Skip to main content

Ivan Medenica: Partije levice moraju se dozvati pameti i reorganizovati

Kultura 24. sep 2022.
4 min čitanja

"Proletarijat prepušten ultradesničarskim partijama"

Ni na Istoku ni na Zapadu, ni u Evropi ni u Aziji (uključujući i Kinu), ni u Americi ni u Africi, danas više ne postoji gotovo nikakva politička brana podivljalom neoliberalnom kapitalizmu, smatra poznati teatrolog Ivan Medenica.

Ekonomske razlike i socijalne nepravde su veće nego bilo kad u periodu posle Drugog svetskog rata, kazao je Medenica, umetnički direktor i selektor Bitefa u razgovoru za portal Nezavisnost org.

Ovogodišnji, 56. Bitef (Beogradski Internacionalni Teatarski festival) koji će početi sutra i trajati do 2. oktobra, postavlja kao glavnu temu pitanje rada u savremenom društvu, boreći se za njegovo dostojanstvo. Odatle i slogan ovog Bitefa: rečiti stihovi iz jugoslovenske proleterske pesme Da nam živi, živi rad – Mi, junaci rada svog…

“Ne treba biti pristalica teorija zavere da bi se i sama pandemija, a i svetski rat, kao i njihove ekonomske i socijalne posledice, dovele u vezu s globalizovanim svetom neoliberalnog kapitalizma. Sve izlistane pojave – prekarni rad, gubici posla, neofeudalni vidovi eksploatacije, iznuđene prekvalifikacije, itd. – odlikovale su naš svet i pre pandemije korone i rata u Ukrajini. Drugim rečima, već je bilo loše, sada je samo još gore”, rekao je ranije Medenica najavljujući ovogodišnju manifestaciju.

Pred početak 56. Bitefa razgovarali smo sa Ivanom Medenicom o “radnicima u kulturi” i njihovom “društvenom i etičkom pravu da se, bez imalo gruže savesti, bore za svoja prava i da u toj borbi traže saveznike i iz drugih sfera, drugih profesija”, o “prodaji umetnosti“, o prekarnosti, eksploataciji, gubitku posla… o predstavama, selektovanim za ovogodišnji Bitef čije teme i umetnički pristupi treba da potvrde slogan 56. Bitefa – Mi, junaci rada svog…

Radnici u kulturi imaju puno društveno i etičko pravo da se, bez imalo griže savesti, bore za svoja prava i da u toj borbi traže saveznike i iz drugih sfera, drugih profesija. Ako uslovi objektivno ne mogu odmah da se promene, njihova je prednost u tome što svoju proizvodnju, za razliku od većine drugih profesija, mogu da prilagode čak i vrlo lošim uslovima. Koliko smo u istoriji umetnosti videli značajnih dela, pa čak i čitavih pravaca koji su nastali iz prilagođavanja nemaštini (ili svesnog biranja minimalističkog izraza). Naravno, ovo nije situacija koja – osim ako nije u pitanju dotični, osvešćeni poetički izbor – treba da traje duže, ona je samo privremeni odgovor na okolnosti – smatra Medenica.

On smatra da “umetnici ne bi trebalo da budu gadljivi na zahteve tržišta, jer oni nisu jednoobrazni”, a i “ne svode se uvek i svi na vulgarnu komercijalizaciju”.

-Ima filantropskih, sponzorskih, donatorskih i sličnih pozicija i platformi koje ne dovode momentalno u pitanje umetnički integritet. S druge strane, jedino je politički necenzurisano finansiranje iz budžeta ono što garantuje umetnički integritet i nezavisnost. Zato se svim sredstvima i stalno treba boriti za podizanje tog procenta – ukazuje teatrolog.

Odgovarajući na pitanje o mogućim akcijama radnika, pa i umetnika, kako bi poboljšali svoj položaj, Medenica ukazuje na ogromne posledice neoliberalnog kapitalizmu koje su rezultirale globalnim ekonomskim razlikama i socijalnom nepravdom.

-Pad Berlinskog zida jeste doveo do političkih i društvenih sloboda, razvoja demokratije i ljudskih prava, u bivšem istočnom bloku. S druge strane, međutim, ekonomska i društvena tranzicija koja je usledila u tom delu sveta vrlo se često svodila na čistu pljačku društvene imovine, naglo i ilegalno bogaćenje, čak su i strašni ratovi služili kao dimna zavesa za tu pljačku, kao onaj u našoj Jugoslaviji. Takođe, bez straha od “svetske revolucije”, a koji je sovjetski blok stalno održavao, ni na Zapadu nema više potrebe da se održavaju visoki standardi radničkih prava, ono što smo zvali državom blagostanja. Ukratko, ni na Istoku ni na Zapadu, ni u Evropi ni u Aziji (uključujući i Kinu), ni u Americi ni u Africi, danas više ne postoji gotovo nikakva politička brana podivljalom neoliberalnom kapitalizmu. Ekonomske razlike i socijalne nepravde su veće nego bilo kad u periodu posle Drugog svetskog rata – rekao je Medenica.

Iako, prema njegovim rečima, “odgovor na takvo neizdrživo stanje izvesno može biti revolucija”, on ne veruje da za nju postoje istorijski uslovi, a strahuje i da bi eventalna revolucija danas “imala izrazito desničarski predznak”, i da bi poprimila “neki novi oblik nacionalsocijalizma”.

-Takođe, ja sam pacifista pa ni zato ne bih mogao da podržim takvo rešenje. Mislim da je rešenje konstantno podizanje opšteg obrazovnog nivoa, pre svega klasne svesti, a kroz partijsko i sindikalno organizovanje, kao i – što je posebno važno – izbegavanje bilo kakvih nacionalističkih i klerikalnih podmetačina, podela, zamena teza. Partijce levice moraju se dozvati pameti i reorganizovati – poručuje teatrolog.

Dodaje da se “socijaldemokratija davno debelo prodala i izdala klasnu borbu i zbog toga, a što joj je zaslužena kazna, nestala s političke scene svugde u svetu, a proletarijat prepustila ultradesničarskim partijama”.

Njegov politički ideal je čvrsto uvezivanje ekoloških pokreta i ostataka levog pokreta.

-S tim što zeleni treba da shvate da je njihova borba, zapravo, klasna borba, jer Zemlju najviše uništava krupni kapital nadnacionalnih kompanija, a crveni da shvate da ekološki izazovi nisu problemi “prvog sveta”, povlašćenih, nego problemi celog progresivnog čovečanstva – objašnjava Medenica.

Dodao je da “svoj mali doprinos tom projektu” daje prevodeći knjigu Beleška o novoj ekološkoj klasi, koju je poznati francuski sociolog Bruno Latur napisao u saradnji sa Nikolajem Šulcom, a u kojoj se razvija plan “kako da se ekološki pokret razvije u jaku i sveobuhvatnu ideološku platformu”.

Objašnjavajući kako će predstave na ovogodišnjem Bitefu potvrditi njegov slogan “Mi, junaci rada svog”, umetnički direktor festivala kazao je da će potvrditi kako temama koje obrađuju tako i svojim umetničkim pristupima.

-Od devet predstava u glavnom programu, meksička Tihuana pokazuje da se od fabričkog minimalca u toj zemlji nikako ne može da preživi, francuska Gardien Party tretira sudbinu “nevidljivih” muzejskih čuvara, među kojima ima i onih koji nisu našli posao u svojoj profesiji, srpska Dr Auslender/Made for Germany tematizuje masovnu ekonomsku migraciju srpskih lekara i drugih zdravstvenih radnika u Nemačku, engleska Ljubav prikazuje život u svratištu u kojem su ljudi završili zbog gubitka domovine, stana ili – posla.

Posebnu celinu čine predstave koje tretiraju pitanje rada u samom teatru i savremenom plesu: položaj žena u njemu (srpska Svet bez žena i slovenačka Solo) i veliki fizički rad kao bitan aspekt savremenog plesa (Svaki pokušaj će se završiti u skršenim telima i slomljenim kostima) – rekao je umetnički direktor Bitefa Ivan Medenica u razgovoru za portal Nezavisnost.org.

(Nezavisnost.org)