Ovaj tip ponašanja političke elite podseća na model takozvanih poludržava ili pseudodržava, koje imaju međunarodno priznanje Ujedinjenih Nacija, ali naprosto ne pokazuju sposobnost i upravljačku efikasnost i ne uspevaju da ostvare nužan balans između dva principa moderne države, a to su legitimnost i efikasnost. Ne mislim da za ovaj deo posla obaveznog usaglašavanja Statuta Vojvodine u Skupštini Srbije ne postoje intelektualne, pravničke, stručne sposobnosti upravljačke klase Srbije. Ne! Država Srbija je u tom smislu dovolno zrela. Ali, po mom sudu, nivo političke volje pre svega vladajuće koalicije – koja i po anketama javnog mnenja dobija čak 40 odsto podrške, koja dakle ima dovoljno garancija da može da potvrdi Statut Vojvodine u republičkom parlamentu i to uz jake argumente – veoma je niska. Jer da ta volja postoji – to bi naprosto moglo da bude urađeno. Po meni, iza brda se valjaju i nagoveštavaju neki drugi scenariji…
Saglasan sam sa osećajem da mnogo toga podseća na rimejk, na bajatu epizodu zbivanja s kraja osamdesetih i početka devedesetih gopdina prošlog stoleća, kada se katastrofalno pogrešno definisala polazna pozicija tranzicije. Definisanje ciljeva države i pravaca razvoja države, koje je izvedeno u tom periodu svoje rezultate je na žalost dalo polovinom i krajem devedesetih godina, čije socijalne posledice još uvek osećamo. I sada se ponovo suočavamo sa potvrdom da nismo sposobni da učimo ni na ključnim i vrlo uverljivim indikatorima pogrešnosti sopstvenih razmišljanja.
Opet nije problem u reaktiviranju onog tipa političara i teoretičara u Srbiji, koji su nepopravljivo privrženi jednoj stereotipnoj i bajatoj devetnaestovekovnoj, romantičarskoj formuli unitarne države Srbije, u kojoj se jedinstvo države Srbije dokazuje pravom nosilaca izvršne vlasti da samostalno i nekontrolisano donose odluke od ključnog interesa za čitavu državu pa i za njene regione. Za to je najbolji primer ugovor sa Alpina Porom o izgradni autoputa Horgoš-Požega, u čemu čitava javnost pola godine nije imala snage da dovede izvršnu vlast u saglasnost za Zakonom o transparentnosti informacija.
Po meni je pre svega reč o tom mukotrpnom pokušaju da se Srbija vrati nazad i da se ne usaglasi sa evropskim standardima i modernim poimanjem države kao javnog decentralizovanog servisa i sa prilagođavanjem institucija životu. A život – to su različite regije, različiti regionalni društveni, socijalnio i nacionalni interesi, kao i sposobnost harmonizacije delova u interesu i delova i celine. I to su neke elementarne lekcije koje su moderne evropske države savladale.
A ova vrsta animoziteta prema autonomiji Vojvodine uopšte i u principu, a onda i prema konkretnim normativnim rešenjima, u stvari samo pokazuje nespremnost države da se okrene budućnosti i čini mi se ilustruje želju protagonista te vrste priče za izmeštanjem Srbije iz evropskog konteksta u mentalni, nekakav centralnoazijski kontekst novih država koje tek tragaju za svojim profilom.
U tom kontekstu vidim i reakcije uticajnih nevladinih organizacija, uključujući i jednu zanimljivu poruku koja se šalje iz krugova verskih dostojanstvenika Srpske pravoslavne crkve, crkvenog Sinoda. Naprosto, taj vid komunikacije podseća na zamenu za demokratski centralizam i delovanje Centralnog komiteta Saveza komunista Jugolsavije u periodu 70-ih i 80-ih godina, kada je komunistima CK davao smernice za delovanje u parlamentu da bi donosili zakone i odgovarajuće pravce razvoja, uključujući i izmene ustava. Jednopartijski sistem smo izgubili, a zadržali smo surogat takvog uniformnog mišljenja i želje za komandovanjem dušama građana i političkih ljudi, kroz smernice koje bi, kao, trebalo da sačuvaju državu. Čini mi se da i to potvrđuje samo jedno veliko posrtanje i stvara utisak da se otvara prostor za veću restauraciju ideja i protagonista starog režima iz 90-ih godina. Začuđuje me mlaka reakcija Demokratske stranke na ideje DSS-a i narodnjačkog bloka, čime zapravo otvaraju prostor za revalozriaciju činilo se zaboravljenih starih ideja države kojoj danas vreme nije.
Kada je reč o Vojvodini, sve to može da znači i poruku da politiku ne shvatamo kao traganje najodgovornijih, najkreativnijih i najmudrijih pojedinaca i organizacija u ovom društvu za rešenjima koja će biti na korist svim građanima, nego naprosto politiku tretiramo kao igru nultog zbira i komandovanja i nespremnosti za dogovaranje i pregovaranje. U strahu od bilo kakvog instaliranja srednjeg nivoa vlasti i decentralizacije vlasti, ograničenja moći centralnih organa vlasti, naprosto progovara jedna atavistička pohlepa za neograničenom moći, koja je bila primerena prvim ranim fazama države iz 18. i 19. veka. A ako se želi različitostima komandovati sa stanovišta interesa jedne dominantne skupine u državi, tada se naprosto previđa imperativ moderne države, a to je legitimnost i istovremeno ekonomski imperativ države, a to je potreba koja dolazi „odozdo“. I ekonomisti, i filozofi, i politikolozi, i pravnici upućuju na model decentralizacije i pokrajinskih autonomija, kao funkcionalan odgovor i rešenje primereno demokratskom upravljanju različitostima,. Naprosto, to su elementarne lekcije!
Mene najviše začuđuju profesionalci koji vrlo dobro znaju šta su prednosti autonomija i podele moći za demokratiju. Ali, zarad poriva za nepodeljenom moći, oni prećutkuju ionako male šanse da se ova naša država osloni na inicijativu, podršku, lojalnost svih segmenata zajednice. A Vojvodina naprosto daje šansu da se promeni poražena logika komandovanja državom i društvom posredstvom ministarstava sile. Danas je metafora moderne države, pored ministarstava sile, da ona bude nosilac znanja i nosilac individualnih inicijativa i odgovornosti za sopstvenu sudbinu. Danas su metafora države profesori i naučnici.