Dvadeset godina je prošlo od ubistva prvog demokratski izabranog predsjednika Vlade Srbije, dr Zorana Đinđića. Premijera Đinđića ubila je država Srbija, 12. marta 2003. godine.

Čini mi se da se i danas sjećam svakog susreta i razgovora sa njim. A bilo ih je… Barem pet-šest televizijskih intervjua (gost moje prve „Aritmije“ na Trećem kanalu RTCG bio je upravo Zoran Đinđić.), ne zna se koliko onih objavljenih u beogradskim, sarajevskim i podgoričkim dnevnim i nedjeljnim novinama.

Intervju koji čitate uradila sam decembra 1996., u vrijeme velikih građanskih demonstracija, organizovanih zbog odbijanja Slobodana Miloševića da prizna rezultate lokalnih izbora u Srbiji. Mjesec ranije, „faktor mira i stabilnosti na Balkanu“ prvi put je poražen. Porazila ga je koalicija Zajedno, predvođena Vukom Draškovićem, Zoranom Đinđićem i Vesnom Pešić.

Ne sjećam se više kako sam, kao novo i pomalo nadobudno lice beogradskog novinarstva, u svom tom metežu i gužvi, uopšte došla do Zorana Đinđića; ali se sjećam kako se na završnim skupovima, organizovanim nakon protestnih šetnji, tu, pred našim očima, rađao novi, harizmatični lider moderne Srbije.

Beograd je svet – ponavljali su te zime studentkinje i studenti BU.

Možda više nego ikada kasnije, Beograd je tih dana zaista bio svijet. Zahvaljujući, pored ostalog, i Zoranu Đinđiću. Koga nema.

Kao što odavno nema ni nas, onakvih kakvi smo bili.

Tamara Nikčević: Prošle nedelje, Vrhovni sud Srbije odbio je zahtjev koalicije Zajedno da prizna drugi krug izbora u Beogradu. O čemu je ovdje riječ?

Zoran Đinđić: Reč je o dubokoj krizi koju je, radikalno menjajući odnos političkih snaga, izazvala činjenica da je koalicija Zajedno, na nedavno održanim lokalnim izborima, osvojila vlast u najvećim srpskim gradovima. Budući da nije u stanju da prizna poraz, destabilizujući zemlju, Slobodan Milošević pokušava da uveri građane kako je smena vlasti u Srbiji mirnim putem praktično nemoguća. Odatle i odluka Vrhovnog suda, koja je samo još jedan u nizu dokaza da u ovoj zemlji odavno ne postoje nezavisne institucije.

Tamara Nikčević: I? Šta je sljedeći korak koalicije Zajedno, šta planirate?

Zoran Đinđić: Postoje tri scenarija izlaska iz postojeće krize. Najnepovoljniji bi bio da Milošević nastavi sa odbijanjem da prizna rezultate izbora, što bi dovelo do zaoštravanja odnosa, sukoba, rumunskog scenarija ili nečeg sličnog. Druga mogućnost je postizanje dogovora o rešavanju krize na institucionalan način…

Tamara Nikčević: Šta to znači?

Zoran Đinđić: To znači da bismo sa vlastima napravili dogovor o raspisivanju opštih izbora koji bi morali biti održani u toku naredne godine. Naravno, dogovor bi podrazumevao garancije da, u slučaju da Milošević izgubi, rezultati izbora neće biti pokradeni i poništeni, tj. da će se vlast na miran način prepustiti onome ko bude dobio većinu; podrazumevao bi i fer kampanju, slobodne medije… Realno gledano, ako izuzmemo onih nekoliko sati 9. marta 1991, kada je Miloševićeva vlast prvi put bila uzdrmana, ovo što se događa u Beogradu predstavlja do sada najozbiljnije ugrožavanje postojećeg režima.

Tamara Nikčević: Koja je treća mogućnost?

Zoran Đinđić: Treća mogućnost je dekadencija: ništa se ne događa, sve propada, deo ljudi se povlači u rezignaciju i konstatuje da u ovoj zemlji nisu moguće bilo kakve promene; istovremeno, deo nezadovoljnih građana odlučuje se za radikalniji način borbe… Ako se kriza ne bude rešavala mirnim putem, svi smo gubitnici. Uključujući i Miloševića. Ako primeni silu, propao je, to Vam garantujem.

Tamara Nikčević: Kakva je Vaša procjena: da li bi u narednim danima predsjednik Milošević zaista protiv demonstranata mogao da upotrijebi silu?

Zoran Đinđić: Verujem da Milošević o tome svakodnevno razmišlja, ali da za konkretnu upotrebu sile ipak čeka neki ozbiljniji povod. Zvuči paradoksalno, ali – reč je o taktici koju smo mu podmetnuli i koja ga bukvalno dovodi do ludila.

Tamara Nikčević: Šta ga dovodi do ludila?

Zoran Đinđić: To što, uprkos naporima, Milošević razume da zapravo nema ozbiljnijeg povoda da na nas izvede policiju i vojsku; shvata da su demonstracije mirne, da građani mirno protestuju, šetaju i da nema mesta upotrebi sile. Po njegovom mišljenju, na ulicama Beograda se ništa strašno i ne događa. Uostalom, Milošević te informacije svakodnevno dobija…

Tamara Nikčević: Koje?!

Zoran Đinđić: Te: na ulicama Beograda se ništa ne događa…

Tamara Nikčević: Kako to znate?

Zoran Đinđić: Šta kako znam?

Tamara Nikčević: Odakle znate kakve informacije Milošević dobija?

Zoran Đinđić: Sudeći po onome što svakodnevno gledam na RTS-u, sudeći po načinu na koji se Miloševićev režim ponaša, dolazim do zaljučka da je reč o autizmu.

Tamara Nikčević: To govorite samo na osnovu pretpostavki?

Zoran Đinđić: Naravno. Gotovo sam siguran da Milošević stotinu ili dve stotine građana koji svakodnevno šetaju ulicama Beograda u najboljem slučaju doživljava kao – pešačku subotu.

Ipak, uprkos izveštajima službi i odbijanju da prihvati realnost, verujem da Milošević negde oseća da svakodnevno gubi zrno po zrno svoje vlasti. I zato je opasan. Zato vreba momenat da na nas izvede policiju i vojsku. Možda je taj momenat propušten onoga dana kada su njegovi provokatori krenuli da kamenicama razbijaju Politiku i RTS.

Tamara Nikčević: To su bili Miloševićevi provokatori?

Zoran Đinđić: Jesu. Imamo fotografije. Zadatak organizatora – pripadnika tajne policije obučenih u civilna, radnička odela – bio je da te momke instruiraju, da im objasne kako da polome Politiku i RTS i kako da se, čim se tom nasilju priključe demonstranti, lagano izvuku iz svega.

Tamara Nikčević: Da li je upravo strah od upotrebe sile o kojoj govorite razlog što u poslednje vrijeme često mijenjate mjesto završnog mitinga?

Zoran Đinđić: Na neki način – jeste. Naime, kako bismo Miloševića sprečili da upotrebi silu – a to je najefikasnije kada smo zajedno, na gomili – Vesna Pešić, Vuk Drašković i ja praktično tu, na ulici, odlučujemo gde ćemo, nakon šetnje, održati završni miting.

Tamara Nikčević: Ti završni mitinzi i Vaši govori na njima, poslužili su njemačkim medijima da Vas proglase novim liderom srpske opozicije. Istovremeno, američka štampa tvrdi da je to još uvijek Vuk Drašković.

Zoran Đinđić: Svako ko bi u ovom momentu postavio pitanje liderstva unutar koalicije Zajedno, pokazao bi da nije dorastao zadatku, da ne razume važnost trenutka u kome se Srbija nalazi. Postavljati sebe u poziciju lidera pre nego što građanima obezbedite uslove da se slobodno izjasne za koga su, šta žele, bilo bi suludo i neodgovorno. To radi Milošević. Mediji koje pominjete takve procene prave na osnovu raspoloženja ljudi koji su svakoga dana sa nama, koji šetaju ulicama Beograda. Ali, izvinite, u Srbiji živi pet miliona građana sa pravom glasa; oni odlučuju. Bez obzira na afinitete pojedinih stranačkih aktivista, kod birača smo svi ravnopravni; svaki od nas će dobiti priliku da se predstavi, da kaže šta ima… Ne kažem, u politici je neminovno personalizovanje: nismo roboti koji su u stanju da svakodnevno okupe dve stotine hiljada ljudi i da pred njima govore bez emocija, kao kompjuter. Dakle, građani su sa nama i zbog nas samih, zbog naših ličnosti prema kojima svaki od njih ima određene simpatije i naklonosti. Ipak, napravili bismo ogromnu grešku ako bismo, na osnovu tih simpatija, danas pravili nekakve projekcije za budućnost.

Tamara Nikčević: Dakle, još niste napravili tu vrstu projekcije?

Zoran Đinđić: Nisam. Onaj ko ih bude pravio, razočaraće se kada shvati da u Srbiji ne glasaju samo demonstranti.

Tamara Nikčević: S obzirom na to da očekuje da će biti zajednički kandidat koalicije Zajedno na budućim predsjedničkim izborima, nisam sigurna da će se ovaj odgovor svidjeti Vuku Draškoviću.

Zoran Đinđić: Govoriti o promenama, o novim ljudima, a razmišljati o tome da umesto Miloševića i Zorana Lilića dođemo Vuk Drašković i ja, bilo bi krajnje glupo i uvredljivo za građane. Po mom mišljenju, naš zadatak je da probijemo led, da otvorimo put novim ljudima; to je jedini način da ova zemlja krene napred. Drugo, ne mogu da verujem da bilo ko u ovoj zemlji zamišlja promene na način što će Miloševića naterati da podnese ostavku. Tako se ne postaje predsednik ni jedne zemlje, pa ni Srbije. Nismo rimska legija koja će na mačevima i štitovima dovesti i proglasiti novog Cezara.

Tamara Nikčević: Znam, ali do juče ste, svi zajedno, najvljivali da ćete tražiti ostavku predsjednika Miloševića.

Zoran Đinđić: To je politički stav: želimo da se ovoj zemlji ponovo uspostavi vladavina prava, da predsednike biraju građani, na fer i poštenim izborima, da se utvrdi procedura, sloboda medije… Kažete – tražili smo ostavku; jesmo, ali ne znam da li danas postoji bilo ko u Srbiji ko veruje da bi nas on mogao poslušati. Uostalom, šta bi se dogodilo da Milošević tu ostavku zaista podnese? Imali bismo, siguran sam, prelazni period u kome bi vojska ili neka druga državna struktura uvela vanredno stanje. Osim toga, postoji i Srpska radikalna stranka i mnogi drugi. Najzad, ako govorimo o budućim izborima, o kandidatu, ko Vam garantuje da će do tada koalicija Zajedno uopšte opstati, hoće li na republičke izbore izaći jedinstvena?

Tamara Nikčević: Mislite da neće?

Zoran Đinđić: Ne znam. Ako uslovi za izbore budu kao 1996, ne vidim razloga da na njih uopšte izađemo. U tom slučaju, Demokratska stranka ne bi podržala nijednog kandidata. Ako, pak, dobijemo pravedne i fer izbore, ako situacija bude kao 1993. ili bolja, u tom slučaju neće biti potrebe da se prave bilo kakve predizborne koalicije: svako će dobiti pravo da se kandiduje, posle čega ćemo napraviti procenu ko od datih kadidata ima najveću šansu da pobedi. U ovom momentu, DS ne razmišlja o tome. Uostalom, ako se sećate, do sada nismo ni imali predsedničkog kandiidata. Jedina smo velika stranka koja nije imala kandidata ni 1990, ni 1992; i SPO, i SPS i SRS su imali svoje. Dakle, nije reč o personalnim, nego o objektivnim okolnostima.

Tamara Nikčvić: Zašto onda ljudi imaju utisak da postoje neslaganja unutar koalicije Zajedno, šta mislite? Naravno, niko i ne pomišlja da probleme pravi Vesna Pešić.

Zoran Đinđić: Ne, ne…

Tamara Nikčević: Da li je tačno da ste rekli kako ćete napustiti koaliciju u slučaju da supruga Vuka Draškovića, Danica, još jednom nešto javno kaže protiv Vas?

Zoran Đinđić: Nije tačno.

Tamara Nikčević: Šta je tačno?

Zoran Đinđić: Video sam da se ovih dana dosta pisalo o našim navodno poremećenim odnosima, povređenim sujetama… Mislim da nisam sujetan čovek i, u tom smislu, građani mogu da budu mirni: ako se koalicija Zajedno bude raspala, to sigurno neće biti zbog moje sujete. Ako postoji neki problem, onda je to različito viđenje stvari. I to, moram da kažem, nije ništa neobično. Kao što sam rekao, dolazak na vlast ne doživljavam kao jednostavno predavanje štafetne palice, nego i kao mogućnost otvaranja puta za stupanje na scenu nekih novih ljudi.

Tamara Nikčević: Iako se ne može nazvati „novim“, imate li ideju šta se događa Vojislavom Koštunicom? Zašto nije sa vama?

Zoran Đinđić: Ne znam. Nisam Koštuničina dadilja.

Tamara Nikčević: Dobro, znam da niste, ali pitam zašto se ne pojavljuje. Koliko sam vidjela, Koštunica kaže da podržava demonstracije, ali da ga niko od vas nije pozvao.

Zoran Đinđić: Mislite da je neko mene pozvao? Nije, sam sam došao. Nažalost, još uvek nismo štampali pozivnice; ovoga puta ćemo probati bez njih… Znate, demonstracije nisu rođendanska zabava, pa da se neko na nju poziva; na ovu se slavu dolazi nepozvan. Svi koji su mislili da im je mesto sa nama, oni su i došli. Koštunica se, naprosto, nije javio. Umesto toga, pozvao nas je da, u slučaju nastavka represije i odbijanja režima da prizna rezultat izbora, vratimo dobijene odborničke mandate.

Tamara Nikčević: I, šta mislite o tom predlogu?

Zoran Đinđić: Tamo gde smo bojkotovali izbore i gde su napravljene velike prevare, nema smisla sedeti u skupštinama; onamo gde smo dobili većinu – uprkos medijskoj blokadi i svim ostalim oblicima diskriminacije – ne bismo smeli glasove naših građana vraćati u ruke socijalistima. Zašto? Pa, zato što je politika delatnost u kojoj se političkim sredstvima želi postići maksimum, a ne delatnost u kojoj se postojeća sredstva bacaju zbog toga što vas je neko uvredio.

Tamara Nikčević:Nekoliko puta pominjete slobodne medije kao uslov za održavanje fer izbora. U tom smislu, evo, vidimo da je Vaš bivši prijatelj, Aleksandar Tijanić, podnio ostavku na mjesto ministra informisanja u Vladi Mirka Marjanovića.

Zoran Đinđić: Nije podneo ostavku, oteran je!

Tamara Nikčević: Mediji pišu…

Zoran Đinđić: Pustite medije! Tijanić je oteran. Dobio je nogu!

Tamara Nikčević: Mislite?

Zoran Đinđić: Ne mislim. Znam.

Tamara Nikčević: Dobro, kada ste već pomenuli pozivnice, ko je pozvao Dobricu Ćosića da se, iz sjedišta Demokratske stranke, obrati okupljenim demonstrantima? Ili Emira Kusturicu?

Zoran Đinđić: Reći ću Vam: sat pre pojavljivanja Dobrice Ćosića u sedištu DS-a, obavešten sam da će doći. Ta inicijativa je potekla iz DS-a, ne sporim.

Tamara Nikčević: Od Miodraga Perišića, vašeg potpredsjednika?

Zoran Đinđić:… ali je bila krajnje dobronamerna. Naime, uvereni smo da nam je u ovoj borbi potrebna najšira podrška.

Tamara Nikčević: Pa i onih koji su do juče bili podržavaoci i saradnici Slobodana Miloševića?!

Zoran Đinđić: Ovde nije reč o stranačkom, nego o građanskom skupu. I tu ne pomaže ta vrsta „čistunstva“. Grdno se vara svako onaj ko misli da je koalicija Zajedno glavni razlog okupljanja! Građani hoće promene, žele da se nešto desi i svako ko u javnosti ima bilo kakav kredibilitet – dobrodošao je. Ne zaboravite da je Dobrica Ćosić bio predsednik SRJ koji je sa te funkcije oteran od strane radikala i Socijalističke partije Srbije.

Tamara Nikčević: Koja ga je na tu funkciju i dovela.

Zoran Đinđić: To nije sporno… Ali, zaboravljate da je i sam Vuk Drašković otišao u zatvor zbog toga što je protestovao zbog načina na koji je Ćosić smenjen. Uostalom, na tim demonstarcijama DS nije učestvovala; učestvovao je SPO.

Tamara Nikčević: Ali ne zbog Dobrice Ćosića, nego zbog skandala u Skupštini SRJ, priređenog povodom Ćosićeve smjene, zbog tuče…

Zoran Đinđić: Ako vas neko nervira, nećete zbog njega rizikovati život. Najzad, ne vidim zašto bi u ovom momentu Dobrica Ćosić iritirao bilo koga. O Ćosiću čovek može da ima ovakvo ili onakvo mišlejnje, ali jedno stoji: Ćosićevo mesto u našoj političkoj istoriji je nesporno.

Tamara Nikčević: Kakav Vam je to argument?

Zoran Đinđić: Samo kažem da se na Ćosića ne sme gledati sektaški. Ovo što se događa na ulicama Beograda ne posmatraju samo okupljeni demonstaranti, nego i građani po unutrašnjosti – cela Srbija, koja je naš glavni cilj. Ako napravimo grešku kakvu je opozicija mnogo puta do sada pravila, ako nas ponese grupa vatrenih pristalica, ostaćemo ono što smo i do sada bili – sekta! Naš zadatak je, verujem, da animiramo većinu građana Srbije, da ih pridobijemo na svoju stranu. Ta većina je, kao što znate, veoma heterogena i o tome moramo voditi računa. U tom smislu, trebalo bi potisnuti lične animozitete. Ako želimo pobedu, moramo ići sa širokom ponudom, jer – oni koji su nama simpatični, ogromnom broju ljudi nisu. I obrnuto.

Tamara Nikčević: Ali, vidjeli ste: okupljeni građani su te večeri zviždali i Dobrici Ćosiću i Emiru Kusturici. Kako to da lakše nego građani praštate onima koji su vam se pridružili onda kada su shvatili da im Milošević „ne uzvraća ljubav“?

Zoran Đinđić: Znate šta? Neki su zviždali, ali su neki i aplaudirali. To je rizik svakog javnog posla. I odmah da Vam kažem: nemam ništa protiv građana koji su javno izrazili svoj stav. Dakle, nisam se potresao zbog toga što je Dobrica Ćosić delimično izviždan. Uostalom, svako od nas dobija ono što zasluži. Neka sam razmisli zašto je to tako. Ipak, naše je da pokažemo da su na našoj starni svi oni koji nešto znače u ovoj zemlji, a ljudi će sami da procene. Ne bi trebalo terati mak na konac. Svi važni ljudi su nam dali podršku i mi to premalo koristimo i eksploatišemo.

Tamara Nikčević: Podršku ste, vidim, dobili i od Crne Gore. Istovremeno, crnogorski državni vrh je – isključivši im struju – onemogućio opozicionu koaliciju Narodna sloga da u Podgorici održi miting podrške demonstrantima u Beogradu.

Zoran Đinđić: Ne bih da se mešam u unutrašnje stvari Crne Gore, ali mislim da je podrška crnogorskog državnog vrha zanimljiva i kao znak izolovanosti politike koja se vodi u Beogradu. Demokratska partija socijalista nas je podržala zbog sebe, ne zbog nas. Hoću da kažem da se taj njihov gest mogao tumačiti i kao poruka Miloševiću da više nema većinu i da bi mu, ako se bude kandidovao za predsednika SRJ, Crna Gora mogla uskratiti podršku. To na taj način čitam.

Tamara Nikčević: Šta je sa zapadnim diplomatama i medijima? Kako tumačite njihovu početnu uzdržanost u odnosu na koaliciju Zajedno?

Zoran Đinđić: Verujem da su i zapadne diplomate i mediji u početku bili veoma iznenađeni, budući da su Srbiju doživljavali kao državu u kojoj Milošević ima apsolutnu podršku građana; kao državu koja je, umesto demokratiji, sklonu nacionalizmu i iracionalnim rezovima. Zbog toga u početku nisu mogli da prepoznaju o čemu je ovde reč. Očigledno, i njima je bilo potrebno vreme. Kao što ste videli, poslednjih desetak dana, postali smo bezmalo glavni medijski događaj u svetu.

Tamara Nikčević: Da li bi se, kao podrška i priznanje realnosti, mogao protumačiti i poziv da, kao novi gradonačelnik Beograda, u Vašingtonu prisustvujete Molitvenom doručku, čiji je domaćin predsjednik SAD Bil Klinton?

Zoran Đinđić: Poziv me je, moram da priznam, obradovao; naročito zbog toga što sam, od strane zvaničnih organa najjače države na svetu, pozvan kao legalni gradonačelnik Beograda. To tumačim i kao vrsta priznanja politici koju vodi koalicija Zajedno.

Tamara Nikčević: Paralelno sa protestima koalicije Zajedno, u Beogradu, iz istih razloga, svakodnevno protestuju studenti Beogradskog univerziteta, koji tvrde da su njihove demonstracije nestranačke. Mislite da bi one trebalo takve da ostanu?

Zoran Đinđić: Mislim. Studenti su srce ovog protesta i bez njih bi sve mnogo lošije izgledalo. Nisam za to da nam se priključuju. Ciljna grupa kojoj se studenti obraćaju drugačija je od naše i verujem da bi, ako ostanu po starni, samostalni i ako svoje ciljeve postavljaju na jasan i moralan način, u tom smislu mogli da zahvate i mnogo šire. Nisam ni za to da nam se priključe radnici; radnici bi trebalo da započnu štrajk, čime bi se uspostavila kompatibilnost zahteva: iako na različitim mestima, bilo bi jasno da su svi naši zahtevi vrlo slični.

Tamara Nikčević: Najavljuje se da bi građani Niša, Čačka, Kraljeva mogli ovih dana doći u Beograd.

Zoran Đinđić: Mislim da bi to bio pogrešan potez. Ne smemo Mileta Ilića da ostavimo samog u Nišu. Svako na svom mestu mora da pruži sinhronizovan otpor. Miloševiću je, verujem, mnogo teže da ima deset demonstracija istovremeno, nego da ima jedne i to samo na jednom mestu. Posebno što ne znamo koliko će sve ovo trajati.

Tamara Nikčević: Nemate ideju?

Zoran Đinđić: Imam: trajaće veoma dugo. Kao što sam i rekao, po svemu sudeći, stvari će se razvijati u smislu daljeg zaoštravanja koje bi moglo da dovede ili do nasilnog rušenja Miloševićevog režima, ili do pada Srbije u stanje u kakvom se nalazio Sovjetski Savez u vreme Leonida Brežnjeva: potpuna kriminalizacija društva, osiromašenje, depresija, apatija, iseljavanje, odlazak ljudi, što bi na kraju moglo dovesti i do konačnog raspada Srbije kao države.

Tamara Nikčević: Šta podrazumijevate pod „raspadom Srbije kao države“?

Zoran Đinđić: Podrazumevam da bi se Srbija, nastavi li ovim putem, uskoro mogla raspasti na Kosovo, Sandžak, Vojvodinu i Šumadiju. Ako se uskoro ništa ne dogodi, taj Vam je scenario, nažalost, neminovan.

Tamara Nikčević: Sudeći po sinoćnjoj poruci demonstranata, otpjevanoj i upućenoj Vama lično – a i Vašem odgovoru – ne bi trebalo da brinete.

Zoran Đinđić: Da, tačno, demonstranti su mi poručili: mogu da ti puše, Zorane. Kada ljudi tako nešto kažu, ne misle na leksičko, nego na simboličko značenje. Dakle, građani su rekli šta misle: ne mogu nam ništa, jači smo! Što se tiče mog odgovora – da, stvarno su popušili – reč je o jezičkoj konvenciji. Uostalom, u društvu u kome je celokupni moral ruiniran, u kome se predsednik države ponaša kao turski kabadahija, ne vredi da izigravamo engleske džentlmene; ne ide. Dakle, uprkos interpretacijama i zgražavanju pojedinih „čistunaca“, mislim da je odgovor savim u redu i da nije u neskladu sa mojim imidžom. Nalazimo se u vaninstitucionalnom protestu koji ima svoje slogane, svoj jezik i svoje poruke; njihovo značenje je preneseno, ne erotsko.

(Gradski.me, Foto: Rade Kovač)