Još se olimpijski plamen nije pošteno ni razbuktao u dalekom Brazilu, a sportistkinje i sportisti iz Srbije već su pod pritiskom državnog vrha, koji po svoj prilici neće da razlikuje dnevnu politiku od sporta. Nije to ništa novo, sport sa svim svojim pratećim elementima zloupotrebljavan je već mnogo puta za potrebe političke propagande i na to se nažalost domaća javnost već uveliko navikla.

Ovog puta predsednik Srbije sa prvom damom otputovao je na kraj sveta, u daleki Brazil, ponevši sa sobom kofer svojih tradicionalnih političkih, moram reći, splačina za dnevnu upotrebu, na kojima je napravio karijeru. Naš predsednik nije mogao da svoju dužnost u Brazilu ograniči na tradicionalno mahanje zastavicima na Igrama i pozdrav sportistkinjama i sportistima, već je morao da spisak aktivnosti proširi po raspakivanju svog kofera. Stigao je predsednik, dabome a do čega drugog, nego do Kosova. Požalio se kako su kosovski sportisti, ipak „dobili isti tretman“ od organizatora. Ne znam kako je predsednik očekivao da će biti „tretirani“ ili ne, ali koliko je meni poznato da bi se pojedinac ili ekipa takmičili na Igrama, potrebno je da ispune određene olimpijske kvote i norme koje ih kvalifikuju za nastup. Možda je predsednik mislio da kosovskim sportistima ne treba dati da jedu i ostaviti ih da spavaju na ulici, zabraniti im da učestvuju, diskvalifikovati ih ili saborati tokom takmičenja…

Ne znam šta je to za njega odgovarajuć „tretman“ ljudi koji su svojim radom i ulaganjem u uspeh – došli do prilike da se takmiče na najvećoj sportskoj manifestaciji na planeti. Osim toga, ma koga predstavljali, verovatno su morali mnogo više da se potrude da stignu tamo nego što je naš predsednik tokom svoje političke karijere morao da se trudi da bi bio to što danas jeste. Njemu je uvek bilo dovoljno da nosi taj svoj kofer sa sobom, u kojem su uvek Kosovo, Dodik ili Hrvatska i još ponešto, onako, da mu se nađe, za dnevnu upotrebu. Taj kofer stigao je eto i do Brazila, ali brzo će (ako već nije) nazad u Srbiju, jer jedino ovde nečemu služi, a drugde nas samo sramoti.

Verujem da se naše sportistkinje i sportisti nisu mnogo bavili ovim izjavama predsednika, nije ni trebalo, ali se Vanja Udovičić u međuvremenu potrudio da bude veći Tomislav od Tomislava i „preporučio“ našima u Brazilu da siđu s pobedničkog postolja ako se na njemu nađu sa sportistima sa Kosova. Sasvim nepotrebna preporuka koja dolazi već prvog dana takmičenja, kada sportisti treba da budu najrasterećeniji i da se valjano pripreme za svoje nastupe. Posebno je zanimljivo da pritisak političkom porukom dolazi od Udovičića, koji je svoj život posvetio sportu, i koji bi trebalo da zna koliko je loše kada se sport rve se politikom.

„Ne možemo da slušamo himnu i gledamo zastavu (Kosova)“, rekao je Udovičić, ali odmah dodao i da je pitanje vrlo kompleksno, da je ovo „samo preporuka“ i zaključio: „Ako ostane (na postolju) da li to znači da on priznaje nezavisnost takozvane države Kosovo? Iskreno ja ne znam.“ Dakle, po svoj prilici ministar sporta u još jednom mandatu, „ne zna“, ali zna da „ne možemo da slušamo i gledamo zastavu“ Kosova.

Prema tom rezonu, ako ne želimo da priznamo njihovo pravo da se takmiče, ne bismo trebali ni sami da učestvujemo, jer dolaskom na Igre Srbija je praktično pristala na to da se potencijalno takmiči sa sportistima sa Kosova kao predstavnicima druge države. Naravno da bi bilo bedno i glupavo doneti odluku o neučestvovanju, ali onda ni ovakvo argumentovanje preporuke koju je Udovičić dao nema nikakvog smisla. U zaključku, mislim da bi bilo najbolje da pustite ljude da rade ono što najbolje umeju i u čemu su svakako uspešniji nego što je odlazeća vlada, u čije ime šaljete ovu preporuku, bila u svojoj delatnosti. Nema tog razloga zbog kojeg bi pojedinac trebao da siđe sa pobedničkog postolja, jer je do njega stigao svojim radom, uz mnogo odricanja i samo on ili ona znaju šta je sve bilo potrebno uraditi da bi se dotle došlo.

(Autonomija; Foto: Beta/AP)