Najbolji pokazatelj budućeg ponašanja jeste ponašanje iz prošlosti. Čini se da mnogi posmatrači misle da je to sve što treba da znate dok gledate na naizgled neizbežnu republikansku nominaciju Donalda Trampa za predsednika i mogući drugi mandat, piše Jan Verner Miler, profesor na Univerzitetu Prinston i kolumnista Gardijana.

Pretpostavka je da zato što to nije bio fašizam prvi put, ne može biti fašizam drugi put, te da se očekuje da će Tramp ponovo biti nespretni, razdragani glupan, pod nadzorom odraslih u prostoriji.

Ovo opušteno gledište ignoriše da, sa današnjim pionirima autokratije, stvari obično postanu zaista loše tek kada dođu na funkciju drugi put. Razlika sa Trampom nije u tome što bi on ostavio demokratiju netaknutom; razlika je u tome što su ličnosti poput krajnje desničarskog mađarskog premijera Viktora Orbana ili poljskog moćnika Jaroslava Kačinjskog pažljivo skrivale svoje autoritarne planove.

Tramp, naprotiv, emituje sve unapred i, ako bude izabran, tvrdiće da ima mandat da traži odmazdu i trajno okupira Belu kuću.

Jedna od velikih iluzija 1990-ih nije bilo, suprotno konvencionalnoj mudrosti, verovanje da se istorija završila. Umesto toga, bila je ideja da demokratije prave greške, ali da su njihovi lideri jedinstveno sposobni da ih ispravljaju i uče od njih.

Nasuprot tome, mislilo se, autokrate ne mogu da se suoče sa problemima; diktature su predodređene da se okončaju kao što je Sovjetski Savez završio 1991. godine.

Danas bi trebalo da znamo bolje. Da li su Orban i Kačinjski uvek želeli da budu autokrate nije bitno. Činjenica je da su oni, baš kao i Tramp, smatrali da je duboko nepravedno što su pretrpeli izborni poraz (propisno pripisan raznim neprijateljima, od sudija do neprijateljskih medija).

Kada su se vratili na vlast, jedno su sigurno naučili: da ne rasipaju politički kapital na kulturne ratove, već da zauzmu državne institucije, idealno prvog dana, sa pravosuđem i državnom birokratijom kao primarnim ciljevima.

Jednom kada kontrolišete sudije, možete da krenete za novinarima, nastavnicima i akademicima i zauvek vodite kulturni rat do mile volje.

Možemo raspravljati o tome da li je Tramp lično nešto naučio. Ali oni oko njega očigledno jesu. U 2025. neće dozvoliti da „duboka država“ ponovo frustrira lidera; kao što su mnogi pronicljivi analitičari istakli, postoji detaljna šema da se možda do 50.000 državnih službenika zameni političkim prijateljima i da se Ministarstvo pravde stavi pod političku kontrolu.

Za autoritarne populiste je tipično da otmu birokratiju usred bela dana, iznoseći argument da samo oni predstavljaju ono što populisti nazivaju „pravim ljudima“ (Trampove reči svojim pristalicama 6. januara).

Dakle, kada populisti preuzmu državu, oni tvrde da zaista narod s pravom preuzima ono što je njihovo. Podsetimo se Trampovog inauguracionog obraćanja, kada je tvrdio da „prenosimo vlast sa Vašingtona i vraćamo je vama, narodu“.

Narod ga, naravno, nikada nije vratio, zbog navodne „duboke države“. Ovaj put mora biti drugačiji.

Činjenica da je Heritage Foundation, navodno mejnstrim, neka vrsta Reganovskog konzervativnog istraživačkog centra, preuzela vodeću ulogu u izradi plana za uništenje američke administrativne države simptomatična je za činjenicu da je veliki broj republikanaca izvan neposrednog Maga kulta ne samo da se pomirila sa poricanjem izbora i promoterom pobune, već se činilo da se slažu sa pretnjama koje je Tramp iznosio u govorima: Na Dan veterana, obećao je da će „iskoreniti komuniste, marksiste, fašiste i nasilnike radikalne levice koji žive kao gamad u granicama naše zemlje, lažu, kradu i varaju na izborima, i učiniće sve što je moguće, bilo legalno ili nelegalno, da unište Ameriku i američki san“.

I druge ambiciozne autokrate su verovatno takođe kipile od ozlojeđenosti – ali su pažljivo kamuflirali svoje namere dok su pripremali put za povratak na funkciju.

Godine 2010. Orban je mogao da sačeka da mu vlast padne u krilo, u svetlu katastrofalnih ekonomskih rezultata mađarskog levog centra i korupcionih skandala (koji blede u poređenju sa onim što bi Orban na kraju radio u svom kleptokratskom sistemu); nikada nije objavio da želi da zameni nezavisne sudije, uništi medijski pluralizam i donese novi ustav.

Tramp ništa ne krije; kao ni figura poput predsednika Heritage, koji Mađarsku smatra „ne samo primerom za konzervativnu državnost, već modelom“.

Tramp preti da će „ili duboka država uništiti Ameriku ili ćemo mi uništiti duboku državu“.

Sudije, novinari, svako ko nije izvršio svoje naloge da ukrade izbore 2020, bilo ko u Bajdenovoj administraciji (komunisti!), bilo u fondacijama i univerzitetima koje je Trampov pomoćnik JD Vens proglasio „rakom u američkom društvu“ – svi bi trebalo da shvate da to misli i da ga se samozvane figure desnog centra ne odriču.

Ako Tramp pobedi, on će tvrditi da se „narod“, jer su samo njegovi birači „pravi ljudi“, demokratski odlučio u korist osvete i uništenja.

(Danas, foto: Pixabay)