Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski” objavio je poslednji “antiroman” poznatog novosadskog avangardnog umetnika Branka Andrića Andrle (1942-2005) „Lanjski sneg”, saopšteno je danas iz te institucije.

“To je roman koji se ne može prepričati jer u njemu Andrla nastavlja svoje umetničke eksperimente koji su bili odlika i svih njegovih ranijih knjiga”, navodi se u saopštenju.

„Lanjski sneg” je specifična kozerija o putovanju i mestima za koja nismo sigurni da li postoje ili da li miruju.

Poslednje poglavlje romana ima naziv „Oproštaj”, a poslednje reči su: „Otuđili su se i jedan od drugoga i sami od sebe”.

Andrlin sin, Branko Andrić mlađi, ukazao je uredništvu Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski” na činjenicu da je u Andrlinoj zaostavštini rukopis romana na kojem je pisac radio poslednjih godina pre tragične pogibije.

Branko Andrić Andrla rođen je u Novom Sadu 1942. godine, a poginuo je u saobraćajnoj nesreći u Dunaujvarošu oktobra 2005. godine.

Objavljivao je poeziju i prozu na srpskom i nemačkom jeziku, a bavio se i filmom i muzikom.

Osnivač je kultnog muzičkog sastava „Imperium of Jazz”.

U književnosti se pojavio 1971. godine prekretničkom knjigom „Ja sam mali mamin seksualac”. Pored toga objavio je i knjige „Treba biti spreman na sve” (1984), „Potonuli brodovi od hartije” (1990), „Dan za posete bolnicama” (1991), „Kako žene strašno pate” (1991) i „Sanatorijum” (2000).

Iz knjige „Lanjski sneg”

Početak, ili jednom piscu ništa nije milije nego da sedi i da piše.

Uvod u osnove onoga što bi se moglo nazvati početkom. Početkom svega. U ovom slučaju bi se to moglo odnositi na nešto što bi suštinski trebalo da predstavlja roman, a možda ne bi tako istinski izgledalo.

Pisati ili ne pisati? To je dilema svakog iole savesnijeg stvaraoca, pisca, pa i onog čoveka koji nije pisac, ali koji bi bio rad da nešto u tom smislu učini, stavi nekakav znak na papir, da učini život radosnim i blesavim. Napiše. Nešto? Pesmu. Priču. Pozorišni komad. Roman. To je jedno veoma važno pitanje, jedno od važnijih – suštinsko.

Pisanje romana, bez potcenjivanja i ponižavanja, odnosno omalovažavanja ostalih brojnih književnih oblika, koji isto tako pretpostavljaju postojanje velikog i izuzetnog talenta, znanja i istrajnosti u radu, daleko je najsloženiji vid literarnog stvaralaštva. Roman je u stanju da se izvrgne u stoglavo čudovište koje je u stanju da se spotakne i saplete o svoje sopstvene noge i stropošta se u potpuno beznađe. I onda je onaj ko ga stvara u stanju da oseti onu pravu, izuzetnu samoću.

Roman „Lanjski sneg” poslednje je Andrlino delo na kome je radio do smrti, ovaj rukopis se prvi put pojavljuje u javnosti.

(Autonomija, foto: izdavač)