U svom autorskom tekstu za Blic Aleksandar Vučić je istakao „potrebu za unutrašnjim dijalogom o Kosovu“, a ustvari je nevoljko napravio podugačak intro za ono što svako ko je iskren prema svojoj zemlji odavno zna, a to je da u procesu promene Ustava preambula o Kosovu mora da ode, jer odavno, bolje reći nikada nije odražava realnost. Nevolja je što Vučić, kao i mnogo puta ranije, govori u metaforama, nejasno i neprecizno, bežeći od toga da kaže ili napiše suštinu, koju gura u zagrade ili fusnote. Takvim odnosom prema mnogim važnim temama u Srbiji, politički lideri su u proteklim godinama napravili daleko veće probleme svojim građanima, nego što su oni morali da budu.

U Vučićevom slučaju, stvar je još i mnogo gora, on ne samo da je dugi niz godina manipulisao građanima Srbije na temi Kosova, kako za vreme svog opozicionog radikalnog i naprednjačkog delovanja, tako i tokom ovih pet godina od prve izborne pobede, nego je i među političkim ličnostima koji su odgovorni za rat na Kosovu i strašne zločine koji su tom prilikom počinjeni.

Vučić je takođe među najodgovornijim za jedan od najgorih događaja u Beogradu poslednjih godina – noć kada su se u ime protesta „Kosovo je Srbija“, palile strane ambasade, razarale ulice, ranjavali pripadnici policije i uznemiravali građani, a jedan je Novosađanin – ubijen. Današnji predsednik Srbije tada je ne samo podržavao pomenuti protest, već je bio jedan od najglasnijih u kreiranju propagande i opšte atmosfere nasilja. Atmosfera je podrazumevala da je nepopularno ograditi se od takvog događaja samo zato što se radi o osetljivoj temi, pa su pomenutog dana mnoge ličnosti ostavile svoj pečat u tom gnusnom cirkusu s krvavim krajem, čiju cenu građani Srbije i danas plaćaju. Zbog nerasvetljene političke pozadine pomenutog događaja, koje je nesumnjivo moralo biti, do danas ostaje (zvanično) nejasno kome je bilo u cilju da se na diplomatske odnose Srbije i SAD pre svega, stavi još jedna tamna mrlja zbog koje, na mnogo načina, Srbija trpi štetu i danas.

Da su mu mediji trn u oku i najveći neprijatelj, Vučić je pokazao mnogo puta, pa i te 2008. godine, okrivivši „mnoge medije koji su za nezavisno Kosovo“ za siledžijsko ponašanje izgrednika na ulicama Beograda. Naravno, ni tada, kao ni sada, nije mu palo na pamet da bude iskren prema javnosti i građanima i kao krivce označi sebe i sebi blisku političku bratiju, SPC, koja je ceo događaj sa smrtnim ishodom uveličala Vladikom Amfilohijem i molebanom ispred hrama Svetog Save, kao i druge koji su mu sada mahom partneri u vlasti.

Na to kako je u godinama svog opozicionog delovanja Kosovo poturao kao kamen spoticanja nekadašnjoj vlasti Demokratske stranke, ne treba ni podsećati. Sada nas poziva da „ne zabijamo glave kao nojevi“. Od 2008. godine nije prošla ni puna decenija, pa možda da mu neko iz njegovog najbližeg okruženja skrene pažnju da nisu baš svi građani Srbije živeli sa glavama zabijenim u pesak i da dobro znaju i šta je problem i ko je sve vreme istim manipulisao zarad uskih stranačkih ciljeva. Da bi iko mogao da poveruje u njegovu dobru nameru, Vučić će morati da pokaže mnogo više od jednog autorskog teksta u kojem je, kao i mnogo puta do sada u svojoj političkoj karijeri, pokazao koliko je sklon kontradiktornostima, odnosno manipulaciji. On kaže: “A zamislite šta bi moglo da bude… Da sam jedan od onih koji ćute i ljude povedu u sukob, rat, da bi ih malo, ćutke, naučili geografiji sopstvene zemlje?” Nevolja je u tome što je on baš ovo već jednom uradio. A onda su usledili redovi za smirivanje pritiska kvazipatriotskih krugova: “Ili, da sam jedan od onih koji bi zbog tapšanja po ramenu i šećerne table dobijene u nekoj od zapadnih ambasada pristao da isporučim sva srpska ognjišta i tako postanem, kako kažu, veliki reformator.”

U našem narodu postoji ona izreka – prosipati iz šupljeg u prazno. Ako je ovo način na koji Vučić planira da vodi taj “konačni” unutrašnji dijalog o Kosovu, onda u tome nema ničeg novog ni iskrenijeg od načina na koji su se pitanjem Kosova bavili njegovi neuspešni prethodnici.

Nepotrebno je reći da ozbiljan i emocija oslobođen ozbiljan dijalog o Kosovu u Srbiji kasni najmanje 30 godina, te stoga Vučićev poziv na dijalog u tom smislu nije sporan, ali nadugačko pisanje o Kosovu u zagradama i fusnotama svakako jeste i konačno, sporna je njegova dobra namera, posle svega što smo od njega čuli, ne samo o ovoj temi. Kada neki političar bude javno priznao svoju odgovornost, odgovornost SPC i drugih pojedinaca bar za pomenuti događaj iz ovog teksta, koji je na neki način i metafora celokupne manipulacije temom Kosova u Srbiji (a malo je onih koji se već dugo bave politikom, a koji su se februara 2008. zaista ogradili od protesta “Kosovo je Srbija”), onda ćemo možda moći da pretpostavimo da se radi o političkoj ličnosti koja je možda spremna da ne razmišlja o bremenu koje će poneti njena biografija, već o budućnosti građana koje predstavlja.

A to Vučić sigurno nije, naprotiv.

(Autonomija, fotografija: Beta)