“Politički lideri i korupcija jedan su od glavnih problema Balkana”, izjavila je u intervjuu Glasu Amerike Ivana Stradner naučna saradnica Instituta „Ameriken entrerprajz“, čije je sedište u Vašingtonu.

Ona je ukazala da većina političara nema koristi od primene sistema vladavine prava – već od, kako je ocenila, statusa kvo i nerešenih sporova.

“Njima su potrebne etničke tenzije da bi širili strah. Dakle, kada imate loše društvo i nerazvijenu ekonomiju, najbolji način da očuvate takvo stanje je širenje straha i igranje na kartu moći. Pogledajte na primer samo ono što Putin radi. Dakle, ovo je nešto slično tome. Kada govorimo o korupciji – uvek je bila prisutna u regionu i nikada nije sprovedena reforma koja bi obezbedila postojanje otvorenog tržišta. U takvom okruženju gubitnici su građani. Zato ne čudi trend odliva mladih i stručnih ljudi”, ukazuje doktorka pravnih nauka angažovana u uglednoj američkoj konzervativnoj neprofitnoj organizaciji koja se bavi istraživanjem javnih politika.

Međutim, kako ukazuje, odgovornost za to je i na međunarodnim partnerima.

“Sjedinjene Države su se nadale da je 2000. Balkan bio rešen problem. A nakon 11. septembra 2001. pažnja je usredsređena prema Bliskom istoku i Balkan je prestao da bude prioritet. Prepušten je birokratama Evropske unije koji zapravo nisu imale percepciju Balkana iz perspektive bezbednosti – već samo vladavine zakona. I to je, na neki način postao problem. Bilo je previše šargarepa sa premalo štapova. Potvrđivanje bez ostvarenja konkretnog napretka jedan je od razloga što je Balkan u trenutnoj situaciji“, podvlači stručnjakinja koja je tokom međunarodne karijere bila, između ostalog, naučna saradnica na Univerzitetu u Harvardu i profesorka na Berkli fakultetu Univerziteta u Kaliforniji.

U razgovoru ukazuje na nesrazmeru između uloženih evropskih fondova i stepena do kog su u balkanskim državama odmakli reformski procesi.

“Evropska unija je donirala značajne svote novca. Neke od reformi su sprovedene, međutim većina zemalja još nije spremna za članstvo u Uniji. Kako je to moguće? U teoriji nema smisla – ali u realnosti itekako ima jer brojni lideri na Balkanu nemaju koristi od članstva u EU. Dakle, to je nešto poput začaranog kruga. Treba tu uzeti u obzir i novu strategiju Evropske unije o bezbednosti iz 2016. koja se zasniva na pragmatičnom realizmu – šta god to značilo. Dakle, ako uporedite taj dokument sa prethodnom strategijom, primetićete da proširenje EU nije glavni prioritet EU. Tako da mislim da su se dve stvari isprečile – lideri na Balkanu i strahovita korupcija i sa druge strane Zapad, odnosno Evropska unija”, koja kako kaže, Balkanu nije pružila odgovarajuću pažnju iz prave perspektive.

Glas Amerike: Ko, prema vašem mišljenju, snosi veću odgovornost za to?

Stradner: Mislim da se takvo poređenje ne može praviti. Evropska unija, balkanski lideri, kao i Sjedinjene Države u smislu da je Balkan prestao da im bude prioritet – kao i izolacionizam SAD-a primenjen poslednjih nekoliko godina. To je dovelo do situacije da se suočavamo sa ovim nepromenjenim stanjem.

Glas Amerike: Šta je međunarodna zajednica mogla konkretnije da uradi u slučaju Srbije čiji se proces pristupanja Evropskoj uniji usporava iz godine u godinu, a istovremeno postaje sve čvršće povezana sa Rusijom i Kinom?

Stradner: Problem je nastao nakon Petog oktobra sa visoko razvijenom korupcijom u redovima prethodne vlasti koja je prešla na nove vlasti. Većina korumpiranih lidera nikada nije kažnjena. Šargarepa bez štapa nije dobro rešenje. Prvo i najvažnije, Zapad je odavno trebalo da sankcioniše te lidere. Međutim, sada sa Bajdenovom adniminstracijom i novom izvršnom uredbom na pomolu bi mogle biti nove sankcije. Upitno je da li bi se Evropska unija pridružila takvoj inicijativi. Jer, trebalo bi da ima u vidu stavove i poteze bivšeg i aktuelnog režima u Srbiji u vezi sa planovima za pristupanje EU, odnosu prema vladavini prava i pitanju Kosova. Balkan je prvenstveno evropsko pitanje i problem, a birokrate EU ostavile su Balkan u rukama Kine i Rusije koje rado popunjavaju to mesto.

Glas Amerike: Smatrate li da je Srbija izgubljena u smislu evropskih integracija i može li joj se dogoditi turski scenario?

Stradner: Potrebno je da imamo u vidu činjenicu da Srbija prošle godine nije otvorila nijedno pregovaračko poglavlje u procesu pristupanja Evropskoj uniji. Takođe, pitanje je i da li srpski lideri žele da joj se pridruže. Predsednik Vučić, prošle godine tokom pandemije, evropsku solirarnost je proglasio bajkom i Uniju proglasio licemernom. Pravo pitanje nije isključivo šta želi Unija – već i Srbija. A jasno je da trenutni režim u Srbiji igra na kartu neutralnosti – zadovoljavajući na taj način Evropsku uniju, Sjedinjene Države, Rusiju i Kinu. Iako deluje kao izgubljena na putu evropskih integracija – na papiru pred sobom ima jasan put. Većina njenih lidera u javnosti ističe da je pristupni proces prioritet. Ali, u praksi je sasvim drugačije. Da li će se u ovom slučaju ponoviti turski scenario – treba prepustiti vremenu da pokaže…

Glas Amerike: Kako se u sve to uklapa scenario “srpskog sveta” – pojma o kome se u javnosti Srbije sve češće govori?

Stradner: “Srpski svet” ekvivalent je “ruskom svetu” i ulozi Ruske pravoslavne crkve u stvaranju konotacije u vezi sa Ukrajinom, čiji je deo teritorije Krim, Rusija anektirala 2014. godine. Na tome je zasnovano ono što zvaničnici Srbije pominju u svojim izjavama – u čemu prednjači Aleksandar Vulin. Reč je o delu meke moći koju Srbija planira da koristi – ako bismo to postavili u teoriji. Nije ništa novo – postoji već godinama u regionu. Pravo je pitanje zašto se sada pominje jer u poslednje vreme međunacionalne tenzije nisu bile toliko izražene kao danas. Nisam bila iznenađena kada sam čula stavove o “srpskom svetu”. Ali, nije reč ovde samo o Aleksandru Vulinu – treba obratiti pažnju i na druge lidere kako će na to odgovoriti. I to se već dogodilo. Pogledajte šta se dešava u Crnoj Gori povodom primene ideje o “srpskom svetu”.

Glas Amerike: Da li bi sporazum Kosova i Srbije i eventualno uzajamno priznanje bila značajna promena u tom smislu?

Stradner: Primena teorije u praksi ne mora nužno da pruži ishod koji je očekivan. Ako krenemo od teorije – sigurno je da bi uzajamno priznavanje nezavisnosti drastično promenilo stvari. Ali to se u praksi neće dogoditi u dogledno vreme. Prošle godine, tokom mandata bivšeg američkog predsednika Trampa, bio je primenjen drugačiji pristup u rešavanju spora Kosova i Srbije. Kroz ekonomiju i Srbiju koja je delovala kao predvodnik tog procesa. Aktuelna administracija se prilično razlikuje od prethodne i proces je vraćen u u ruke Evropljana. Tu se nameće još jedno pitanje – ko će imati najviše koristi od rešavanja te krize… Imajući u vidu da krize na Kosovu i Bosni i Hercegovini koriste lideri za mobilizaciju biračkih tela zadržavajući status kvo. Ne deluje da će spor Srbije i Kosova biti razrešen u skorijem periodu – ako pod tim mislite na uzajamno priznanje dve strane.

Glas Amerike: Kako vidite smer i eventualni završetak procesa… Ima li načina za to?

Stradner: Dijalog će se sigurno nastaviti, susreti su nedavno održavani, znamo kakav je bio ishod. Deluje da će tako biti i u nekom narednom periodu: mnogo razgovora, a malo činjenica.

Glas Amerike: Ima li, prema vašem mišljenju, načina da dve strane postignu sporazum?

Stradner: Dakle, lopta je na delu terena Srbije i ona bi zapravo trebalo da napravi prvi korak. Međutim, kao što sam već pominjala – brojni lideri na Balkanu imaju koristi od statusa kvo. Dakle, sve dok učesnici igre vode računa o sticanju lične koristi – nisam uverena da će kosovski sporazum biti skoro postignut.

Glas Amerike: Da li bi sporazum bio recept za smanjenje ruskog i kineskog uticaja – država koje podržavaju političku orijentaciju srpskih vlasti prema Kosovu?

Stradner: Tako se to uobičajeno posmatra – a smanjenje ruskog i kineskog uticaja u regionu, prema mom mišljenju, trebalo bi da bude jedan od prioriteta Evropske unije. Ne samo zbog pitanja Kosova – jer Kina i Rusija imaju različite prioritete. Moskva ima sopstvene interese da podstiče nesređeno stanje i očuva status kvo na Kosovu. Takođe, koristi stanje na Kosovu da frustrira zapadne zemlje članice Evropske unije i Ujedinjenih nacija. Kao i da opravda svoje delovanje u Ukrajini. S druge strane, Kina bi zapravo možda i imala koristi od članstva Srbije u Uniji jer bi imala pristup evropskom tržištu. Postoje i drugi razlozi zbog kojih bi Zapad trebalo da zauzda ruski i kineski uticaj – jedan od značajnijih je bezbednost.
Rusija naoružava region i destabilizuje Balkan podsticanjem etničkih tenzija. I nastaviće da koristi Srbiju kao korisnu marionetu za postizanje sopstvenih ciljeva. Kina bi takođe trebalo da počne da bude shvatana kao bezbednosna pretnja. S obzirom na to da je Peking testirao nove tehnologije na teritoriji Srbije i drugde na Balkanu – što zapravo predstavlja bezbednosni rizik za Zapad.

Sajber bezbednost ključ modernog ratovanja

Ivana Stradner, naučna saradnica Instituta „Ameriken entrerprajz“, smatra da ženevski susret američkog i ruskog predsednika Džozefa Bajdena i Vladimira Putina nije doneo nikakve rezultate – osim što deluje da je osnažio domaći i međunarodni ugled ruskog predsednika.

„Bajden je loše osmišljenim samitom Putinu takoreći dao poklon. A da bi potvrdio svoje neprijateljstvo – Kremlj je izvršio hakerski napad na SAD svega nekoliko dana pošto su državni sekretar Entoni Blinken i šef ruske diplomatije Sergej Lavrov razmatrali saradnju i globalnu bezbednost. Takođe, ne treba da zaboravimo da je odmah nakon susreta dvojice predsednika iz Rusije izvršen još jedan hakerski napad“, ukazuje Stradner.

Prema njenom mišljenju, Putin je zasigurno bio veoma zadovoljan zato što je prikazan u podjednakoj ravni sa američkim predsednikom.

„Takođe, moramo znati da je sajber bezbednost ključ modernog ratovanja. I da se radi o novom poprištu u kom će se velike sile sukobljavati. Rusija nikada nije priznala da raspolaze ofanzivnim sajber mogućnostima. Sa druge strane, potrebno je da Sjedinjene Države počnu da pribave više takvih sredstava – umesto da vode više razgovora“, rekla je za Glas Amerike Ivana Stradner.

Glas Amerike: Ko su strane sa kojima bi SAD trebalo tešnje da sarađuju u sferi sajber bezbednosti – s obzir na to da se naspram njih nalaze dve države: Rusija i Kina?

Strander: Želela bih ovde da razjasnim nešto što smatram da je veoma bitno. Rusija i Kina ne razmatraju i ne poznaju pojam sajber bezbednosti – već se pozivaju na informacionu bezbednost. Iako bismo možda u prvi mah pomislili da se radi o semantičkim razlikama, ili različitim prevodima – to ipak nije slučaj. Oni taj koncept razumeju drugačije od Zapada. Prema ruskoj doktrini, informacione aktivnosti imaju dve komponente: tehničku, koja uključuje operacije poput zatvaranja cevovoda, krađe podataka, ili nadzora ličnih uređaja – što spada u sajber bezbednost. Istovremeno, postoji još jedna komponenta koja je mnogo suptilnija. Radi se o psihološkoj manipulaciji koja napada kognitivne procese protivnika, njegovih lidera i stanovništva. Dakle, potreban nam je sveobuhvatni pristup ruskom i kineskom sistemu informatičke bezbednosti i saradnja stručnjaka. Trebaju nam partneri i imamo ih, ali postoji manji problem s tim. Govori se da su se Sjedinjene Države vratile – što je i činjenica i jačaju transatlantske veze. Međutim, problem je u tome što su nam potrebne evropske države koje sajber bezbednost sagledavaju iz naše perspektive, a to čini svega nekoliko država Evrope. Mogućnost da sprovode ofanzivne sajber napade imaju Francuska ili Velika Britanija. Tako da nisam sigurna kako je uopšte moguće pregovarati sa državama poput Kine i Rusije bez raspolaganja takvim mogućnostima. Nadam se da će Evropa to pitanje shvatiti ozbiljnije i započeti osnaživanje sopstvenih sajber sposobnosti.

Glas Amerike: Da li sa Kinom i Rusijom moguće postići bilo održivi sporazum u vezi sa tim pitanjima? Može li im se ikako verovati?

Stradner: Kratak odgovor je: ne. Razlog je to što svet više nije unipolaran – živimo u multipolarnom svetu u kom su Rusija i Kina u usponu. Takmiče se na globalnoj sajber sceni. Rusija i Kina počele su da koriste Ujedinjene nacije da regulišu sajber norme tako što manipulišu odborima u okviru svetske organizacije. Početkom godine Rusija se udružila sa Kinom u pokušaju preuzimanja Telekomunkacione unije Ujedinjenih nacija u nastojanju da uspostave digitalni suverenitet u međunarodnom sistemu. Pre dve nedelje Kina i Rusija postigle su još jedan sporazum u oblasti sajber prostora. Potrebno je da se suočimo sa time da nuklearna katastrofa nije sprečena postizanjem sporazuma – već su nuklerane sposobnosti zemalja doprinele u razgovorima o odvraćanju. Odlično je kada se razgovara, potpisivanje sporazuma je sjajno – ali ono što je najznačajnije je jačanje ofanzivne sajber sposobnosti. Iskreno, ne mislim da će međunarodni sporazumi sprečiti sajber napade, pogotovo što govorimo o zemljama koje zvanično i nisu počinioci takvih napada. Ovde se radi o akterima koji nisu državni. To bi mogao biti izazov čak i kada bi Kina i Sjedinjene Države, na primer, o tome sklopile sporazum.

Glas Amerike: Siguran sam da ste svesni da je u tehnološkom smislu Kina prisutna u Srbiji i da je uključena u razvoj sistema pametnih gradova putem video nadzora. I Pekinški institut za genetička istraživanja od skoro je prisutan u toj zemlji. Da li je Srbija prešla granicu prihvatljivosti saradnje sa kineskom stranom u tom smislu – imajući u vidu da je Zapad optužuje da tehnologiju koristi za špijuniranje?

Stradner: Srbija je u tom smislu davno prešla crvenu liniju Zapada. Ali, nikada do sada nije bio primenjen mehanizam izvršenja sankcije. Pa je onda shodno tome – računica lidera Srbije – a zašto to ne bismo činili… Zato bi Evropska unija kinesko prisustvo u Srbiji trebalo da shvati kao bezbednosni rizik i uvede sankcije liderima na Balkanu koji omogućavaju Kini da predstavlja takvu vrstu opasnosti. EU bi trebalo da upozori Srbiju da sa njom neće deliti nikakve podatke iz oblasti bezbednosti ili obaveštajne sfere sve dok su kineska tehnologija i 5G prisutni u Srbiji.

Glas Amerike: Koja je tačno dobit Kine od takvog vida saradnje i šta su, sa druge strane, interesi Srbije?

Strander: Kina ima brojne dugoročne ciljeve u Evropi, a Srbija je vrlo koristan poligon. Kineski dronovi su već nadaleko poznati, kao i čipovi i 5G mreža. Širom Beograda postavljene su nadzorne kamere. Kina od Srbije ima brojih koristi – što joj omogućavaju zvaničnici Srbije. Oni nemaju dugoročnu strategiju za zemlju i njihov jedini cilj je da ostanu na vlasti koliko god je moguće. Sa druge strane – Kina ne nameće nikakve demokratske principe i vrednosti u region tako da će Peking biti zadovoljan jer naspram sebe ima poslušne lidere koji će služiti kineskim strateškim ciljevima. Aktuelne srpske vlasti i dalje misle da je na snazi Hladni rat i da je Srbija strateški važna – pa su zato u mogućnosti da sprovode politiku neutralnosti Josipa Broza Tita. Ali, situacija se u današnje vreme drastično razlikuje. Srbija je daleko od toga da je prioritet Zapada. I Moskva i Peking svesni su politike koju vode srpske vlasti i koristiće ovu vladu sve dok služi njihovim interesima.

Glas Amerike: Da li Rusija ili ruski entiteti koji se bave ilegalnim sajber aktivnostima, imaju nameru ili kapacitet da koriste prostor Srbije u sprovođenju akcija protiv zemalja Evropske unije ili Balkana?

Glas Amerike: Rusija je već koristila region Balkana kao prostor za akcije protiv informatičke bezbednosti protiv Zapada. U tom smislu delovalano je sa prostora Severne Makedonije i to je jedan od primera. Tako da Rusija i balkanske zemlje imaju sajber kapacitet da to učine. Da li će nastaviti sa time – verovatno hoće. Najvažnije je šta će Evropska unija i Sjedinjene Države učiniti povodom toga.

Glas Amerike: Kako bi to uticalo na Srbiju koja već ima klimavu reputaciju umeđunarodnoj zajednici u vezi sa tim pitanjima, ali i saradnjom sa Kinom i Rusijom?

Stradner: Informaciona bezbednost je trenutno najznačajnija tema za Kinu i Rusiju – to je neizostavan deo njihovog celokupnog sistema bezbednosti u kome Srbija ne igra značajnu ulogu. Sve aktivnosti koje podrazumevaju bilo kakav vid tehnološke saradnje sa dve države ne doprinosi njenom imidžu. Ona bi, kao mala kopnena zemlja trebalo da razvija svoju ekonomiju i poboljša sistem vladavine prava, umesto da se igra politike velikih sila. Jer, Beograd može da bude uhvaćen u zapećku – što nikada nije dobra stvar. I takvo ponašanje bi nesumnjivo pogoršalo ugled Srbije na globalnoj sceni.

Uticaj etničkih tenzija i nestabilnosti na evropski put Crne Gore

Glas Amerike: Da li će Crna Gora biti sledeća članica Evropske unije? Ukoliko ste saglasni – šta vas navodi na to?

Stradner: Crna Gora se pridružila NATO-u i uspešno je sprovela brojne reforme tako da bi svi trebalo da podrže njeno članstvo u Evropskoj uniji. Ali, u Crnoj Gori aktuelizovane su etničke tenzije i nestabilnosti će je sprečiti da se pridruži EU. Takođe, mislim da je problematično to što u aktuelnoj crnogorskoj administraciji postoje različiti blokovi čiji su interesi veoma različiti. Svesni smo kakve bi mogle biti posledice situacija kada su države polarizovane iznutra. Da li će biti nova država članica još je nepoznato – najvažnije je da prvo razreši duboke etničke tenzije koje jačaju u Crnoj Gori.

Glas Amerike: Da li tamošnja vlada ima kapacitet da odoli i odupre se političkim previranjima koja se dešavaju u zemlji?

Stradner: Ne sumnjam da bi pojedini tamošnji lideri Crnu Goru želeli da vide kao deo EU, ali većina lidera na Balkanu samo priziva članstvo – jer je to trenutno popularno. Imajući u vidu polarizaciju u zemlji i pojačane tenzije, koje katkada potpiruje Beograd, to sve Crnoj Gori otežava put ka članstvu. Niko neće imati koristi od bilo kakvih previranja u Crnoj Gori i potrebno je posvetiti više pažnje trenutnim napetostima.

Glas Amerike: Dakle, smatrate da crnogorske vlasti imaju iskrenu težnju da Crna Gora postane članica do 2024, kao što je to nedavno premijer Krivokapić najavio?

Stradner: Kada govorite o crnogorskim vlastima – pravo pitanje je ko je to? Trenutna situacija u crnogorskoj vladi nalaže to pitanje. Veoma je polarizovana. Ima toliko blokova unutar nje koji imaju veoma različite aspiracije prema Evropskoj uniji. Tako da ne mogu da kažem da su crnogorske vlasti ujedinjene oko tog cilja. Jedan deo to članstvo smatra konačnim ciljem, dok drugi deo članova izvršne vlasti zalaže se za to da bude što dalje od članstva.

Glas Amerike: A šta je sa Beogradom?

Stradner: Situacija sa Beogradom je veoma interesantna i komplikovana – imajući u vidu uloge Srpske i Crnogorske pravoslavne crkve. Deluje da su tenzije najjače u poslednjih nekoliko godina. Potrebno je da Beograd više razgovara sa Crnom Gorom i tamošnjim aktuelnim režimom – jer dve države ne bi imale nikakve koristi od eskalacije etničkih napetosti

Glas Amerike: Da li bi Beograd bio spreman da oteža put Crne Gore ka Evropskoj uniji ili drugim regionalnim inicijativama?

Stradner: Tako nešto ne bi bilo razumno. Pravo pitanje u vezi sa pristupom Beograda Crnoj Gori je uloga crkve i to je nešto na šta treba obratiti pažnju. Dakle, nije samo članstvo u EU ili NATO. Mislim da to sve prilično ima veze sa pravoslavnom crkvom.

Ne može se flaster staviti na duboku ranu

Glas Amerike: Kako bi Bosna i Hercegovina mogla postati funkcionalnija i uspešnija država?

Stradner: Bosna se suočava sa ozbiljnom krizom – ali to je problem koji traje. Nikada nije rešena i nije moguće, takoreći, staviti flaster na duboku ranu. Zemlja je duboko podeljena i tu situaciju koriste Rusija i Kina. Podsetimo se samo poslednjeg neuspešnog pokušaja te dve države da u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija oduzmu deo ovlašćenja međunarodnom izaslaniku zaduženom za nagledanje Dejtonskog mirovnog sporazuma iz 1995. Drago mi je što je Zapad uvideo šta se zapravo događa u Bosni i Hercegovini. Izbor Kristijana Šmita na funkciju visokog predstavnika za BiH je korak u dobrom smeru. Dakle da bi BiH postala stabilna država potrebno je da Šmit u potpunosti primenjuje svoja ovlašćenja – ne trošeći se previše na umirivanje suprotstavljenih strana u Bosni, što će verovatno biti i najveći izazov tokom njegovog mandata.

Glas Amerike: Mogu li generacije novih političara, poput novoizabranih gradonačelnika Banjaluke i Sarajeva, da doprinesu poboljšanju situacije u Bosni?

Stradner: Odliv mladih i obrazovanih ljudi je veliki problem na Balkanu i ironično je da budućnost tog područja leži u rukama mladih ljudi. Ne bih da govorim isključivo o to dvoje pojedinaca – već o široj slici. Zabrinuta sam zbog jačanja nacionalizma koji je postao veoma raširen među mladim generacijama na Balkanu – što je neobično jer većina njih nije ni bila rođena tokom devedesetih godina prošlog veka. Dakle, sve to je nešto što dugoročno zabrinjava. Ali, mislim da bi nove generacije – pogotovo one koje naginju Zapadu mogu promeniti Balkan. Ali, prevashodno – države Balkana treba da reše problem odliva mozgova.

Glas Amerike: U kolikoj meri je suočavanje sa prošlošću i ratnim zločinima važno za poboljšanje sveukupnog stanja?

Stradner: To se mora promeniti jer nesuočavanje sa prošlošću i ratnim zločinima prilika je za nacionalističke lidere u regionu da ostanu na vlasti – pošto njihova retorika odjekuje u glavama glasača. Ne zaboravimo da je glavni cilj tih lidera da ostanu na vlasti upravo širenjem nacionalizma. To je najjednostavniji način za osvajanje srca birača. Tako da je potrebno suočiti se sa prošlošću da bi bilo mogućnosti za okretanje ka budućnosti.

Blokada pristupanja i vladavina prava

Glas Amerike: Šta je potrebno učiniti da se reši blokada pristupnog procesa Severne Makedonije i Albanije?

Stradner: Ta konkretna situacija je pokazatelj da pretnje ne dolaze samo spolja već i iznutra. Demonstrira da zemljama na Balkanu nisu ni potrebni spoljni neprijatelji. “Zavadi pa vladaj” – mentalitet je koji zaista funkcioniše u regionu. U procesu pristupanja Evropskoj uniji trebalo bi da se usmeravaju ka situacijama koje su dobitne, a ne da se, kako je to tipično za njih, emocijama preorijentišu na one koje su gubitničke. Potpuno je jasno da će Severna Makedonija i Albanija imati značajne koristi od pristupanja.

Glas Amerike: Da li je pristupni proces za te dve države osuđen na propast… Zbog mogućnosti da se neka druga država ili države tome usprotive nakon Bugarske?

Stradner: To može biti deo problema i sigurno je potrebno raditi na tome, ali postoji još izazova: primena vladavine prava ukoliko bilo koja od tih zemalja želi da ispuni standarde Evropske unije.

Glas Amerike: Kakve bi posledice moglo imati blokiranje pristupnog procesa za područje Zapadnog Balkana?

Stradner: Jasno je da bi to sve te države udaljilo od Evropske unije, podstaklo veću nestabilnost u regionu i gurnulo ih ka Rusiji i Kini.

(Glas Amerike, foto: Pixabay/printscreen Youtube)