I pored intenzivirane politike jednakih mogućnosti, razvoja institucionalnih mehanizama za ravnopravnost polova i brojnih udruženja žena koje rade na unapređenju položaja žena, diskriminacija žena je prisutna na svim nivoima. Rasprostranjeno je tradicionalno shvatanje da žena mora da bude po strani i da trpi i da to tako mora da bude. Žene nisu informisane o svojim pravima, i mnoge žene i dalje veruju ’da je ženama mesto u kuhinji, i da kada nešto zabrljaju, normalno je da dobiju šamar’. Pored toga što su žene generalno neravnopravne sa muškarcima, pojedine kategorije žena su dodatno dikriminisane. Takve su: samohrane majke, žene sa detetom sa posebnim potrebama ili invaliditetom, žene sa invaliditetom, žene pogođene siromaštvom, žene sa sela, žene srednjih godina, mlade žene bez dece.

Samohrane majke nailaze na teškoće već pri samoj rastavi braka. Teško se snalaze oko akdvokata, sudskih postupaka, podele imovine. Vrlo često ne uspeju da ostvare pravo na alimentaciju, imaju teškoća u postizanju dogovora oko viđanja dece od strane oca, i nemaju nikakvu podršku u vaspitanju i obrazovanju dece od bivšeg muža. Često su nezaposlene i bez plate i stana vraćaju se svojim roditeljima, o kojima u starosti takođe ona brine. Zaposlene samohrane majke teško usklađuju radno vreme i obaveze vezane za decu. Stalni problem samohranih majki je i okolina koja isključuje i njih i decu, i žene se dodatno trude se da se deca ne osećaju odbačeno ili ugroženo.

Žene sa detetom sa posebnim potrebama ili invaliditetom često bivaju ostavljene od muža i ostaju samohrane majke. Nisu u mogućnosti da se zaposle jer svo vreme posvećuju detetu. Nemaju gde da ostave dete jer neće da ih prime u vrtić i niko neće da prihvati dete da ga čuva čitavo radno vreme.

Žene sa invaliditetom često su osuđene da svo vreme provode u kući, posebno one koje žive same i ne mogu da priušte personalnu asistenciju. Žene sa invaliditetom koje su starije i nikad nisu radile, nemaju svoju penziju. One od dodatka za tuđu pomoć ili negu žive, plaćaju režijske troškove i hrane se, i nemaju od čega da plate personalnu asistenciju. Često su vrlo usamljene i nemaju sa kim da se ispričaju, razmene mišljenja i skrate vreme.
Mnoge žene su u srednjim godinama izgubile posao, nekima nedostaje samo nešto malo do penzije, ali niko više ne želi da ih zaposli, jer smatraju da su stare. Neke među njima su udovice, ili razvedene sa decom se još školuju. One su razočarane i otuđuju se i povlače u sebe.

Mlade žene bez dece često kada odu na održavanje trudnoće izgube posao. Takođe se često dešava da mlade žene bez dece ne dobiju posao. Poslodavac često mlade žene pita da li su udate, da li će imati decu, iako to po zakonu ne bi trebalo da pitaju. Mnogi poslodavci traže da potpišu da neće roditi dete a ako zatrudne, gube posao i nemaju pravo na materijalnu nadoknadu.

Žene pogođene siromaštvom gde je siromaštvo prosto stil života generacijama unazad, bila je siromašna njena baka, mama, i sada i ona sama. To su žene koje su izgubile posao, ili ga, prosto, nikad nisu ni imale. Imaju neku građansku kulturu, građanske potrebe, imaju urbani stil života. Iskombinuju svoju garderobu da ostave utisak i ne liče na siromašne građanke. Stide se i osećaju se loše zbog svog siromaštva. Pored toga, vrlo često su izložene nasilju u porodici zbog ekonomske zavisnosti od muža.

Žene sa sela često čitav život pa i u starosti obavljaju sezonske poslove i kod kuće kuvaju, spremaju, rade u bašti. Imaju razne hronične bolesti a ne mogu da ostvare penziju jer su sezonske poslove obavljaju neprijavljene. Mnoge rade neke ručne radove, proizvode od drveta, pruća, nakit, tašne, vez, ali imaju teškoća da svoje proizvode prodaju.

Žene koje su višestruko diskriminisane dodatno su oslabljene i podložnije su nasilju u porodici.

Mediji u dovoljnoj meri prate i izveštavaju o aktivnosti institucionalnih mehanizama za ravnopravnost polova i udruženja žena. Međutim, malo je izveštavanja o stvarnim potrebama i problemima višestruko diskriminisanih žena koji bi ove kategorije žena približile široj javnosti. Takođe izostaju informativni sadržaji koji govore o pravima posebnih kategorija žena i koji predstavljaju tela, institucije i udruženja koja su im na raspolaganju. Ne postoji medijska praksa intenzivnog i stalnog upućivanja na probleme sa kojima se žene suočavaju i insistiranje da se tako nešto ne sme i ne može raditi.

(Izveštaj je sačinjen na osnovu fokus-grupe, koja je održana 10. decembra 2010. godine u Somboru, a na kojoj su učestvovali predstavnici institucija, udruženja građana i predstavnici organizacija koje se bave zaštitom rodne ravnopravnosti, kao i pripradnice grupe koja se istražuje. Istraživanje organizovala i izveštaj pripremila Razlika d.o.o. iz Novog Sada.)

Istraživanje je deo projekta „Dijalozi vojvođanskih kultura“, koji sprovode Beomedia marketing i Nezavisno društvo novinara Vojvodine, a finansira ga Evropska unija kroz Medijski fond u okviru evropskih integracija. Fondom rukovodi Delegacija EU u Srbiji, a realizuje ga BBC World Service Trust. Sadržaj izveštaja je isključivo odgovornost realizatora projekta i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.