Uz knjigu Hajke, psovke i ostalo. Dosije o napadima na Žene u crnom (ur. Staša Zajović i Tamara Spaić), Žene u crnom, Beograd 2022.

Većina bi volela da živi u društvu u kome su delioci pravde naklonjeniji žrtavama a ne nasilnicima.

Ipak, tek mali broj ljudi je spreman da se bilo čega odrekne zaradi stvaranja takvog društva.

Upravo se u tom neskladu zli ljudi bolje snalaze od drugih te je otuda i čista lenjost i konformizam većine dovoljan da jedno društvo počne da propada.

No, to je lekcija kojoj nas jednopartijski sistem nije učio.

Činilo se da nam je potrebno da napravimo tek mali iskorak do demokratije zato što smo joj, za razliku od zemalja iza „gvozdene zavese“, bili bliži i otvoreniji.

Nadali smo se da će nas inercija približiti onom srećnom delu sveta koji je konačno, posle ratova koji su Evropu gotovo razorili, shvatio vrednost civilizacije i pronašao način da se zaštiti od lakomislenih ludaka, sledbenika ideja Džingis-kana i Hitlera. Tako smo, pukim nečinjnjem, napravili grešku zbog koje je dobar deo stanovnika Jugoslavije vraćen u plemenske tabore i tamo zaražen teško izlečivom paranojom.

Nije krvavi raspad Jugoslavije bila istorijska nužnost već je do njega dovela lenjost i naivnost onih koji su misilili da će ih mirna voda sama odneti put Zapada.

No, na žalost, ni izborni sistem istog tog Zapada nije nam pomogao da izbegnemo kobnu grešku. U odnosu na razvoj tehnologija i medija već zastareli model demokratskih izbora sa glasačkim listićima i finansijski moćnim partijama prava je pogodnost za slatkorečive demagoge. A takvi kada jednom zajašu ne znaju da sjašu dok bol koju prave đem i mamuze čini da mazga na njihovu težina i zaboravi.

Da li treba podsećati na to da, iako se SK preobrazio u SPS, na kasu niko od njihovih fukcionera nije zaboravio baš kao ni na mogućnost da sa njom do mile volje korumpira?

Nisu ideolozi zla bili ni previše mudri, nisu bili ni lukavi, možda su imali malo više novaca, titula i uticaja na polusvet. Oni ne bi mogli da unište zemlju da nije bilo nas – tihe većine koja se zadovoljavala time da se iz filozofske fotelje raspravlja sa televizorskim ekranom.

Sredinom devedesetih godina rođaci su mi pričali o tome kako je manje od sto ljudi uspelo da u Mostaru, gradu od gotovo sto hiljada stanovnika zavede strahovladu i otpočne rat.

Svi ostali su sedeli u kućama, bojali se, nagađali šta će biti i – čekali.

Eto koliko je strah moćan i opasan!

Prepoznavanje opasnosti, bežanje i, tek ukoliko se drugačije ne može, borba sa zlim, dobra je osobina koja je našim precima bila potrebna da bi preživeli. Sa druge strane, činjenica je da u Evropi lavova i tirgova nema, a da je učestalost duševnih poremećaja koji mogu od čoveka napraviti nerazumnog nasilnika i ubicu ispod jednog slučaja na deset hiljada.

Zašto onda tako velika većina nema uspeha i u mnogim zemaljama trpi razne torture, živi bedno i snuje o tome da iz njih pobegne?

Zašto je tako malo onih koji se za bore ideale pravde i poštenja?

Na ova pitanja odgovore daje knjiga „Hajke, psovke i ostalo“ o kojoj se u podnaslovu objašnjava da predstavlja „Dosije o napadima na Žene u crnom“.

Sa Ženama u crnom se družim već gotovo tri decenije. Sećam se da je na transparentu koji sam nosio sa njima hodajući Knez Mihajlovom u društvu slikara Nikole Džafa i Dragoslava Krnjajskog pisalo ime grada u kome do tada nisam bio: Brčko!
Čudno je da tokom tih strašnih godina, kada su mnogi ljudi potreseni onim što se događa žarko želeli da iskažu svoje nezadovoljsvo, nije bilo baš mnogo partija i organizacija koje su imale jasan antiratni stav. Godinama smo čekali da se iz najveće opozicione partije čuje glas razuma i poziv na mir, ali je ta stranka bila, izgleda, previše zauzeta unutrašnjom borbom za vlast i svojim stalnim deobama. Tako smo gubili vreme dok su se porađale sve metiljavije i ispraznije organizacije. Bez jasno ostvarivih vizija, sa spiskom lepih želja umesto programa, ta stranka je dala najveći doprinos dugovečnosti Miloševićevog zločinačkog režima.

I sada se pitam kako se ta stranka tako dugo bavila ciljevima koji se samo u bajkama mogu obistiniti, a dolaze, po pravilu, kao nagrada za neko staro dobro delo i pretrpljenu nepravdu?

Iako smo formalno bili u demokratskom društvu malo je bilo onih koji su želeli da ostvare svoje pravo na drugačije mišljenje.

Stvari se u opoziciji u Srbiji sporo ili nikako ne menjaju, mogao bi neko da primeti.

Konformizam, kao i suluda ambicija opozicionih lidera da dobiju glasove upravo onih najtunjavijih ljudi koji se ne opredeljuju pre nego što vide ko pobeđuje, učinila je da se borba sa jednim od svakako najglupljih, a pri tome i najzločinačkijih režima u Evropi rastegne na punih deset godina.

Utrkivanje koje je počelo od izliva ljubavi prema sopstvenom narodu i zemlji ni do danas ne prestaje te su se mnogi učesnici u tom patriotskom maratonu sasvim pogubili, usput pretvorivši društvo u pravu močvaru.

Nema ništa gluplje i poganije od nacionalizma.

Iako je saznajna vrednost iskaza: „Ja volim svoje dete“, ravna nuli, te od nje nikakve koristi nema, mudri savetnici poručuju političarima da je najbolje da se drže tog modela samoreklamerstva.

O slini koja je detetu provirila iz nosića treba ćutati, a guzu i ne spominjati! Eto recepta marketinških magova kako da se na lak način bude popularan.

Žene u crnom su, valjda zato što su žene, videle slinicu i ne smatraju da se dete najbolje vaspitava tako što mu se ponavlja da ga volite.

Mnogi veliki ljudi ne bi to postali da ih nije imao ko u pravom trenutku šljepnuti po guzi.

Ljubav prema sopstvenom detetu, majci ili rodnoj zemlji nije nešto što je cenio ni slavni prorok u čije se reči danas kune gotovo isti procenat i soj ljudi koji se nekada zaklinjao Titu i Partiji.

Uostalom, neka ostane upitno čak i to da li su Žene u crnom nastojale da vaspitaju i urede zemlju u kojoj žive time što su smatrale da joj rat nije neophodan, da ima mnogo više stvari koje sve nas na Balkanu povezuju, da se istorija može čitati na različite načine, a da nam, pri svemu tome, ipak kese ne budu sestre! Sasvim je moguće da u ratovima većina Balkanaca vidi dobru stvar? Možda ne treba voleti ljude već zlato i srebro, klanjati mu se i celivati ga uz opoj tamjana? Možda smo mi od vajkada bili u pravu i na pravoj strani, a oni iz sela pored našeg nisu?

No sve i da je tako, zašto se Žene u crnom na svakom koraku kinje, omalovažavaju i vređaju?

Rekao bih da je to najpre zbog toga što su aktivne i istrajne, što uporno podsećaju pošten svet na svinjarije koje su pravljene u njegovo ime i što ukazuju da postoje i drugačiji politički modeli i načini da se reše problemi na Balkanu.

Mamuze

Mediji su Žene u crnom označili kao unutrašnjeg neprijatelja, domaćeg izdajnika i stranog plaćenika.

Malo je teže objasniti zašto bi neko iz čiste mržnje prema sopstvenoj domovini uporno ostajao u njoj? No na masovnim medijima se računa upravo na najveći procenat onih koji neće postavljati pitanja već će zahvaljujući harizmi novinara i njegove kuće, prihvatiti sve što im se kaže zdravo za gotovo.

Otuda se oni koji, kao rani hrišćani, trpe šikaniranja, batine, suzavac, pa ponekad gube i svoj život, tako lako mogu proglasiti za izdajnike – iako je, po samoj logici stvari, izdajnik upravo onaj koga je najlakše prepoznati po tome što lepo i lagodno živi dok drugi pate!

No, i uvek budnim medijima desi da ponešto u radu Žena u crnom propuste. Tako su oni koji narodne mase izdašno doje istinom o kojoj se, kao i uvek, odlučuje na najvišim mestima u državi nekako zaboravili da su Žene u crnom bile među onim, na žalost malobrojnim, građanskim organizacijama koje su pokušavale da bar malo olakšaju patnje izbeglica posle vojne akcije pod imenom „Oluja“.

Tako je zaboravljena sramota „patriota“ koji nisu ni prstom mrdnuli daleke 1995. da pomognu izbeglicama.

Podsećanja radi, bilo je to vreme letnje žege kada je iznurenim ljudima u zbegu ispred granica SRJ na Drini čak i pijaća voda nedostajala! Sva je sreća da je okolo bilo puno kukuruza!

Nisam siguran da je greška ispravljena time što je u izveštaju o protestu Žena u crnom u Zagrebu 2017. godine, a povodom već spomenute operacije, Tanjug istakao sledeću vest: „UŽASU NIKAD KRAJA Tukli devojku na srpskom protestu u Zagrebu“, jer je naziv same organizacije slučajno izostavljen.

Ali koga briga za logiku u zemlji čije je „srce“ pod kontrolom „privremenih vlasti“ o kojima se sa govornica svako malo mogu čuti najgore pogrde, u zemlji u kojoj se javno poriču zločini a istovremeno pevaju pesme „Nož, žica, Srebrenica“ i „Oj Sjenice nova Srebrenice, oj Pazaru – novi Vukovaru“? Koga je briga za doslednost u zemlji koja snuje o zajedničkoj državi sa narodima koga prezire ili smatra da su izmišljeni samo zato da bi se time napakostilo dominantnoj naciji? Kome je stalo do pravde u zemlji koja se o ratu u njenom susedstvu, jer priznaćemo da Ukrajina nije predaleko, ne izjašnjava i čiji zvaničnici ne umeju da kažu čak ni to ko je koga napao?

No, kada nekoga proglasite za izdajnika i stranog plaćenika tada je prema njemu sasvim normalno i čak poželjno biti bezosećajan, pakostan i nasilan.

Posle aminovanja medija, političara i ostalih duhovnih pastira, ruke su, takoreći, odrešene „braniocima tekovina“, „čuvarima tradicije“, „zaštitnicima porodice“ i ostalim momcima jakih mišica koji se, kao i uvek i svuda, regrutuju po pivnicama i dobro plaćenim navijačkim grupama.

Đem

Da bi i oni koji se manje razumeju u to kako sistem funcioniše shvatili kakve sve sprege postoje između države i kriminalaca, policije i parapolicije postarali su se sudski organi.

U pamet se, sedi di si, jer ni za di si nisi, gledaj svoja posla i ne zveraj okolo, u se i u svoje kljuse, dr’ž se one stare: u se, na se i poda se i daleko ćeš dogurati – kao da poručuju delioci pravde narodu koga sme da bije i homogenizuje samo vlast (i njeni pomagači).

Lako je ustanoviti da šikaniranje Žena u crnom nema nikakve veze sa sprstvom, pa ni sa nekakvom ljubavlju prema državi Srbiji. U slučajevima kada staju na stranu porodica gardista ubijenih na Topčideru, ili kada u Valjevu zbog njih dobijaju batine čak i pripadnici policije jasno se vidi prenebregavanje najelementarnijih državnih interesa.

Za Ginisovu knjigu rekorda u oblasti licemerja je svakako odluka Višeg suda u Valjevu od 20. maja 2015. godine koji odbacuje optužni predlog jer „…oštećeni nisu pripadnici bošnjačkog naroda ili muslimani, te ne može biti govora o krivičnom delu izazivanja nacionalne, rasne i verske mrnje i netrpeljivosti.“

Ni snimci nasilja i uvreda koje se čuju nisu pomogli ovom sudu da odvaga u korist povređenih Žena u crnom i policajaca.
Kada bi neko u ovoj zemlji smeo da se nasmeje vlastima i njihovim slugama onda bi mu kao poručena za veselje bila izjava R. Počuče, prekaljenog policajca i ratnika, koji sebe, u odnosu na Žene u crnom, ne vidi čak ni kao žrtvenog jarca (iako i takav izraz postoji!) već kao jagnje!

Jahači i mazge

Strah koji nam u kosti ulazi je prvi i najveći razlog zbog koga se ne priklanjamo onima koji se bore za pravdu. Zaboli i đem, a kamoli mamuze. Stani, kreni!

Šta više, pribojavamo se i da budemo u društvu ljudi koji se za tako nešto bore a za svoj kukavičluk nalazimo najrazličitije razloge. Na kraju, tako tragajući za odgovorima zašto smo kukavni dođemo na to da su žrtve same krive što ih pošten svet napada…

Umesto da budu poslušne, konačno se opamete i zaćute, Žene u crnom se stalno trse i nikako da se smire.

Upravo naprotiv – one su prikupile podatke o svim fizičkim napadima na njih, pozivima na linč, ubijanje, mučenje, silovanje…

Zaista sam, čitajući knjigu „Hajke, psovke i ostalo“ bio iznenađen brojem i okrutnošću sa kojom su se policija i njeni pomagači obračunavali sa Ženama u crnom.

Zastrašujuća je mera nepravde koja im je naneta, tako da knjiga svojom sistematičnošću liči na skraćenu, ali time i potresniju verziju „Arhipelaga Gulag“. Potresniju i zato što nam je stalno pred očima, zato što tu nepravdu možemo videti dok Žene u crnom stoje i protestuju zbijene kordonima policije u samom centru Beograda!

Jasno je da dokle god grupe poput ove budu proganjane i zastrašivani ljudi skloni njihovim idejama u zemlji pravde i stvarnog boljitka neće biti!

Da se policija malo više bavila glavatom gospodom debelih vratova oko kojih se uvija zlato, a malo manje Ženama u crnom, zna to i naivni vrabac na grani – bilo bi nam bolje i ova zemlja bi ličila na pravednu. Da su se tužilaštva malo više bavila ratnim zločincima, vozačima skupocenih visokopodnih automobila i ostalim sportskim radnicima, a ne izmišljala antiratne profitere (sam pojam je za kao stvoren da bude naslov komedije!) živeli bismo u uređenijoj zemlji u kojoj bi se konačno mogla postavljati i neka ozbiljna pitanja poput, recimo, onoga o vodovodu i kanalizaciji u predgrađima Beograda.

Konačno, ako je već reč i o onom našem nacionalnom srcu, koje sve od reda boli i ne da miran san, možda bi najbolje bilo poći upravo onim putem o kojem govore Žene u crnom – putem pomirenja!

Srbija je imala, recimo, sa Bugarskom češće i okrutnije ratove pa su oni, uz pomoć vlasti i njoj odanih istoričara, zaboravljeni tako temeljito da je Nikoli Pašiću spomenik izgrađen u sred Beograda!

Dakle, može se samo kada se hoće.

No, na pitanje šta se stvarno hoće na Kosovu i da i je zamrznuti sukob nekome potrebniji od mira i suživota neko bi već jednom trebalo da da odgovor.

Jedno je ipak jasno: samo bismo, upravo politikom pomirenja, koju tako uporno sprovode Žene u crnom, omogućili onima koji sanjaju o boljem životu da se zaista, umesto u Frankfurt, odsele u Prizren.

Da je više pameti i patriotizma, a manje ljudi željnih da zajašu na tuđim leđima i nesreći, od Žena u crnom bi se trebalo ponovo učiti kako da živimo u nekakvom, kakvom-takvom, novom bratstvu i jedinstvu – tako neophodnom svima na Balkanu!

(Autonomija)