Pobunjene protiv nasilja nad ženama
Sistem ne funkcioniše! Kada bih ispričala svoja iskustva s institucijama kojima sam se obraćala zbog nasilja u porodici ne bih tom pričom uspela da ohrabrim ni jednu ženu da im se obrati. Preživeli smo pakao, moje troje dece i ja, uspeli smo da izgradimo nov, zdrav život, ali zaista ne znam kako bih, posle svega, ja pomogla žrtvi nasilja. Teoretski znam i znamo kako bi trebalo, koji su prvi koraci, ali u stvarnosti je to nešto sasvim drugačije. Mislim da bih svakoj ženi, pre svega, savetovala da reaguje na prvu iskru i naznaku nasilja. To znači, da ako on ugasi svetlo dok čitate, jer on misli da tako treba i da on odlučuje o tome, nemojte zbog mira u kući i dece reći – ok, bolje neka je mir, ne moram sad baš čitati, čitaću sutra.
Ovo su reči gospođe N. koja je podelila deo svog iskustva sa publikom na sinoćnoj tribini o nasilju nad ženama i femicidu održanoj u Crnoj kući. Panel diskusiju „Pobunjene protiv nasilja nad ženama“, u okviru Međunarodne kampanje 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama, organizovala novosadska Inicijativa Žene za promene.
O grupi žena okupljeni oko Inicijative Žene za promene i njihovim dosadašnjim vidljivim protestnim akcijama govorila je studentkinja psihologije Magdalena Rašković, te naglasila da je ono što javnost ne vidi njihova solidarnost sa svim ženama koje trpe nasilje, te čvrsta rešenost da utiču na institucije, čija je dužnost da reaguju u slučajevima nasilja – stvari nisu dobre i one moraju biti bolje!
Bilo je dobro videti salu CK 13 punu žena i muškaraca koji su bili radi da učestvuju u razgovoru o nužnosti osvešćivanja žena o nasilju, o njihovim pravima, mogućnostima i načinima izlaska iz traumatične situacije…
Datumi za nezaborav
Učesnice su podsetile da je „16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama“ globalna, svetska kampanja koju obeležava 1.700 organizacija u preko 100 država sveta.
Kampanja počinje 25. novembra Međunarodnim danom borbe protiv nasilja nad ženama i završava 10. decembra Međunarodnim danom ljudskih prava.
Kampanja obuhvata četiri važna međunarodna datuma: Međunarodni dan protiv nasilja prema ženama 25. novembar, Svetski dan borbe protiv side 1. decembar, Međunarodni dan osoba sa invaliditetima 3. decembar, Godišnjicu Montrealnog masakra 6. decembar i Međunarodni dan ljudskih prava 10. decembar.
Kako se umetnošću može i mora boriti protiv nasilja i na koji način fotografija šalje poruku, koja dira, poziva na pobunu, govori mnogo, udara u glavu, a u isto vreme čuva integritet žrtve, pokazala je akademska fotografkinja, fotoreporterka Marija Erdelji autorka izložbe fotografija i video priloga o nasilju i femicidu prikazanim na početku tribine.
-Važno je reći da svakom femicidu uvek i bez izuzetka predstoje neki drugi oblici nasilja, psihološko, ekonomsko, seksualno, fizičko… ne od strane neki nepoznati ljudi u mračnim haustorima, nego najšećešče od partnera, bivšeg ili sadašnjeg supruga, sinova i drugi muškaraca bliskih ženi. Reč je o nasilju, koje je rodno zasnovano od strane muškaraca koji smatraju da imaju pravi nad vlasništvom nad ženom – rekla je samostalna umetnica Aleksan Mirimanov otvorivši tribinu.
U fokusu ovogodišnje kampanje su mladi kao pokretači promena i njihov aktivizam i uloga u izgradnji društva u kojem postoji nulta tolerancija za nasilje nad ženama i devojčicama. Da smo još daleko od cilja pokazuje i podatak UN koji kazuje da je ove godine u svetu ubijeno 89 000 žena i devojčica.
Srbija se, na žalost, takođe svrstava u zemlje gde se broj žrtava femicida neprestano povećava – do danas je u partnerskoj nasilju ubijeno 27 žena!
Izbori, pogrešne i prave odluke
-Važno je znati istoriju, kako bismo bolje razumeli sadašnjost i bili svesni toga da u odnosu na politička dešavanja i sva izborena prava za koja su neke žene ginule, mogu biti oduzeta pogrešnim odlukama već nakon ovi izbora. Zato, nadam se da ćemo sa tom svešću biti odgovorni građani i građanke i izaći na izbore 17. decembra – skrenula je pažnju Mirimanov.
Šta je sve nasilje i kako podići svest o tome, koji su mehanizmi prevencije nasilja, kakav je zakonski okvir podrške ženama, kako funkcioniše Centar za žrtve i pokretanje sudskog postupka, gde se može dobiti psihološka podrška, čime se voditi, gde i kako naći sigurnost… Na ova i mnoga druga pitanja pokušale su na tribini, koju su znalački vodile novinarka Sineta Schmidt i fotografkinja i digitalna marketarka Lilit Andrić, da odgovore panelistkinje: fotografkinja Marija Erdelji, studentkinja psihologije Magdalena Rašković, pravnica Rajna Janković. Dugogodišnjim iskustvom i znanjem u ovoj oblasti razgovor je obogatila Danica Todorov stručnjakinja za rodnu ravnopravnost, nekadašnja novinarka i zamenica Pokrajinskog ombudsmana za ravnopravnost polova.
Naglašeno je da u sistemskom rešavanju nasilja nad ženama u našoj zemlji ima pomaka, ali ni blizu dovljnog, a da su kampanje prilika da se borba intenzivira, javnosti skrene pažnja, a institucije nateraju da rade svoj posao, reaguju brže i adekvatnije.
Danica Todorov je iznela da je u Srbiji je nasilje prema ženama i devojčicama goruće pitanje, uprkos promenama normi i zakona, svedoci smo svakodnevnog nasilja u privatnoj i javnoj sferi, te ekspanzije digitalnog nasilja:
„Ima otpora u institucijama kod pojedinaca, službenici koji treba da sprovode zakon imaju predrasude, umanjuju značaj nasilja i ne veruju žrtvama. Srbija po ovom pitanju ima i obaveze potpisom Istambulske konvencije, te te norme valja ugraditi i u naše zakone. Treba više raditi na razvijanju podrške žrtvama u oporavkiu i ohrabrivanju da se ne vrate u taj krug nasilja, što je u siromaštvu i uz osudu okoline, veoma teško. Dobro je što je promenjena definicija krivičnog dela silovanja. I najzad nužno je da se femicid prepozna kao krivično delo.“
Zapostavljena je i tema neplaćenog kućnog rada žena, čime se ugrožava zdravlje i ne misli na pravo na slobodno vreme. Pitanje je kako ja po ovoj temi između muškaraca i žena smanjiti i kako institucionalno priznati taj rad.
Šta treba menjati zapitala se pravnica Rajna Janković i navela da su kazne za nasilnike pooštrene, zakoni su dobri, ali se oni ne sprovode dosledno i kako je zamišljeno. Primena zakona o sprečavanju nasilja u porodici je ključno pitanje. Jako je važno uvesti i službu za praćenje nasilnika.
„Neka je živo i zdravo i nek piški pravo“! – upozorila je na vid mizoginije izražen ovom sentencom ukorenjenom i pozdravljenom u našem društvu, kao i na selektivni abortus, kada se prenatalnim testom saznaje da li će žena roditi devojčicu ili dečaka. Početak je od malena kada se dečaci, pa potom muškarci navode da na to da su oni ti koji upravljaju ženinim životom – tako počinje mizoginija, koja se završi femicidom.
Razgovor se vodio i oko neshavtljive i neoprostive negativne uloge i neprofesionalnog ponašanja mnogih medija, te neznanja mnogih novinara, što vrlo često umnogome doprinosi žigosanju žrtve, a amnestiranju nasilnika. Konstatovano je i da su mediji ogledalo društva, koje promoviše nasilje, direktno ili ga ćutanjem odobrava i u kome i intelektualna elita često ni malo ne zaostaje za primitivnim i mrzireljskim, degradirajućim stavom prema ženama.
SOS Vojvodina 0800101010
Na tribini su svima bili dostupni leci na kojima su ispisane vrlo važne informacije o institucijama koje pružaju usluge ženama sa iskustvom nasilja u Novom Sadu.
To su: SOS Vojvodina 0800101010; … Iz kruga Vojvodina (rad je posebno usmeren na podršku ženama i deci sa invaliditetom) i SOS Ženski centar (psiološka i sveobuhvatna podrška).
Na letku su navedene i institucije koje pružaju zaštitu u slučajevima porodičnog i partnerskog nasilja u Novom Sadu: Policija (tačno su navedeno postupanje prilikom prijave nasilja), Javno tužilaštvo (info omogućnosti podnoženja krivične prijave)i Centar za socijalni rad (o donošenjima mera zaštite od nasilja u porodici).
Istaknuta je nužnost implementiranja u predškolski i školski sistem obrazovanja svesti o nasilju i femicidu, te kako ga prepoznati, kako glasno ukazivati na njega, te se protiv nasilja transparentno i efikasno boriti. Jer, građansko društvo kome, bar deklarativno težimo, je društvo ravnopravnosti, a ne nasilja za koje nema opravdanja. Kampanja o nenasilnoj komunikaciji mora da počne u vrtićima. Učesnice panela su podsetile i na postojanje Incest trauma centra gde postoje obrazovani paketi i dostupni su svakom na internetu, međutim nisu uključeni u državni sistem obrazovanja na zahetv desničarski organizacija.
O važnosti prepoznavanja nasilja govorila je učesnica tribine iz publike, lekarka po zanimanju. Ona je skrenula pažnju da je u čitavom sistemu prevencije i skretanja pažnjei primećivanja prvi znaka nasilja zapostavljena zdravstvena služba. Veoma je važno, po njenom mišljenju, obučiti lekare šta da pitaju kada posumnjaju da je pred njima žrtva nasilja. Lekari to mogu i moraju da primete, samo treba da znaju i da hoće da pitaju kako bi potvrdili sumnje, te potom savetom i sugestijom pomogli žrtvi, najpre u tome kome može da se obrati.
Marija Srdić, jedna od osnivačica Inicijative Žena za promene, podsetila je da stvari stagniraju, da pritisak na institucije mora biti stalan, te da čitav sistem mora da funkcioniše u korist žrtve, a ne nasilnika. Poručila je ženama: „Iskorači, tako neka počne izlaz iz pakla nasilja, idi do prve žene koa će te saslušati, razumeti, posavetovati!“.
Branislava Opranović (Autonomija)