Naredna tri meseca biće ključna u ukrajinskom ratu za nezavisnost od imperijalne Rusije. Rezultati će imati duboke implikacije na globalnu bezbednost, razvoj Evrope i transatlantske odnose.

I ne manje značajno, posledice će imati duboki udar na budućnost Zapadne Evrope, piše Januš Bugajski, viši saradnik Fondacije Džejmstaun iz Vašingtona i stručnjak za Balkan, u najnovijoj kolumni za sarajevski portal istraga.ba.

Postoje tri moguća ishoda ruske invazije na Ukrajinu – pobeda Rusije, pobeda Ukrajine ili prolongirani zastoj unutar Ukrajine, ukazuje Bugajski čija najnovija knjiga „Neuspela država: Vodič za ruski raspad“ treba da izađe ovog meseca.

Rusija je već izgubila nekoliko bitaka jer nije uspela da zauzme glavni grad Kijev i Harkov, drugi po veličini grad u Ukrajini i da smeni ukrajinsku vladu.

Međutim, ruske snage su proširile svoju kontrolu nad regionom Donbas na istoku Ukrajine i zauzele dva velika regiona na jugu Ukrajine. Uprkos ogromnim gubicima u ljudstvu i opremi, Kremlj ne priznaje svoje slabosti i Putin bi dalje mogao da koristi značajne vojne rezerve u ratu koji se intenzivira.

Pobeda Rusije bi mogla biti proglašena nakon zauzimanja celog Donbasa. Putin bi mogao da tvrdi da je njegova „ograničena vojna operacija“ postignuta dok prikriva nesposobnost Rusije da zauzme druge veće gradove. Mogao bi kalkulisati da bi Zapad podržao prekid vatre čak iako bi to koristilo Rusiji jer bi to ublažilo pritiske na evropske ekonomije i sprečilo direktan sukob sa NATO. Moskva bi tada očekivala ublažavanje sankcija kako bi mogla da obnovi sopstvenu ekonomiju i svoju vojsku.

Ideja da Kremlj traži diplomatske izlazne strategije iz Ukrajine zasniva se na zabludi. Pošto je toliko uložio u pobedu svako povlačenje sa osvojenih teritorija je poraz za Putina koji će ubrzati kolaps režima. Nasuprot tome, bilo kakvo rešenje koje ostavlja Putinu u posed teritorije stečene agresijom je poraz za Zapad jer će podstaći buduća vojna osvajanja kada sankcije budu ublažene.

Predaja teriotorije Donbasa bi takođe poremetila Bajdenovu demokratsku strategiju jer bi efekrtivno dala zaleno svetlo izdvajanju autokratskih entiteta iz demokratskih država.

Širi uticaj ruske pobede u osvajanju dela Ukrajine ohrabrio bi imperijalne sile poput Kine da deluju agresivnije. U široj Evropi to bi moglo da ohrabri Moskvu da proširi svoj uticaj i obodri njene partnere, posebno Srbiju, da sledi agresivni regionalni plan. Kremlj može kalkulisati da će Zapad biti spremniji da pravi kompromise i gura zemlje da predaju neke od svojih teritorija ili elemente svog suvereniteta da bi sprečili novi rat. Zapadni ratni umor u Ukrajini bi se tada mogao pretvoriti u širu politiku popuštanja.

Prolongirani zastoj u aktuelnom ratu ne odgovara ni Rusiji ni Ukrajini. To bi duboko iscrpilo njihove resurse, uništilo njihove ekonomije i iscrpelo vojne snage. Međunarodne sankcije neće biti ukinute i evropski potezi ka energetskoj nezavisnosti od Rusije bi se nastavili.

Nekim zapadnim kreatorima politike produženi rat niskog inteziteta može izgledati kao sigurnija opcija jer bi postepeni vojni i ekonomski pad Rusije smanjio rizik da Putin pribegne nuklearnom oružju.

Nasuprot tome, ukrajinska pobeda u ratu bila bi revolucionarna sa pozitivnim efektima širom Evrope uključujući i Zapadni Balkan. Pobeda bi se mogla postići u fazama.

Prvo, ukrajinske trupe, bolje naoružane artiljerijom, višecevnim raketnim bacačima, tenkovima i drugim teškim naoružanjem, potisnule bi ruske snage sa novookupiranih teritorija na njihove položaje pre februara.

Drugo, kako se više vojne opreme asimiluje iz inostranstva i nove trupe ulaze u borbene zone ukrajinska kontraofanziva bi oslobodila ceo Donbas i uništila vojnu insfrastrukturu u susednim regionima Rusije, koji potpomažu rat.

Treća ofanziva bila bi usmerena na oslobađanje Krima u vreme kada ruska privreda u pozno leto ulazi u ozbiljnu kontrakciju i njena vojska nije u stanju da popuni redove i opremu nužnu za odbranu osvojenog poluostrva.

Kada postane jasno da Rusija nije izgubila samo brojne bitke već i ceo rat u Ukrajini, globalni položaj Moskve će naglo pasti. Umesto kao supersila, zemlja će se sve više doživljavati kao slaba država, imperijalni prevarant i nepouzdani saveznik.

Ruski sadašnji partneri kao što su Srbija i srpski entitet u Bosni i Hercegovini tada će se suočiti sa jasnijim izborom – da li da podrže poraženog ili da priznaju pobednika.

Moskva bi bila u mnogo slabijoj poziciji da pruži vojnu pomoć ili diplomatsku podršku „srpskom svetu“, iako bi možda još pokušala da izazove sukobe ne bi li prikrila sopstvene neuspehe.

Jedan fascinantan razvoj događaja biće domaća reakcija Srbije na ruski poraz gde veliki deo stanovništva još uvek gaji iluzije o svom velikom „slovenskom bratu“. Nema sumnje, poricanju i besu će biti potrebno vreme da utihnu sa očiglednom realnošću da Beograd više neće moći da se oslanja na Moskvu u proimovisanju iredentizma i lišavanjuju Kosova članstva u međunarodnim organizacijama.

Srbi u BiH će se takođe osećati goli nako što Putin izgubi svoje carevo odelo u propaloj ruskoj državi. Ovo će pružiti mogućnosti za konsolidaciju integriteta BiH i kretanje ka članstvu u NATO.

U široj slici, sveobuhvatna ukrajinska vojna pobeda kojom se oslobađaju njene okupirane teritorije poslala bi snažan signal da se napadi na nezavisne države završavaju neuspehom, da će ratni zločini biti kažnjeni, da je NATO jedinstven u suprostavljanju agresorima i da je Zapad spreman za rusku imploziju.

Ukrajina se zato mora snadbeti potrebnim oružjem koje će ubrzati njenu pobedu.

Trijumf Ukrajine predstavljaće stratešku pobedu Zapada, jer bi pomogao u rušenju poslednje imperije koja ugrožava evropsku bezbednost. Celo Balkansko poluostrvo bi imalo koristi od ruskog imperijalnog poraza i suočilo bi se sa poboljšanim izgledima za integraciju u EU i ekonomski razvoj.

(Danas, foto: N1)