Skip to main content

Ivan Videnović: Rusija je Srbiji neprijateljska država od 2001. godine

Info 25. apr 2022.
9 min čitanja

"Srbija nema izgrađen društveni konsenzus oko pripadnosti evropskoj civilizaciji"

Hijene, muve i komarci naspram vuka samotnjaka, ovako je predsjednik Srbije Aleksandar Vučić opisao odnos Crnogoraca i Albanaca s jedne i Srba sa druge strane. Naravno, predsjednik Srbije sebe doživljava kao usamljenog vuka, koji se hrabro bori sa Scilama i Haribdama svjetske politike, očito pokušavajući nekako da svoju malu srpsku barku veže za veliki ruski brod. U tome mu pomaže većina opozicionih stranaka u Srbiji, koje je pobijedio i na predsjedničkim i na parlamentarnim izborima, održanim 3. aprila ove godine.

„Aleksandar Vučić najnesrećniji je čovek u Srbiji“, kaže za Pobjedu profesor na Fakultetu za fiziku Beogradskog univerziteta i konsultant u Međunarodnoj agenciji za nuklearnu energiju dr Ivan Videnović.

Zašto je nesrećan?

Upravo zbog rezultata izbora održanih 3. aprila. To se videlo na njegovom licu još u izbornoj noći i u danima koji su usledili. S jedne strane, Vučić je osvojio laku i ubedljivu pobedu nad slabim, nedoslednim i neubedljivim kandidatima opozicije; može mu se verovati kada kaže da je svoje lične ambicije ispunio. Neopterećen potrebom da više uverava u sopstveni preobražaj u prihvatljivu političku figuru, sada bi najradije izašao iz tog neudobnog kostima i lagodno se prepustio dubokom zovu iskonske Srpske radikalne stranke.

Što to znači?

Znači upravo ovakvo vređanje i dehumanizacija političkih protivnika, susednih naroda, država i zemalja Zapada, udobno ušuškan u podršku Moskve tom političkom raspašoju. Ovde dolazimo do pravog uzroka Vučićeve lične nesreće: Moskva više nije partner i oslonac. Ne može se obavljati posao šefa evropske države uz podršku najvećeg neprijatelja savremene Evrope i najveće pretnje po opstanak sveta.

U ovih deset godina, Vučić je imao puno sreće da prođe ispod mnogo radara i da vlada Srbijom gotovo neopažen, u Evropi preplavljenoj populističkim Putinovim kolaborantima, preokupiranoj migrantskom krizom, Bregzitom, trampizmom i pandemijom. Putinova agresija na Ukrajinu najednom je promenila globalni politički pejzaž, utihnula populiste i vratila smisao evropskom ujedinjenju, zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici i SAD-u kao glavnom bezbednosnom osloncu mira u Evropi. To veliko, tektonsko isušivanje do juče razlivene evropske močvare i povlačenje vode u svoje sigurno EU-NATO korito, odjednom je Vučića i Srbiju ostavilo na suvom – same, otkrivene i izložene reflektorima.

I, kako Vam izgleda Srbija pod tim reflektorima?

Kao društvo koje je, tokom poslednjih petnaest godina, moralno razvaljeno malignim ruskim uticajem i nesposobno da, izvan sopstvene sebične vizure, sagleda svet i dobro i zlo u njemu. Predsednik takve države mora biti nesrećan.

Uoči održavanja izbora, opozicija je optuživala predsjednika Vučića da će, nakon 3. aprila, uvesti sankcije Rusiji. Može li se to dogoditi?

Imate pravo: opozicija ga je – optuživala! Što dosta govori o kvalitetu i karakteru opozicije i razlozima njenog neuspeha na izborima.
Sankcije Rusiji i svrstavanje Srbije uz većinski koncept sloboda i suvereniteta država, iskazan glasanjem u Generalnoj skupštini UN, moraju se dogoditi. Odlaganjem sankcija do izbora, Vučić je već puno učinio za Rusiju; sada će pokušati da otezanjem sa formiranjem nove vlade do avgusta taj rok dodatno produži. Njegova intimna nada je da će se za to vreme nešto kapitalno dogoditi u vezi sa ruskom agresijom na Ukrajinu, što bi mu omogućilo da ponovo može da računa na svoje veze sa zvaničnom Moskvom.

Perspektive su, međutim, mračne i sklone daljem pogoršanju, jer će Moskva ostati predaleko iza nove gvozdene zavese za dugi niz godina. Beograd je dovoljno učinio otvorivši vrata za ruski biznis, koji se ovih dana, bežeći od sankcija, masovno prenosi u Srbiju. Po drugi put za sto godina, Srbija postaje utočište za Ruse, koji se ovde sklanjaju od podivljalog ruskog režima. Kako bi, na kraju krajeva, zaštitila tu vrstu svoje pomoći Rusiji, Srbija mora prekinuti bliske odnose sa takvim režimom.

Da li su pregovori predsjednika Vučića sa Draganom Đilasom i marginalizacija Ivice Dačića korak u tom smjeru?

Vučić i Đilas dve su frakcije Saveza komunista Srbije: jedna sovjetsko-staljinistička, druga urbano-utilitarna. Obe su utemeljene na novoj zajedničkoj ideologiji srpskog nacionalizma, nacionalne posebnosti i izuzetnosti, kao i kolektivnoj psihologiji žrtve, kojoj je spoljni svet uvek nešto dužan. Nema tu reformske ideje niti nove politike. Vučić i Đilas vlasnici su naizgled sukobljenih medijskih imperija, a zapravo podjednako neprijateljskih prema idejama regionalnog pomirenja i integracije, evropskog liberalizma, solidarnosti, vladavine prava i otvorenog tržišta novca i kapitala. Pregovori Vučića i Đilasa imaju za cilj stišavanje frakcijskih sukoba unutar istog ideološkog diskursa, a ne promenu spoljnopolitičkog kursa Srbije. Ako do toga i dođe, biće to spolja nametnuta promena.

Sa druge strane, pogrešno se veruje da je učešće Ivice Dačića i Aleksandra Vulina u novoj vladi znak promene spoljnopolitičkog kursa Srbije. Ne! To je najlakša i najjeftinija kozmetika. Potreban je duboki rez kroz lažne narative koji su sadržani u četiri pitanja koja je Vučić postavio pred opoziciju u ovoj kampanji.

Koja četiri pitanja?

Članstvo Srbije u NATO/EU, sankcije Rusiji, genocid u Srebrenici i priznanje faktičkog postojanja Kosova nezavisnog od Srbije. Sve frakcije Saveza komunista, od ozbiljnijih do ludačkih, odgovarale su isto: NE. Potrebna je lična hrabrost da se stane pred svoj lik u ogledalu i na sva četiri pitanja jasno i odlučno odgovori – DA.

Vučić u sebi nosi sposobnost za različite obrte i iznenadne površinske transformacije, ali sumnjam da poseduje hrabrost za ovaj suštinski iskorak.

Među četiri pitanja koja postavljate nema pitanja odnosa prema ruskoj agresiji na Ukrajinu. Ima li tu razlike među frakcijama onoga što nazivate Savezom komunista?

Srpsko društvo zatrovano je sopstvenom propagandom, sopstvenim posttraumatskim poremećajem, košmarima razrušenog Vukovara, opsade Sarajeva, bombardovanja Dubrovnika, genocida u Srebrenici, pokolja u istočnoj Bosni.

Zoranu Đinđiću je ukradeno vreme, a nijedna politička elita nakon njega nije htela da se bavi tim poremećajem. Naprotiv: Vojislav Koštunica i Vučić su ga podsticali i održavali, dok je Boris Tadić, uvidevši da je lečenje bolno i opasno, odlučio da pacijenta ostavi nelečenog, tek delimično sediranog. Bolest je zato recidivirala u akutno patološko stanje, koje podrazumeva slavljenje rušenja ukrajinskih gradova i ubijanje civila po ulicama. Tri puta je od 24. februara Beograd proklet slavljenjem ruskih polja smrti po Ukrajini. Suština tog radovanja krvoproliću je u tome što se u postupcima Putinove Rusije prepoznaje obrazac rušenja i smrti iz Miloševićeve Srbije. Sevnulo je bratstvo u zločinu i konačno je dočekano buđenje Rusije i priključenje zajedničkom napadu na temelje humanog poretka.

„Tri puta i tri hiljade puta“, proklinjao je Amfilohije.

„Ne može to besplatno“, upozoravao je Đinđić.

Dijalektika istorije ponovo spaja ove dve figure – nosioce svetla i tame u njihovoj ontološkoj suprotnosti.

Baš kao što i Vi to upravo činite, zapadni mediji agresiju Rusije na Ukrajinu upoređuju sa agresijom Srbije/SRJ na države nekadašnje Jugoslavije, dok predsjednika Vladimira Putina nazivaju „Milošević sa atomskom bombom“.

Te analogije opipljivo su očigledne, zbog čega ruska invazija i izaziva toliko ushićenje u srpskim fašistoidnim krugovima. Ako se izuzme razlika da je Miloševićev zločin počinjen u fluidnoj fazi raspada Jugoslavije, dok je to što Putin radi zločin sa predumišljajem i napad na uspostavljen i priznat tridesetogodišnji međunarodni poredak, tek sada prvi put imamo neobičnu priliku da sagledamo kako je, posmatran sa strane, izgledao Miloševićev zločinački pohod na SFRJ. Kako je vršeno angažovanje vojne i propagandne mašinerije. Kako su čitavi narodi dehumanizovani i proglašavani za ustaše, balije ili mudžahedine. Koliko je, spolja gledano, to bila besmislena i neuverljiva laž i koliko šuplja propaganda da je čitav jedan narod nacistički (ustaški, balijski) dovodi do jedinstva u osudi napadača i solidarnosti celog sveta sa napadnutim.

Belodano nam je sada jasno da je koncept „zaštite svog naroda“ izvan sopstvenih granica put Hitlera, Miloševića i Putina, koji će svu trojicu upisati u ratne zločince. Kao i svakog ko tako nešto pokuša u budućnosti. Jasno nam je i koliko su ratni poduhvati Miloševića i Putina u startu osuđeni na neuspeh i kako zakonomerno završavaju u zločinima protiv čovečnosti i u genocidu. Jasno nam je, najzad, i koliko je teško sprati sramotu sa lica naroda u čije ime su ti zločini počinjeni.

Kad smo kod prijetnji atomskom bombom, ne isključujete mogućnost da bi predsjednik Putin mogao posegnuti za nuklearnim naoružanjem. Zašto to mislite?

Putin je sebe doveo u bezizlaznu situaciju: pobediti ne može, izgubiti ne sme. Rusija je za najmanje pedeset godina isključena iz svih važnih svetskih foruma. Bliži se 9. maj, za Ruse praznik veći od Božića i Uskrsa, i Putin javnosti mora ponuditi nekakav rezultat katastrofe kojoj je izložio zemlju. Ruskim medijima defiluju manijaci koji pozivaju na konačno rešenje bombardovanjem Kijeva.

Bojim se da oni koji isključuju mogućnost upotrebe nuklearnog oružja razmišljaju u skladu sa svojim priželjkivanjima. Oni bi čak rado videli neki konvencionalni uspeh Rusije u Ukrajini i zalagali se za to da Ukrajina napravi ustupak Rusiji u zamenu za mir i uklanjanje nuklearne pretnje. Ali Ukrajina ne misli tako. Volodimir Zelenski neće da se povuče, da žrtvuje svoju zemlju i svoje ljude kako bi umirio anksioznost Zapada, koji nije reagovao na okupaciju Gruzije i aneksiju Krima, a Ukrajinu prepustio uništenju. Sad neka Zapad živi sa čudovištem koga su hranili popuštanjem i povlađivanjem, jeftinim gasom i Greenpeace agendom gašenja nuklearnih elektrana.

Vjerujete u spekulacije zapadnih analitičara koji tvrde da ruski predsjednik ima psihičkih problema?

Na osnovu relevantnih obaveštajnih podataka, o tome piše Njujork tajms. No, ni golim okom nije teško proceniti osobu koja razgovara sa monitorima ili za stolom od dvadeset metara.

„Mi svoje prijatelje u teškim trenucima uvijek podržavamo“, rekla je portparolka ruskog MVP Marija Zaharova. Kako ste ovo razumjeli – kao opomenu ili kao prijetnju?

Srpsko-rusko prijateljstvo završava se na spašavanju izbeglih Rusa u Kraljevini Jugoslaviji posle boljševičke revolucije i sada na spašavanju izbeglih Rusa od Putinovog zločinačkog poduhvata. Miloševići i Karići jedini su Srbi koje je Rusija ikada spasila, i to od krivične odgovornosti pred sudovima u Srbiji.

Rusija je Srbiji neprijateljska država od 2001. godine, kada je srpsko pravosuđe ismejala i bacila ga pod noge, te porodici Milošević omogućila ne samo azil od krivične odgovornosti, već i zaštićen diplomatski status. Sva potonja istorija srpsko-ruskih odnosa svodi se na u srpskim političkim elitama namerno prećutkivanje i zapostavljanje ovog neprijateljskog akta. To je pretvoreno u dvadesetogodišnje Putinovo omalovažavanje suvereniteta Srbije, uz aktivnu podršku kvislinških struktura u zemlji.

Ipak, portparol Kremlja Dmitrij Peskov ima razumijevanja za odluku Srbije i Mađarske da, budući „pod neviđenim pritiskom“ Zapada, glasaju za isključenje Rusije iz Savjeta za ljudska prava UN-a. Što to znači?

To što govori Peskov očajnički je pokušaj Rusije da zadrži nekakav privid postojanja međunarodnih odnosa i respektabilne uloge koju je do sada imala. Ono o čemu ne znamo dovoljno, a sa čime se suočava Rusija na međunarodnoj sceni, je potpuna indignacija i bukvalno okretanje leđa ruskim predstavnicima u svim važnijim međunarodnim forumima. Prema tome, ovo je mogla da bude plauzibilna mirnodopska računica Rusije. Od 24. februara više ne. Niko, pa ni Mađarska ni Srbija, neće ugrožavati sopstvene interese zbog Putinove sulude avanture u Ukrajini. Takođe, mistifikuje se takozvani „neviđeni pritisak Zapada“. O kakvom je to „neviđenom pritisku“ reč? Verujem da on staje u jednu rečenicu: „Ako budete i dalje saveznik našeg neprijatelja i ratnog zločinca, bićete smatrani saučesnikom i odsečeni od svega“. Šta je normalnije od toga? Da se pravimo mrtvi, da uživamo u bezviznom režimu sa EU, da se pripremamo za letovanje u NATO zemljama dok istovremeno švercujemo Putinove oligarhe, dok se od cele planete jedino po beogradskim ulicama valjaju sramne povorke podrške Putinovom zločinu i dok se u centru grada prodaju crne majice za slovom Z?! Pa mnogo bi bilo, braćo Srbi.

Kome bi to bilo mnogo, profesore Videnoviću? Specijalni američki izaslanik za Zapadni Balkan, ambasador Gabrijel Eskobar, očito ne vidi to što Vi vidite.

U poplavi nevolja koje su tokom poslednjih petnaest godina zadesile svet, Zapad je u drugi plan potisnuo demokratska načela, pogotovo u trećim zemljama, pa razgovara sa onima koji mogu proizvesti neophodne rezultate. Poslednji izbori pokazali su da je opozicija Vučiću slaba i da suštinski ponavlja njegova osnovna politička načela sadržana u već pomenuta četiri NE. Sa takvom opozicijom gubitak je vremena razgovarati i procena je da u ovom trenutku samo Vučić može izneti neophodne promene političkog kursa Srbije u pravcu distanciranja od malignih uticaja Rusije i Kine. Ovo je trenutak koji opredeljuje budućnost Srbije u narednih pedeset godina. Hteli mi to ili ne, odluku o tome doneće Aleksandar Vučić.

Kakvu odluku očekujete – Srbiju u EU ili…?

Možda Srbija sada bude primorana na to, čim i EU bude primorana da izađe iz faze zamora od proširenja i indiferentnosti prema svojoj periferiji i konačno zaokruži proces pre svega bezbednosne konsolidacije kontinenta pred ogoljenom ruskom pretnjom. Vučićeva Srbija, u kontinuitetu zapuštenosti nasleđene od Tadića i Koštunice, pre svega nema izgrađen društveni konsenzus oko pripadnosti evropskoj civilizaciji. Ključne institucije društva su ili otvoreno antievropske – poput vojske i crkve, ili su slabe i oportunističke – poput univerziteta i SANU.

U odsustvu jasne distance i društvenog određenja prema uzrocima i posledicama poraza i fizičke i moralne nacionalne katastrofe pod Miloševićem, srpske političke elite su, negiranjem i lažima, preuzele Miloševićeve zločine i poraze na sebe. Umesto da budu snaga moralne distance od vremena najvećeg zla i sramote u srpskoj istoriji, postali su njihove apologete; konačno i njihove žrtve u vremenu u kojem su Miloševićevi ljudi ponovo preuzeli ključne društvene i medijske poluge uticaja.

Svi alarmi EU upaljeni su 24. februara i pozvali su na buđenje. Sve što je propušteno politikom povlađivanja populizmu i nezavršenim poslom integracije Zapadnog Balkana treba nadoknaditi u kratko vreme.

Kako?

SAD su povukle prvi potez slanjem 6. flote u Mediteran i jakog diplomatskog ešalona u region. EUFOR je pojačao svoje snage u Bosni i Hercegovini. Visoki predstavnik u BiH je konačno iskoristio Bonska ovlašćenja i poništio Zakon o imovini entiteta RS. Usledile su sankcije političarima koji podrivaju mir i bezbednost BiH. Rusija više nema načina da se vrati na Zapadni Balkan i od njega će, kao i mnogo puta do sada, najlakše odustati. Srbija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora već su donele svoje prve jedinstvene odluke nakon dugo vremena, obeležene zelenim plusevima ZA na tabeli glasanja u Generalnoj skupštini UN. Cela Jugoslavija ponovo je na ispravnoj strani istorije. Ukrajina se bori i za nas, i za Poljsku, za Baltik, za Moldaviju i Rumuniju… I hvala joj na tom epskom herojstvu. Potrebno je da dobro iskoristimo ovaj trenutak i da u vremenu koje je pred nama izgradimo nove integracione mehanizme na jugoslovenskom prostoru, koji će funkcionisati i bez podrške EU i SAD.

Radikalska politika ,,rupe na evropskom tepihu“

Zašto se Srbija naoružava?

Ne vidim neku koherentnu strategiju u naoružavanju malo ruskim, malo kineskim, malo francuskim oružjem. Mislim da je u pitanju opet eho priželjkivane dugoročne bliske saradnje sa Moskvom i radikalske doktrine Srba kao „malih Rusa na Balkanu“. Suština te strategije identična je ruskoj u regionu nekadašnjeg SSSR-a: održavanje mnoštva problema nerešenim, kao i stalna pretnja da će centar u Moskvi, tj. u Beogradu, pribeći njihovom rešavanju silom.

Predsjednik Vučić govori o „odbrambenom oružju“…

Reč je o radikalskoj politici „rupe na evropskom tepihu“. Neuračunljivo i lišeno racionalnih argumenata odbijanje članstva u NATO, podgrevano lažnim narativima političkih vrhova o „hiljadama žrtava“ NATO kampanje od 1999. do danas, Srbiju stavlja u položaj evropske Kube ili nezaštićenog ruskog nosača aviona u unutrašnjem dvorištu NATO. Uprkos odbrambenom oružju, takva teritorija dugoročno je besperspektivna i u eventualnom sukobu namenjeno joj je potpuno ekonomsko, infrastrukturno i ekološko uništenje.

Ko bi se u Srbiji radovao da vidi ,,ukrajinski plamen“ u Crnoj Gori

„Ovi Zedovci koji podržavaju Putina u Srbiji zapravo sanjaju ovakvu invaziju na Crnu Goru sa severa. Svi, bez izuzetka. U Marijupolju vide Bar, u Odesi Cetinje, u Harkovu Nikšić, a u Kijevu – Podgoricu. Vide i Zelenskog u njoj. Latentni ratni zločinci kojima se nije ukazala prilika“, napisali ste na Tviteru. Ko su „zedovci“?

Oni koji su ovih nedelja stavili Beograd na mapu sramotne podrške agresiji na Ukrajinu. Jasno su se među njima legitimisali šefovi poltičkih stranaka i pokreta i rado viđeni analitičari na opozicionim medijima. Uveren sam da potpuno ista anhilaciona logika, koja Putina vodi u pohod na Ukrajinu, usmerava i njihovo dvogodišnje aktivno učešće u osporavanju crnogorske države, nacije i kulturno-istorijskog nasleđa.

Verovatno se ne bi svi u opoziciji baš radovali da vide ukrajinski plamen u Crnoj Gori, ali se nikoga i ne tiče šta bi ko privatno želeo, nego čemu je dao politički doprinos. A srpska opozicija je, uz vlast, dala sraman doprinos ukrajinizaciji Crne Gore i pripremama za njenu „denacifikaciju“ po ruskom receptu. Uostalom, šta drugo može biti namenjeno muvama i hijenama?

Tamara Nikčević (Pobjeda, foto: Twitter)