovo više nema na ovim prostorima. Kada je čvrsto verovanje u ideale, bila polazna tačka svakog delanja.

Prošlo je sto godina od rođenja i četrdeset godina od smrti slikara i tapiseriste Boška Petrovića, potpisnika mnogih umetničkih dela na prostoru Vojvodine, a danas pomalo zaboravljenog autora.

Pripadao je ratnoj i posleratnoj generaciji umetnika koja je početkom pedesetih godina prošlog veka krenula u potragu za novim, autentičnim slikarskim izrazom. “Revolucija je za Petrovića bila vera u bolji svet za običnog, malog čoveka”, piše Dragana Garić Jovičić autorka izložbe i kustoskinja Muzeja Vojvodine.

Pored klasičnog, štafelajnog slikarstva, Petrović se bavio mozaikom, crtežom, akvarelom, temperom, kolažom, grafikom, a jedan je od retkih naših umetnika koji je prokrčio put razvoju tapiserije i izborio se za njenu afirmaciju.

I sam je radio u Muzeju Vojvodine, od 1953. do 1965. godine, kada je nastao veliki broj njegovih radova koje poseduje ova ustanova. Danas Muzej broji 160 dela Boška Petrovića, a na izložbi publika će moći da vidi njih 125.

Iako je Petrović, kako kaže autorka izložbe, još od đačkih dana bio izuzetno društveno angažovan, uvek u borbi protiv fašizma, zbog koje je završio i u zatvoru, zapravo je bio umetnik duboko uvučen u dela koja je stvarao, plodonosan i raskošan, želeći da umetnost dopre do što većeg broja ljudi.

Izložba Skice za velika dela, predstavlja nacrte za jedan spomenik, jedan mozaik i jednu tapiseriju. Sva tri dela zamišljena su kao monumentalna, s tim što skulptura nije realizovana. Posebnu celinu radova predstavlja više od sto skica na temu revolucije, rađenih za tapiseriju i murale.

“Ovom izložbom želeli smo da predstavimo onaj deo radova Boška Petrovića, koji prezentuje sam stvaralački proces. Za većinu dela postoje skice, a pogotovo ih je mnogo nastalo za ostvarenja velikih dimenzija. On je učestvovao u revoluciji, bio je politički svestan i veoma aktivan u to vreme. Do poslednjeg dana, kada to više nije bilo u modi, govorio je kako je komunista, kako treba raditi za bolje sutra. Kada su prestali da mu plaćaju, murale je po školama na temu revolucije radio besplatno. Čak je i delio svoje skice i radove, onima koji su ih želeli, a nisu imali od čega da ih kupe. Zapravo, želeo je da umetnost dođe do naroda”, rekla je Garić Jovičić.

Kako dodaje, Petrović je mnogo veliko ime za Vojvodinu koje je nekako nepravedno zanemareno, delom i zbog toga što se „nikad nije gurao“, dok ga njegovi savremenici opisuju kao “divljeg mesiju”.

Posebnu celinu radova predstavlja 106 skica na temu revolucije, rađenih za tapiseriju i murale, koje su nastajale u vremenskom rasponu od jedne decenije, od 1965. do 1975. godine.

„Još kao srednjoškolac 1936. godine angažovao se u borbi protiv fašizma. U zbirci imamo i jedan akvarel koji je nastao kada je bio u zatvoru 1942, godine u Novom Sadu, nakon što su ga izbacili sa Akademije u Budumpešti“, nastavlja Garić.

Početkom pedesetih godina prošlog veka Boško Petrović počinje intenzivnije da se bavi mozaikom i tada nastaje veliki broj manjih radova, pre svega portreta u ovoj tehnici. No, na osnovu pozamašnog broja skica i radova manjeg formata, dobija i porudžbinu za monumentalni mozaik koji se i danas nalazi u Skupštini Autonomne pokrajine Vojvodine.

Skica za mozaik „Vojvodina“

Mozaik „Vojvodina“ jedan je od najvećih u tadašnjoj Jugoslaviji. Širok deset metara, visok šest, u ovo monumentalno umetničko delo ugrađeno je oko 150.000 raznobojnih kamenčića iz Crne Gore i drugih krajeva cele ondašnje države.

Njegova kompozicija zauzima oko 60 kvadratnih metara skupštinskog zida. Žiri koji je odabrao Petrovića za autora je i sam po sebi veoma impozantan, to su bili; Milo Milunović, Marko Čelebonović, Ivan Tabaković i Milan Konjović.

„Zanimljivo je da je sam i dovlačio kamenje iz Crne Gore za ovaj mozaik. Čak ga je tamo policija zaustavljala i ispitivala zašto po plaži skuplja kamenje“, nastavlja naša sagovornica.

Petrović se družio sa legendarnim Mikom Antićem, ljudi su govorili da dosta liče, da su braća. Mika se divio Petrovićevoj upornosti. Tako je matematički secirao i mozaik „Vojvodinu“.

„Dozvolite da opet nešto malo računamo. U mozaik je ugrađeno preko 150.000 kamenčića. Neka su onih 50.000 složili pomoćnici. Boško Petrović se znači preko 100.000 puta morao sagnuti da postavi kamičak na pravo mesto. Probajte se sagnuti samo 100 puta, pa ćete videti kako je to. Nimalo zavidan „sport” ovaj mozaik. Zar ne?“, pisao je Antić.

Nikad urađen Spomenik ropstvu

Petrović je mapu grafika za Spomenik ropstvu započeo kao devetnaestogodišnjak, početkom 1941. godine, a završio krajem Drugog svetskog rata. Ovaj ciklus skica za javnu skulptoralnu kompoziciju bio je delimično i plod početničkih umetničkih traganja i dečačke vere u pobedu, ali istovremeno i potpuno jedinstvena celina radova koja beleži jednu od prvih ideja o spomeniku revoluciji nastaloj u okupiranoj Evropi, kaže Garić Jovičić. Skice za ovaj spomenik opomene, kako ga sam naziva, osmislio u toku rata, u trenutku kada je cela Evropa bila „pod fašističkom čizmom”.

Publika sada premijerno ima priliku da vidi ovu mapu radova, ali i sa njom – maketu spomenika.

Mapa za Spomenik ropstva sastoji se od 19 zasebnih listova, od kojih je 18 grafika i jedan tekst koji objašnjava zamisao mladog umetnika.

„To je spomenik ropstva uopšte, svih vekova i svih naroda, spomenik ropstva i pod kapitalizmom i pod raznim okupacijama”, napisao je Petrović u opisu monumenta koji nažalost nikada nije napravljen.

Tapiserije kao konačna opsesija

Tokom šezdesetih godina Petrović se skoro isključivo posvetio stvaranju tapiserija. Osnivač je profesionalne radionice za izradu tapiserije osnovane u februaru 1961. godine, kada je i počeo da radi Atelje 61, prva specijalizovana radionica za izradu tapiserija u ondašnjoj Jugoslaviji.

Muzeju socijalističke revolucije poklonio 106 skica za tapiseriju na temu revolucije, nastalih u periodu od 1965. do 1975. godine. Na osnovu tih skica, nastalo je nekoliko tapiserija i murala, poput tapiserije velikih dimenzija „Radnički pokret u Vojvodini“, koja je danas deo stalne postavke Muzeja Vojvodine.

Oslikao je i mural Kino-sale, nekadašnjeg Muzeja socijalističke revolucije Vojvodine, kao i nekoliko murala po školama u Novom Sadu, Kovilju, Čurugu i okolini. Obrazovne ustanove su želele da imaju takve radove pod svojim krovom, ali nisu imale finansijske mogućnosti, tako da je većinu tih revolucionarnih zidnih slika Petrović oslikao besplatno.

Ipak, nikako da se pomerimo sa tačke u kojoj se spomeničko nasleđe iz doba SFRJ više neće sistemski zanemarivati.

„I dalje prevladava kontekst devedesetih kada se brisalo nasleđe SFRJ. Bez obzira ko je kakvog opredeljenja, mi ne smemo dozvoliti da deo naše prošlosti nestane. Tako je bilo i pre, stalno nešto brišemo i potiremo. Sramota je. Revolucija mora da ima svoje mesto“, zaključila je autorka ove izložbe.

Od NOB-a do Akademije umetnosti

Boško Petrović je rođen 1922. godine u Novom Sadu. Njegovo trogodišnje školovanje na beogradskoj Akademiji umetnosti prekinuto je ratom (1941). Kraće vreme je boravio i studirao u Budimpešti, da bi naredne, 1942. godine, bio izbačen s tamošnje akademije i uhapšen zbog rada u Savezu komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), te zatvoren u zloglasnom novosadskom zatvoru Armija.

Bio je učesnik Narodno-oslobodilačke borbe (NOB). Godine 1949. godine postao je profesor Škole za primenjenu umetnost u Novom Sadu. Radio je kao profesor na Višoj pedagoškoj školi u Novom Sadu i kao redovni profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

(Danas, foto: Muzej Vojvodine)