Kraj januara na političkoj sceni svakako je obeležila vest da najveći deo opozicije više neće učestvovati u radu Skupštine Srbije, institucije koja je pod teretom sile vladajuće Srpske napredne stranke poslednjih godina pretvorena u servis za opsluživanje devijantnih vladajućih struktura, a ismevanje i ponižavanje opozicionih parlamentaraca i, samim tim, i svih onih građana koje potonji predstavljaju. Imajući u vidu da je parlament kao takav u Srbiji odavno izgubio svoju zakonodavnu i predstavničku funkciju i da je sveden na kafansku instituciju u kojoj taster-sluge vladajuće kaste, očigledno nezainteresovani da se upute u detalje zakona i amandmana, glasaju po diktatu, na zvuk zvonceta Maje Gojković, najrazumnije je bilo da se iz tog tužnog malog cirkusa – izađe.

Ovo može biti jedan od onih retko pravljenih, a dobrih, koraka u pravcu oživljavanja davno izgubljenog poverenja između političara i građana, iako on ne dolazi bez računa koji će ovog puta morati da plate političari. S obzirom na to u kakvom je stanju taj međuodnos već mnogo godina, reklo bi se da je ovaj korak bio i neophodan. Jednostavno, građanima ove zemlje je preko glave toga da bilo ko od njih više bilo šta očekuje s pozicije privilegovanog, pa makar mu se privilegije svodile i na relativno dobro plaćen posao na kojem ga niko ne zarezuje ni dva posto.

Ipak, glede napuštanja parlamenata (neke grupe najavile su i bojkot vojvođanske, ali i lokalnih skupština), pred one koji će to učiniti postavlja se i sasvim logično pitanje na koje su morali biti pripremljeni – da li i kada planiraju da vrate svoje mandate? Na potrebu da se ova dilema razjasni, već su ukazali i neki pripadnici same opozicije, kako parlamentarne, tako i neparlamentarne. Radomir Lazović iz Inicijative “Ne davimo Beograd” ukazao je na to da deklarativno povlačenje iz skupštinskog rada ne donosi ništa više osim naslova u medijima i da bi opozicioni poslanici i odbornici koji stupaju u bojkot trebalo da vrate mandate, ali i da bi to trebala da bude zajednička odluka. Sličnog mišljenja je i narodna poslanica Ljupka Mihajlovska, koja smatra da oni opozicioni poslanici koji ne vrate mandate rizikuju da ispadnu “neodgovorni”, kao i da “budu predmet ruganja od strane vladajuće koalicije, posebno ako izbori ne budu raspisani u narednih godinu dana”.

“Bojkot i solidarisanje s građanima u varijanti koja ne podrazumeva vraćanje mandata ne predstavlja ništa drugo do ne biti na svom radnom mestu i ne raditi ono za šta se svakog meseca dobija plata”, smatra Mihajlovska. Drugim rečima, ne želite da vas Informer i Srpski telegraf razvlače po naslovnim stranama zbog čuvenog skupštinskog restorana i dnevnica.

Ono što je, ipak, jako dobro i što treba istaći, jeste brzina kojom su rešeni u početku različiti tonovi u redovima opozicije o tome da li bi do bojkota trebalo da dođe – oni koji su u početku ćutali, brzo su se pridružili odluci o napuštanju parlamentarnih institucija, koju je poslednjih nedelja najglasnije zagovarao Vuk Jeremić. A, oni koji su o ovoj opciji tiho govorili i samo šaputali po hodnicima, jasno i glasno su se izjasnili da u ovakvoj lakrdiji od parlamenta nema smisla učestvovati.

Ipak, nema sumnje da opoziciji koja napušta skupštinske klupe neće biti lako. Najpre iz čisto egzistencijalnih razloga, jer je za neke od njih poslanička plata u ovom trenutku možda i jedini izvor prihoda.

Takođe, u slučaju da zaista dođe do vanrednih parlamentarnih izbora koje će oni bojkotovati, moraće da nađu način da pred domaćom i, ovog puta još važnije, stranom javnošću, priči oko bojkota daju veći značaj, i to najverovatnije kroz paralelno vođenu kampanju za bojkot samih izbora, a u uslovima u kojima će, sada je već izvesno, političari iz nekih poslaničkih grupa koje nisu deo vladajuće koalicije, bez dileme učestvovati na izborima.

I treće, jedan deo javnosti će nesumnjivo očekivati od njih da izađu pred građane sa predlogom šta posle tih i takvih izbora na kojima neće biti političke opcije za koju bi glasali. Da li će političari izbiti na čelo građanskih protesta i kakvu će strategiju za dalje delovanje da predlože?

Za finansijski deo će očigledno nekako morati da snađu, ali zar svakodnevno dovijanje i muka nisu sudbina najvećeg dela Srbije? Ovo, iako se dešava u vrlo nesrećnim okolnostima, ima potencijal da dodatno doprinese “pomirenju” opozicionih političara i građana koji od političkog aktivizma nemaju nikakvu materijalnu dobit.

Kada je reč o kampanji za bojkot izbora, ako do nje dođe, izvesno je da će, dugoročno, oni koji bojkotuju institucije sistema imati veću dobit, jer će u onom slobodnom delu javnosti dugogodišnja tema o opoziciji i “opoziciji” u Vučićevoj Srbiji izvesno dobiti nekakav zaključak.

Konačno, ako su i želeli da pred građanima opravdaju potrebu za ostvarivanjem jasnije uloge u građanskim porotestima, sada će to za to imati najmanje jedan argument više – zajedno smo u ovome.

(Autonomija)