Sjajno je što je Nova S, na kojoj se emituje Utisak nedelje, odlučila da sva izdanja kultne emisije objavi i na svom YouTube kanalu. Naime, za one koji nisu znali, ukoliko ste iz bilo kog razloga onemogućeni da pratite emisiju u njenom premijernom izdanju, u dobro poznatom terminu – nedeljom u 21h, emisija se u celosti pojavi na YouTube-u utorkom u toku dana.

Povremeno preletim kroz komentare (koji su tek od nedavno odobreni od strane vlasnika YouTube naloga), zato što me zanima šta ljudi koji se sećaju perioda pre ukidanja Utiska i Olje 2014. godine imaju da kažu o emisiji skoro pet godina kasnije. Zanima me o čemu razmišljaju, šta ih muči, kome bi se najradije obratili, šta bi mu rekli i da li su pitanja, dileme i bes upućeni na pravu adresu, ili, kao i mnogo puta ranije, na pogrešnu.

Ipak, Olja je, izgleda, popularnija i voljenija nego ikada. I to je lepo videti. Ako se nekada davno mogao čuti zločesti komentar o „žutoj Olji“, „Olji drugosrbijanki“ – izgleda da su ta vremena prošla – svi su, u međuvremenu, razumeli koliki je bio značaj Utiska nedelje za medijsku, političku i društvenu scenu u Srbiji.

Kako to često bude u Srbiji, najviše te vole i poštuju kad te više nema. Izgleda da ni Utisak ni Olju nije zaobišla ova sudbina, samo što se, na sreću, odlazak autorke i njene emisije sa TV ekrana pre pet godina nisu pretvorili u odlazak bez povratka. Sudeći po komentarima, novinarka Olja Bećković sada je drago televizijsko lice čak i onima koji se s njom „ideološki ne slažu“, ali „sada shvataju koliko je njena emisija značajna“.

U neka prošla, a ne tako davna vremena, Olja Bećković nije bila tako draga, ne samo onima koji se s njom „ideološki ne slažu“, nego ni onima koji su se, makar deklarativno, zalagali za slobodu medija u demokratskoj i, kako će se kasnije ispostaviti, pred-naprednjačkoj Srbiji.

I šta to govori o nama, o Srbiji?

Govori da se najmanje razumemo onda kada bismo mogli da zajedno radimo na tome da nam se ne desi jedan socijalni, moralni i ekonomski potop. Govori da ne umemo da delujemo preventivno, da ne prepoznajemo stepen nezrelosti društva i da, najčešće, nismo znali kuda idemo. Da je, nažalost, neophodno da nam se dese mnogo loše stvari da bi smo razumeli koliko smo slabi onda kada se osuđujemo, delimo, ne razumemo i bez povoda, ili zbog netolerancije ili manjka otvorenosti za drugačije obrasce ponašanja i kulture, odbacujemo ili osuđujemo najuspešnije među nama.

Govori i to da Srbija definitivno nije znala šta je definicija novinarstva i koliko je važno da u jednoj od najgledanijih televizijskih emisija može da se pojavi gost koji kaže „jurićemo ih po ulici“ zbog uništavanja institucija, onako kako je to u nedelju učinio sociolog Jovo Bakić.

Posle svih užasa po novinarstvo i novinare tokom devedesetih godina, bilo je neophodno da nam se ponovo dese režimski mediji kao što su Informer i Alo, da nam se ponovi cenzura, da se ponove odlasci i otpuštanja, šikaniranja i degradacija uglednih novinara, sve je to moralo da se desi ponovo, da bismo, konačno, 2019. godine bili u stanju da razumemo šta je Utisak nedelje i ko je Jovo Bakić, šta je sloboda govora i šta su mediji, a šta su neki drugi.

Morali su ponovo na vrh da isplivaju svi oni koji nisu smeli, da bismo kukali za onima koje smo gurali na dno.

Ako na nečemu možemo da zahvalimo onom ko je ukinuo Utisak nedelje 2014. godine, to je upravo taj čin – da ga nije bilo, ne bismo pet godina kasnije naučili (iako, ponavljački) gde smo bili i šta smo radili pet godina i šta nam se sve u međuvremenu dogodilo – šta su nam, takođe, u međuvremenu uradili.

I zato sada i neki Koštuničin fan, bivši demokrata, ili možda čak i bivši glasač naprednjaka, zna da može i da je vreme da napiše – živa ti nama bila, Olja! Da potraješ.

(Autonomija)