U Srbiji za sada nema većeg priliva izbeglica iz Avganistana zbog aktuelne situacije u toj zemlji. Ipak, Avganistanci, uglavnom mlađi muškarci, kroz Srbiju prolaze već godinama, ili se tu zadržavaju, i trenutno su najbrojnija populacija u centrima za izbeglice.

Osamnaestogodišnji Ahmad (ne želi da otkrije svoje pravo ime) došao je u Srbiju iz Kabula pre tri i po godine. Dobio je azil, govori i srpski jezik, ali se i dalje plaši da pred kamerom otkrije svoj lik i kako se zove. Priča da je, poput svojih sunarodnika, i on 2017. pobegao od talibana.

„Moj otac je radio u vojsci i zato smo imali probleme, nismo mogli da idemo negde sami, u školu nismo mogli, pogotovo zadnja dva meseca dok sam bio tamo jer su talibani tražili od mog oca da rade sa njim. Oni su rekli znamo gde živiš i gde ti sin ide u školu. Onda mi je otac rekao – „bolje da ti ideš“.

Do Srbije mu je, uz pomoć krijumčara, trebalo oko mesec i po dana. Danas živi u Beogradu, volontira, radi, nekako se izdržava. Porodica mu je i dalje u Kabulu. U kontaktu je sa njima i kaže da slabo napuštaju kuću. Žele da pobegnu, ali trenutno ne mogu, kao i većina Avganistanaca.

„Osećam se loše, da je situacija tamo katastrofa. Ne samo zbog moje porodice nego cele zemlje, svih ljudi što žive tu i plašim se što su moj otac, brat i sestre i majka…Samo mogu da molim Boga da oni budu okej i to je to“.

Ahmad kaže da talibani regrutuju momke starije od 15 godina za vojsku i da odbijanje nije opcija. Iz priče zna i o životu pod talibanima. I zna šta bi bilo da nije pobegao na vreme.

„Bilo bi loše. Nikad ne znaš šta će se desiti sutra. Ako živiš tamo i izađeš ujutro, ne znaš da li ćeš doći živ kući uveče“.

Slično razmišljaju i Ahmadovi sunarodnici koji nisu hteli pred kameru. U Beogradu se često okupljaju se u parku kod Ekonomskog fakulteta, koji se kolokvijalno zove i „Avgani park“.

Prema procenama Komesarijata za izbeglice, Avganistanci su najbornija izbeglička grupa i čine 30 odsto od ukupnog broja izbeglica. U centrima ih je trenutno 1.170. Procenjuje se da na ulici ima još oko 1.000 migranata, među njima su sigurno i Avganistanci.

Aktuelna situacija u Avganistanu još nije pojačala njihov priliv, kažu u Komseraijatu, jer im je potrebno nekoliko meseci da stignu do Srbije.

Sa druge strane, oni dolaze konstantno i uglavnom iz istih razloga, objašnjava Gordan Paunović iz organizacije Info park.

„Svi oni traže bolji život, ali u suštini, kod mlađi ljudi koji su vojno sposobni, a takva je većina muškaraca u migrantskom toku Avganistanaca kroz Srbiju, najčešće se pominje taj strah od regrutacije za talibane, pošto oni u najvećem delu dolaze iz teritorije Avganistana gde su talibani ili već ranije uspostavili vlast ili su je uspostavljali povremeno, pa gubili, ali imali mogućosti da izvrše regrutaciju mladih ljudi. Za talibane je svejedno da li imate 13 ili 18 godina, talibani će vam dati kalašnjikov i naučiti vas da pucate. Ti klinci ne žele takav život, žele nešto drugo i to je razlog zašto su se uputili na dalek put“.

Uglavnom im treba dva do tri meseca da stignu u Srbiju.

„Iz Avganistana izlaze preko Pakistana ili Irana, ali nijedna od ove dve zemlje nije prijateljski raspoložena prema njima zato što i Pakistan i Iran imaju veliki broj izbeglica. Oni se boje da će svi ti ljudi dalje ostati kod njih i da im krajnji cilj nije Evropa. To je početak problema, dalji problem je granica između Irana i Turske, gde se stalno diže gotovost turskih trupa i gde se granica prelazi sa puno problema, i konačno onda ovaj put od Turske do Beograda i dalje koji je jednako komplikovan i težak. To je jedan od najtežih puteva na migrantskoj ruti i zato toliko i traje“.

Paunović kaže da je tokom ove godine, kao što je i Fronteks zabeležio, povećan broj Avganistanaca i Sirijaca koji prolaze kroz Balkan, ali tek treba da se vidi hoće li doći do velikog izbegličkog talasa posle talibanskog preuzimanja vlasti.

„Ove scene koje smo videli sa kabulskog aerodroma, gde hiljade ljudi pokušavaju da se ukrcaju u avione i po svaku cenu napuste Avganistan, sigurno ne obećavaju ništa dobro“.

Ahmad, sa početka priče, ima jasan odgovor na pitanje da li bi se ikad vratio u svoju zemlju.

„Nikako, nikad“.

(Glas Amerike, foto: Natalija Jakovljević)