Alesandro i Karlo Ferensin, poljoprivrednici iz okoline Udina, gaje voće, povrće i cveće na 17 hektara, što pod vedrim nebom, što u staklenicima i plastenicima. Od prodaje rasada voća i cveća s početka godine, sve do zime, kod njih nema praznog hoda. Na pet hektara gaje breskve, na dva jabuke, na jednom lubenice, hektar i po je zatvorenog prostora… Tu, nadomak „fabrike“, otvorili su i malu pijacu, ali najveći deo onoga što proizvedu prodaju marketima. I ne brinu za plasman jer su ispunili osnovni uslov zaizlazak i opstanak na tržištu: čuvena „tri K“ – kvalitet, kvantitet i kontinuitet. 

– Imamo poznate kupce i direktan kontakt s njima. Između nas nema posrednika, a to je najbitnije. Zapravo, u svakom momentu znamo šta tržište traži, šta kupcu treba, i na osnovu toga i kanališemo svoju proizvodnju – kažu naši sagovornici.

Nadomak Udina je i farma tovnih junadi Rikarda Brunjerija, a na njoj je i postrojenje na biogas jačine megavata u koje je uloženo 2,5 miliona evra. Na ovoj je farmi 140 grla, Brunjeri obrađuje i 145 hektara, a osim visokih subvencija po hektaru, dobija i premiju od pet evra po grlu. I, kako kaže, u svakom momentu zna na kakvu pomoć iz agrarne kase može da računa, šta može da mu da regija (iz njenih fondova je i dobio značajnu pomoć za biogas postojenje), šta planira država… Kako smo čuli od italijanskih poljoprivrednika, davanja po hektaru “idu” od 230 do 450 evra.

U Srbiji, nažalost, stvari stoje sasvim drugačije. Žarko Kobilarov, poljoprivrednik iz Zmajeva, koji na stotinak hektara gaji pšenicu, kukuruz, soju…, obavio je najvažniji posao u njivi – proletnju setvu. Nikakvu pomoć od države za ovaj posao nije dobio. Iako se primiče leto i žetva, još ne zna nida li će uopšte dobiti ikakve subvencije, a kamoli da zna hoće li imati kome da proda pšenicu, a kasnije i uljarice i kukuruz. O dugoročnoj agrarnoj politici u Srbiji može samo da mašta. Kad zaore prvu brazdu pred njim se otvara more nepoznanica, peripetija, problema.

– Tržište je nesigurno, njime upravlja nekolicina moćnika koji diktiraju cene poljoprivrednih proizvoda i uslove prodaje. Tu najviše profitiraju prerađivači, odnosno otkupljivači koji se ne libe ničega da bi paorskoj robi oborili cenu. U hroničnoj besparici ratari su naterani da “idu u paritete”, to jest u razmene za repromaterijal koje su za njih po pravilu nepovoljne, a ove godine naročito. To nije dobro za poljoprivredu i paore. Vlada i resorno ministarstvo bi trebalo već početkom godine da obnaroduju uredbe u kojima će biti definisani podsticaji, subvencije; na osnovu kojih će se znati da li će država podsticati investicije, da li će obezbediti povoljne kredite, rečju, kakvu agrarnu politiku vodi. Ali, ovakvo tumbanje agrarne politike samo nas vodi u propast – kaže Kobilarov uz ocenu da je najveći problem to što nema doslednosti u politici prema poljoprivredi u Srbiji, jer, kako dođe novi ministar nastupa i nova politika, a seljaci neka se snalaze kako znaju.

Uz takav odnos države prema poljoprivredi, koja uprkos svemu beleži najbolje rezultate u spoljnotrgovinskoj razmeni, uz nedopustivo mali agrarni budžet i najniže subvencije u regionu, srpski poljoprivrednici i pored ogromnih potencijala koje naš agrar ima, ne mogu biti konkurentni evropskim, dodaje naš sagovornik.

A na stranu i pare i ogromne razlike u visini subvencija (u Austriji, na primer, one su i do 500 evra po hektaru, a kod nas oko 140), jer već nakon razgovora s dvojicom evropskih farmera jasno je da oni, za razliku od naših, funcionišu u sistemu u kojem nema ucena i laži. Tržište u EU ne mogu prevariti ni proizvođači, ni otkupljivači, ni prerađivači, a agrarna politika nije nepridvidiva – uredbe se ne menjaju svaki čas, zna se šta će biti za pet i deset godina, pa tako poljoprivrednici i znaju šta im valja raditi. Em što imaju sigurnu i jasnu pomoć iz budžeta, em što proizvode za poznatog kupca po ceni koja neznatno oscilira…

Naravno, ogromna je razlika između naših i poljoprivrednih proizvođača u Evropskoj uniji u nivou subvencionisanja i to je uvek za vratom srpskim poljoprivrednicima. U EU je zajednička agrarna politika, i ona konzumira preko 40 posto njihovog centralnog budžeta, što im omogućuje visoko subvencionisanje poljoprivredne proizvodnje unutar cele Unije i samim tim prelivanje određenih troškova proizvodnje sa poljoprivrednog proizvođača na državu, u ovom slučaju na Brisel.

U svakom slučaju, i našim je paorima jasno: u svim državama koje su do sada ušle u Evropsku uniju ili joj se zaista ozbiljno približavaju, najviše je koristi od toga imala tamošnja poljoprivreda. Tako je bilo u Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji, a tako će biti i kod nas. Ako bude pameti i razuma! Na pitanje gde je mesto srpskom seljaku u “toj EU” svakako je kao odgovor, bez velikog mudrovanja, dovoljno navesti koliko su dobili drugi. Srbija, recimo, ima 4,1 milion hektara obradive poljoprivredne površine. Ima i agrarni budžet koji iznosi samo 220 miliona evra ili 2,6 odsto ukupnog budžeta. Primera radi, Slovenija ima samo 400.000 hektara obradivih površina i agrarni budžet veći od 700 miliona evra. Dakle, deset puta manje površine i tri i po puta veći budžet! Dovoljno da se vidi gde smo sada, a gde možemo biti ako pametno obavimo poslove koje nas čekaju na evropskom putu.

Vratimo se u stvarnost: budžetska podrška poljoprivredi u Srbiji iznosi 27 evra po glavi stanovnika, dok je u Evropskoj uniji 156 evra, a po hektaru obradive površine ona je u Srbiji 140 evra, a u EU 364 evra. Merom “davanje po hektaru” prošle godine obuhvaćeno je samo 77.000 poljoprivrednika, odnosno 17 odsto registrovanih poljoprivrednih gazdinstava i 15 procenata obradivih površina. Naš agrar u bruto domaćem proizvodu (BDP) lane je učestvovao sa 12,1 odsto, u prehrambenoj industriji 4,8 procenata, a ukupna ostvarena vrednost u te dve oblasti bila 7,3 milijarde dolara. Čak 86 odsto izvoza čine sirovine, a ne proizvodi veće dodate vrednosti. Tako, na primer,umesto da izvozimo kobasice i meso, mi svetu prodajemo kukuruz, umesto da njime nahranimo više svinja, preradimo to meso pa ga tako plasiramo na svetskoj pijaci. Da ne govorimo o voću, koje takođe izvozimo čim ga uberemo. Slabosti srpske poljoprivrede su i u neuređenim zemljišnim resursima, sitnim posedima seljačkih gazdinstava (prosečan posed je 3,7 hektara!) i slaboj organizovanosti proizvođača. Nepovoljni su i ekonomski uslovi za korišćenje vodnih resursa, nemamo odgovarajuća rešenja za korišćenje državnog zemljišta, a proizvodnja nam je ekstenzivna, po strukturi i prinosima ispod nivoa održivog razvoja (prosečan prionos pšenice u Srbiji je 3,6 tona po hektaru, a u zemljama je EU šest tona).

Uz sve te rupe, bolje reći kratere, naša je poljoprivreda lane izvezla robe vredne 2,2 milijarde dolara i ostvarila suficit u spoljonotrgovinskoj razmeni od 1,2 milijarde. Da joj je država iz svoje kase dala više, da je slušala seljake i s praznih priča prešla na dela, rezultati bi bili i bolji. Međutim, najgore je od svega što, sve su prilike, ni nova, tj. rekonstruisana srpska vlada “nove energije” nije izvukla pouku iz grešaka prethodnih. Krajnje je vreme da to učini i agraru posveti više pažnje i para jer će se to svima isplatiti. Već po dobijanju statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, kojoj je poljoprivreda još od osnivanja ove zajednice jedna od glavnih tema i glavnih tačaka Rimskih ugovora 1957. godine. Za početak, kao kandidat Srbija bi godišnje mogla da dobije i do 50 miliona evra iz pretpristupnih fondova namenjenih poljoprivredi i ruralnom razvoju. Sada je najvažnije da ne prokockamo šansu.

Slađana Gluščević