Porodični zakon Republike Srbije definiše brak kao zakonom uređenu zajednicu života žene i muškarca[1]. U ovoj kratkoj definiciji ističe se jedan od najbitnijih uslova za zaključenje braka, zajednica života. Prilikom zaključenja braka mora postojati namera da se zasnuje zajednica života, kako bi brak bio punovažan. Zajednicu života čini ekonomska i faktička zajednica života, ukratko zajedničko domaćinstvo. Kroz zajedničko domaćinstvo se vodi računa o potrebama supružnika i članova porodice, za sve vreme trajanja braka, čime se otvara pitanje imovine. Imovinskopravni odnosi u braku najčešće su predmet sporenja među supružnicima, te su detaljno regulisani imperativnim zakonskim normama.

U našoj državi postoje dva sistema uređivanja imovinskih odnosa u braku, ugovorni imovinski režim[2] i zakonski imovinski režim. Ugovorni imovinski režim zasniva se na sporazumu supružnika i otvara mogućnost da budući partneri pre zasnivanja zajednice života ili tokom njenog trajanja, urede svoje imovinske odnose i prilagode ih svojim stvarnim potrebama i interesima, u vreme dok su odnosi među njima još uvek skladni. Cilјevi ovakvog ugovaranja su pravna sigurnost samih partnera i članova porodice, sprečavanje nepotrebnog mešanja trećih lica u privatne odnose supružnika i sprečavanje umanjenja imovine prouzrokovanog plaćanjem naknada za vođenje sudskih sporova. Zaključenjem bračnog ugovora supružnici sami odlučuju na koji način će regulisati međusobne imovinske odnose, u toku trajanja braka i nakon njegovog prestanka, čime se isključuje zakonski imovinski režim na postojećoj ili budućoj imovini supružnika.

Zakonski imovinski režim

Ukoliko supružnici ne urede svoje imovinske odnose sami, na njih se odnosi zakonski imovinski režim. Zakonski imovinski režim je pravilo, regulisan je zakonom i primenjuje se ako ga supružnici nisu isključili svojom voljom, odnosno zaključenjem bračnog ugovora. Zakonski imovinski režim poznaje dve vrste imovine bračnih supružnika, zajedničku imovinu koja pripada bračnim supružnicima nepodeljeno i posebnu imovinu, kod koje postoji imovinskopravna samostalnost.

Posebna imovina je sve što je stečeno pre braka i svaki supružnik samostalno raspolaže svojom posebnom imovinom[3]. Dakle, sva imovina dobijena na poklon, nasleđena od roditelja, kupljena od zarade ili stečena na bilo koji drugi način pre ulaska u brak, čini posebnu imovinu kojom supružnik samostalno raspolaže. Međutim, posebna imovina može se sticati i u braku, i to na više načina. Tako posebna imovina može biti ono što je dobijeno poklonom, nasleđem, deobom zajedničke imovine, sredstvima iz posebne imovine (npr. kupovina automobila novcem dobijenim iz nasledstva), ali i prihodima iz posebne imovine, ukoliko ti prihodi nisu nastali radom drugog supružnika za vreme trajanja bračne zajednice. Takođe, stvari koje služe jednom supružniku za ličnu upotrebu, a nisu nesrazmerno velike vrednosti u odnosu na zajedničku imovinu čine njegovu posebnu imovinu (nakit, odeća, obuća, tašne, itd.).

Zajednička imovina je ona imovina koja je stečena radom u toku trajanja zajednice života u braku, kao i imovina koja je nastala iz zajedničke imovine. Postoje izuzeci od pravila da je zajednička imovina stečena u braku. Takva je situacija u kojoj su budući partneri zajednički stekli imovinu pre braka, odnosno za vreme trajanja vanbračne zajednice nakon koje su zaključili brak. Druga situacija u kojoj je moguće sticanje zajedničke imovine van braka jeste kada brak prestane poništenjem ili razvodom, ali bivši supružnici nastave da žive u zajednici. Sa druge strane, ako je zajednica života prestala i odnosi između supružnika su trajno narušeni, iako brak formalno i dalje postoji, režim zajedničke imovine se može dovesti u pitanje. Dakle, najvažnije je da postoji ona zajednica života o kojoj je bilo reči na početku, da bi moglo da se govori o zajedničkoj imovini.

Zajednička svojina je posebna imovinsko – pravna kategorija. Kod zajedničke svojine postoje dva titulara svojine sa neopredeljenim delovima. To znači da oba supružnika imaju pravo svojine na celoj, nepodeljenoj stvari sa odredivim, ali neodređenim udelima. Pravo svojine na stvari zapravo ima bračna zajednica, a ne supružnici kao individue.

Deoba imovine

Deoba imovine je utvrđivanje suvlasničkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini[4]. Deobom se suspenduje režim zajedničke imovine i uspostavlja se režim posebne imovine. Određivanjem suvlasničkih udela supružnici kao zajedničari na imovini postaju suvlasnici, odnosno samostalni nosioci prava svojine na alikvotnom delu stvari.

Pravo na deobu imovine ima svaki supružnik, u svako doba. Deoba se može tražiti za vreme trajanja braka, kao i nakon njegovog prestanka, a pravo na deobu imovine je pravo koje ne zastareva. Supružnici mogu tražiti da se izvrši deoba zajedničke imovine dok su u braku, iako nemaju nameru da se brak prekine i tada se upostavlja režim posebne imovine. To znači da se buduća imovina stečena u braku nakon deobe smatra posebnom imovinom supružnika.

Deobu zajedničke imovine može da traži svaki supružnik. Međutim, deobu može da traži i poverilac jednog od supružnika koji ne može da se namiri iz njegove posebne imovine. Naslednici preminulog supružnika nemaju prava da traže deobu imovine, ali mogu da nastave postupak koji je preminuli pokrenuo pre smrti.

Deoba imovine može da se izvrši sporazumno ili preko suda.

Sporazumna deoba imovine može da se sprovede u toku braka ili nakon što se brak završi razvodom ili poništajem. U toku trajanja braka sačinjava se uglavnom u formi bračnog ugovora i isključuje zakonski imovinski režim. Nakon razvoda ili poništaja, supružnici se mogu sporazumeti i usmeno ako su predmet podele samo pokretne stvari. Iako zakon ne predviđa eksplicitno formu sporazuma, kada je predmet podele nepokretna imovina, sporazum o deobi mora biti u formi solemnizovane isprave, overen od strane nadležnog javnog beležnika. U slučaju sporazumnog razvoda, sporazum o deobi imovine je obavezan deo i to u pisanoj formi.

Kada nema mesta sporazumu o podeli zajedničke imovine, deobu vrši sud[5]. Sud će pristupiti deobi sa pretpostavkom da su udeli supružnika jednaki. Međutim, to je oboriva pretpostavka. Supružnici mogu dokazivati da je udeo jednog od supružnika manji ili veći, u zavisnosti od doprinosa svakog od njih. Važno je istaći da sud tom prilikom vodi računa o svim okolnostima bitnim za donošenje pravilne odluke. Stranke dokazuju čiji je doprinos bio veći u upravljanju, održavanju i uvećanju zajedničke imovine. Ne uzimaju se u obzir samo materijalni doprinosi (visina ostvarenih prihoda), već svaki oblik učestvovanja u zajednici života, vođenje poslova u domaćinstvu, staranje o deci i imovini, uzajamna podrška i pomoć supružnika, koja je doprinela da se održi zajednica života i nastane zajednička imovina.

Brak ne predstavlja čisto ugovorno-pravni odnos koji zakon može u potpunosti da predvidi, zato je zakonodavac ostavio mogućnost bračnim partnerima da izaberu na koji način će urediti svoje međusobne odnose. Imovinskopravni odnosi među bračnim partnerima spadaju u domen najkompleksnijih pravnih pitanja, te uprkos velikom broju detaljnih odredaba koje regulišu imovinskopravne odnose u braku, supružnici imaju slobodu da odluče koji će režim izabrati. Time mogu svesti na minimum nepotrebno uplitanje suda i trećih lica u svoje lične porodične odnose, u slučaju prestanka braka.

Autorka je advokat

(Marija Pešović, otvorenavratapravosudja.rs / Foto: Pixabay)

[1] Čl. 3. Porodičnog zakona („Sl. glasniku RS“, broj 18/2005, 72/2011-dr. zakon i 6/2015) – dalje PZ

[2] Više o ugovornom imovinskom režimu možete pročitati u tekstu „(Pred)bračni ugovor – i živeli su srećno do kraja života“ na portalu Otvorena vrata pravosuđa.
https://www.otvorenavratapravosudja.rs/teme/porodicno-pravo/predbracni-ugovor-i-ziveli-su-srecno-do-kraja-zivota

[3] Čl. 169. PZ

[4] Čl. 177. PZ

[5] Čl. 180. PZ.