– Sva ova odlaganja da se o novom vojvođanskom statutu i zakonu o nadležnostima sa dužnim poštovanjem izjasni Skupština Srbije, a posebno orkestrirana javna kampanja sa neodmerenim izjavama, tezama o vojvođanskom separatizmu i ugroženoj državnosti Republike – sve je to ponižavajuće i uvredljivo za Vojvodinu – kaže Jon Srbovan za web-portal www.autonomija.info.
Srbovan je bio predsednik pokrajinskog Izvršnog veća krajem 80-ih godina, koje će ostati upamćene kao najburnije godine na vojvođanskoj političkoj sceni: “događanju naroda” na novosadskim i ulicama drugih gradova, koji su prethodili ustavnim amandmanima i gušenju autonomije uspostavljene Ustavom iz 1974. godine. Ovaj period pune autonomije ostaće upamćen i po ubrzanom privrednom razvoju pokrajine, po kojem je u tom periodu APV bila u vrhu i u odnosu na sve republike ondašnje socijalističke jugoslovenske federacije.
Kako doživljavate to što se i danas Vojvodina opet optužuje za separatizam?
– Vojvodina je ipak najarazvijenji deo koji doprinosi i ukupnom razvoju cele zemlje. Zar nisu uvredljive optužbe za separatizam kad se zna da je 1918. godine skupština Vojvodine donela odluku da se pripoji Srbiji, a isto se dogodilo 1945. godine? U Vojvodini su u Drugom svetskom ratu formirane prve partizanske jeidnice koje su učestvovale u oslobađanju na teritoriji cele zemlje, a bili su formirani i svi organi nove vlasti kao i u drugim republikama. Pored toga, 2000. godine DOS, iako je imao ogromnu većinu u pokrajini, vojvođanski parlament nije doneo odluku o poništavanju akata koje doneo režim Slobodana Miloševića. Ne vidim gde je tu separatizam!
Ima li u aktuelnom Predlogu statuta povoda za takvu antivojvođansku kampanju?
– Skoro u svakom članu statuta piše “u skladu sa Ustavom Srbije” i “u skladu sa zakonom”. U čemu je tu ugrožena Republika? Isti slučaj je i sa zakonom o nadležnostima. Tako da ovde nije reč o pravoj autonomiji, zbog toga su još nerazumljiviiji otpori i napadi koji dolaze, naročito od onih koji ne bi trebalo da su neinformisani. Mislim da ovde nije problem u autonomiji, ili separatizmu, nego se radi o problemu centralizacije koji je ključni kočničar razvoja Srbije. I to nije vezano samo za Vojvodinu. Cela Republika trpi zbog toga. Vrlo uzak krug ljudi vlada i donosi odluke, dok na lokalnom nivou vlasti mogu samo da čekaju na odluku Vlade po raznim pitanjima, pa da onda nešto rade. Vlada se, umesto da stvara koliko je moguće ravnomernije uslove za sve, bavi operativnim stvarima. I kad se dele pare, to se radi po potpuno nejasnim kriterijumima, pa ne mogu minstarrstva da raspoređuju koliko će u nekim opštinama biti izdvojeno za sređivanje škola na primer. Nije  posao ministra da se time bavi, ali ti problemi opet ne mogu da se reše bez ministra jer na lokalnom nivou nema para. Na taj način se blokira aktivnosi hiljada lokalnih čelnika koji ne mogu da obavljaju svoj posao. Kada je usvojen Ustav 1974. godine, pokrajinsko Izvršno veće je prepustilo opštinama inicijativu za investicije u njihovim sredinama. Rezulat je bio da za tih 14 godina autonomije u Vojvodini bude izgrađeno ili rekonstruisano preko 250 krupnih industrijskih objekata, kao i veliki broj zdravstvenih i kulturnih ustanova. Izgrađeno je šest mostova na Dunavu…
Na zahteve iz Vojvodine iz krugova centralne vlasti često se, međutim, ukazuje na potrebu ravnomernog regionalnog razvoja, a Vojvodina se poziva na solidarnost. Kako komentarišete takvu “argumentaciju”?
– U Vojvodini živi 27 odsto ukupnog stanovništva Srbije, a prosečan dohodak u pokrajini je za 17 odsto veći nego u Republici. Međutim, u 2005. godini, od ukupnih investicija u zemlji, svega 22 posto je investirano u Vojvodini. Dakle, s jedne strane Vojvodina stavra ogroman doprinos, a na drugoj strani ima slab rezulatat u investicijama. Ako se na taj način pokušavaju ujednačiti regioni u Srbiji, to je loša računica. Nije dobro da se zaustavi onaj ko može da povuče, da bi oni koji zaostaju mogli da ga stignu, jer su onda svi na gubitku. Beogradski Ekonomski institut napravio je pre dve godine analizu razvoja sa procenama šta nas očekuje u budućnosti. Na bazi tih analiza, pokazalo se da je jedino Novi Sad 2005. godine dostigao nivo dohotka iz 1989. godine. Njihova procena je bila da će Beograd taj nivo dostići ove 2009. godine, a Niš 2010. godine. Ostatak Vojvodine će nivo dohotka dostići 2033. godine, a ostakak Srbije za 122 godine! To je tragičan podatak. I ako se radikalno ne bude promenio odnos centralnih vlasti, nastaće takva diferencijacija na niovu razvoja koja će biti pogubna po razvoj Republike. A Vojvodina nikad nije pravila problem kad je trebalo priskočiti u pomoć drugim delovima Srbije, a ranije i drugim republikama SFRJ. Uvek jr bila među prvima u solidarnosti, bez obzira i na nivoo dohotka koji je ostvarivala. Nije sporno da će tako biti i ubuduće.