Za koga je Tomislav Nikolić, predsednik Srbije, 2011. godine štrajkovao glađu? Za sebe, ili možda Aleksandra Vučića i Anu Brnabić, ili pak celu napednjačku svitu koja danas ubira plodove njegove gladunjave epizode? Za koga, ustvari je manje važno od dileme da li je baš njegov protest glađu od pre tačno osam godina označio početak ere gladovanja u Srbiji.

A Srbija jeste postala zemlja gladovanja. Društvo koje je u štrajku. Štrajku glađu. Štrajkači se mogu podeliti u tri kategorije.

Prva su oni koji štrajkuju glađu čak i kada toga nisu svesni. To su oni siromašni građani koji se odriču namirnica koje su u normalnom svetu, deo svakodnevice – deo o kom se i ne razmišlja, jer je, naprosto, tako normalno imati ga kao integralni deo života – sesti i jesti. E, dakle, to su oni štrajkači glađu koje niko ne pita od kada štrajkuju, niti kada misle da će moći da prestanu. A niko ih ne pita, jer je postalo sramota pitati tako nešto. U eri gladovanja, u Srbiji je postalo sramota pitati nekog ima li da jede, tobož stidimo se reakcije i atmosfere u koju bi nas takva konverzacija dovela, a ustvari se samo ne zanimamo dovoljno za tuđu muku. Ti ljudi u permanentnom štrajku nesvesni su svoje gladi, jer su odavno i zaboravili šta znači jesti po svojoj volji, bez ustezanja i računanja da je potrošeno 200 dinara više nego što se smelo potrošiti. Ljudi naviknuti na to da budu večita najveća žrtva društvenog, ekonomskog i moralnog kolapsa. Ćute i vegetiraju, krpe se od prvog do prvog, kotrljaju se, nekako.

U drugoj grupi štrajkača glađu jesu naslednici Tomislava Nikolića. Oni koji se štrajkom glađu služe u marketinške svrhe, minijaturne kreature domaće politike, posrnule duše i vertikale nemorala i svega lošeg što današnja mejnstrim srpska politika uzgaja. To su jedan Goran Vesić i Aleksandar Vulin, ljudi koji punih džepova i stomaka bez trunke sramote najavljuju da su baš oni, siti i bogati, od svih nas baš oni, prinuđeni na štrajk glađu. Karikaturalne prikaze koje izviruju iz najtamnijeg dela dimčuge koja se nadvila nad Srbijom. Lišeni bilo kakvog osećaja za svet oko sebe, amputeri ljudskosti, empatije i života.

Konačno, u trećoj grupi su oni koji štrajkuju glađu iz besa i nemoći, iz nemogućnosti da sa sebe bace lance kojima su im vezane ruke u pretpolitičkom društvu, u koje je Srbija vraćena dugim procesom koji traje već gotovo 8 godina. To su ljudi koji svojim činom, svesni potencijalnih fatalnih posledica, ukazuju na muke stotina i hiljada drugih, opterećenih istim ili sličnim frustracijama i koji na svojim leđima nose tezinu bola za sve ostale. U toj grupi je danas i Maja Pavlović, direktorka novosadske televizije Kanal 9. Gladna i frustrirana, nemoćna da pomogne svojoj televiziji i zaposlenima, a u pokušaju da doskoči svim pipcima večito gladne državne hobotnice koja neprestano glođe mozgove i novčanike svojih građana. Jer najteže je u Srbiji danas biti njen građanin i ništa više. Maja Pavlović je najnovija štrajkačica glađu u Srbiji. Zapamtite je po tome, pa učinite šta god je u vašoj moći da sprečite da neko sledeći bude prinuđen na vid borbe koji danas vodi Pavlovićeva (ne prvi put). Ona je već pune dve nedelje u štrajku glađu jer se država već godinu dana, koliko je prošlo od njenog prvog štrajka glađu, pravi gluva na apele da se reše sistemski problemi koji ugrozavaju rad i opstanak Kanala 9 i drugih lokalnih medija u zemlji, a samim tim i egszistenciju zaposlenih u ovim medijima.

Jedini odgovor koji je od države dobila je otkaz ugovora od strane preduzeća na čijem se čelu nalaze ljudi iz SNS. Valjda je, još od 2011, samo njima dozvoljeno da budu javno gladni.

(Autonomija; pixabay)