Da nije pala kiša „negde oko 25. jula“, kako je to premijer Vučić poželeo, i omogućila rast poljoprivrede u odnosu na prošlu, sušnu godinu – niti jedna stavka iz premijerovog ekspozea iz 2014. godine ne bi bila ni delimično ostvarena. Posede povećavaju samo gazde i monopolisti, a nema niti jednog projekta navodnjavanja, nema evropskih projekata, niti stabilnih cena i bezbedne hrane… Ima samo poskupljenja mesa, praznih obora, ojađenih farmera, raznih bolesti kod životinja i biljaka, vraćanja pošiljki našeg voća iz inostranstva… Po svemu sudeći, i novi dugoočekivani ekspoze biće samo mrtvo slovo na papiru.

Pala je kiša “negde oko 25. jula”, baš kako je poželeo mandatar Aleksandar Vučić i poljoprivreda će, sve su prilike, ove godine ostvariti odlične rezultate i pogurati PDV. Da vreme nije poslužilo, pitanje je šta bismo na njivama i u stajama proizveli i koliko bismo izvezli. Ovako, procenjuju stručnjaci, imaćemo u 2016. proizvodnju od oko 5,5 milijardi dolara, a svetu ćemo prodati paorske robe za oko 3,5 milijarde. I dobro je. Mandatar može da se zahvali nebu i kiši.

Šta bi, međutim, bilo da kiša nije pala? Pa ne bi bila ispunjena nijedna stavka iz ekspozea koji je bivši i budući premijer izneo 2014. godine, iz dela koji se odnosi na poljoprivredu. Ovih dana čekamo novo obraćanje poslanicima i novi ekspoze u kojem se, kako se može čuti, četvrta tačka odnosi na poljoprivredu, odnosno “podsticanje zemljoradnika da rade na rastu”, te reformi zemljišta i reformi subvencija. Ako bude slučaj kao sa prethodnim ekspozeom – biće to prazne reči.

Zemljišna politika na arapski način

Navedimo neke od tačaka iz 2014. Prva, ona koja govori o rastu poljoprivredne proizvodnje je, moglo bi se reći, delom ispunjena. Lane smo imali sušu i pad, sada kišu i rast. Prosto, kako nam nebo da – tako nam je. Već od druge stavke sve pada u vodu. Počev od realizacije projekata za navodnjavanje, što je Vučić video kao prvi zadatak odlazeće ministarke Snežane Bogosavljević Bošković, preko ukrupnjavanja zemljišnih poseda kako bi se omogućilo plansko bavljenje poljoprivredom. U prethodne dve godine nije bilo nijednog značajnijeg projekta za navodnjavanje, niti ijednog konkretnog poteza koji bi doveo do povećanja prosečnog gazdinstva. I dalje se, prema zvaničnim podacima, zaliva tek 70.000 hektara (misli se na sisteme koji maju dozvolu), a kada je o veličini poseda reč, većina poljoprivrednika ostala je tamo gde je bila – prosečna gazdinstava u vlasništvu fizičkih lica imaju 4,5 hektara i takvih je najviše, čak 78 odsto svih gazdinstava obuhvaćenih poslednjim popisom poljoprivrede.

Posede povećavaju samo velike gazde, a i među njima je došlo do tumbanja pa su tako uhodanom trojcu Matijević-Kostić-Mišković sad konkurencija i vlasnik kompanije “Almeks” iz Pančeva Miroslav Aleksa, firma “Ćirić i sin” iz Sakula… Posed su, zahvaljujući politici Aleksandra Vučiča, uvećale i arapske firme (ili se samo vode kao takve). Tako je od nula hektara u Srbiji, kompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata “Al Ravafed”, doduše preko dugoročnog zakupa, došla u posed oko 3.500 hektara u Karađorđevu, pa još oko 250 hektara državnih njiva koje su do prošle godine iznajmljivali paori, pa do 4.500 hektara zemlje u sivačkom ataru (po ceni od 6.995 evra po hektaru, pripojili su 2.215 hektara oranica preduzeća „Bačke“, a dobili su mogućnost da obrađuju 2.282 hektara državne zemlje)…

Ni IPARD-a, stabilnih cena, bezbedne hrane…

Vučić je pred poslanicima 2014. godine obećao i uspostavljanje laboratorijske mreže, sposobne da prati i pruža podršku poljoprivredno-prehrambenom sektoru Srbije. Ni to nije urađeno. Iako je nacionalna referentna laboratorija, na koju čekamo decenijama, do sada više puta i zvanično otvarana (pre ministarke Bogosavljević-Bošković, koja je to učinila prošle godine, otvarao ju je i Saša Dragin još 2009), ona još uvek ne funkcioniše kako treba. Podsetimo, iz fondova Evropske unije u nju je uloženo oko osam miliona evra.

Kad smo kod evropskih fondova, pomenimo i IPARD – pretpristupni fond EU namenjen poljoprivredi i ruralnom razvoju o kojem takođe godinama slušamo. Iz ovog fonda srpskoj poljoprivredi je namenjeno 175 miliona evra (kako je Vučić u ekspozeu izneo, od 32 do 38 miliona evra na godišnjem nivou), ali od toga sigurno ni u ovoj godini neće biti ništa. Nismo bili u stanju da ispunimo ni adiministrativne zahteve poput zapošljavanja službenika u Upravi za agrarna plaćanja, a kamoli da ustanovimo sistem za predfinasiranje IPARD korsnika. Procedura je, podsetimo, takva da evropske pare na račun poljoprivrednika stižu tek onda kada se završi cela investicija, bilo da je reč o nabavci opreme, izgradnji nekog objekta, sistema za navodnjavanje…

Dakle, što god poljoprivrednik planira da na svom gazdinstvu finansira iz IPARD-a, najpre će morati da plati iz sopstvenog, to jest bančinog džepa. E, u Srbiji se još uvek ne zna kako će taj sistem predfinansiranja izgledati, koje će banke u njemu učestvovati, hoće li u pomoć priskočiti i fondovi, Evropska investiciona banka… Pa i to je samo jedna od karika koja nedostaje da bi se prvi pozivi iz IPARD-a otvorili.

„Mere tržišne cenovne podrške biće usmerene na stabilizaciju cena u vreme poremećaja na tržištu. U takvim uslovima uvodiće se različite interventne mere, kojima će se podsticati dodatna potražnja ili regulisanje ponude“, jedan je od navoda iz Vučićevog prošlog ekspozea. I šta sad imamo? Poskupljenje svinjskog mesa i 50 odsto, prazne obore, farmere koje su ojadili otkupljivači i klanična industrija, institucije poput Privredne komore Srbije, pa i same Vlade Srbije, koje su zarad interesa nekolicine velikih igrača kumovale prekomernom uvozu mesa spornog kvaliteta…

Jesu li dugo već prisutna bolest kvrgave kože kod goveda, vakcinisanje svinja protiv bolesti svinjske kuge, što odavno nije praksa u razvijenim zemljama ili pak vraćene pošiljke našeg voća namenjenog izvozu – odgovor na mandatarove reči o sprečavanju bolesti životinja i biljaka, zdravoj i bezbednoj hrani za domaće i inostrano tržište?

Čekajući Godoa

– Slušamo ekspozee, menjamo ministre i čekamo Godoa. Ministarka Snežana Bogosavljević Bošković najduže se (pored Saše Dragina), zadržala na tom mestu, ni kriva ni dužna. Za to vreme uspela je najviše stvari da upropasti. Deset pametnih ne može da popravi sve što je pokvareno u tom periodu – kaže za VOICE prdsednica Centralne asocijacije proizvođača mleka Vojvodine Sanja Bugarski.

Niko poljoprivredu u ovoj zemlji ne uzima za ozbiljno, a reč je o najvećem resursu koji može da postigne izuzetne rezultate, ocenjuje ona i dodaje da su još više produbljeni problemi u rukovođenju državnim poljoprivrednim zemljištem, standardima u bezbednosti hrane i veterini, stabilnosti tržišta poljoprivredno-prehrambenim proizvodima…

– Besmisleno je više i govoriti o tome šta očekujemo od novih ekspozea, novih vlada, novih ministara. Poljoprivreda dobro dođe za slikanje u predizbornim kampanjama, a oni koji uzmu pod svoje taj resor ili ne znaju da rade ili neće, ne zanima ih – veli Sanja Bugarski.

– Nije urađeno ništa. Ključna stvar u prethodnom ekspozeu je bila predvidivost mera i poteza vezanih za poljoprivredu. To i jeste najvažnije, ali predvidivosti nema. I dalje se vlada uredbama a ne zakonima, a što je najgore, akta koja se donose potpuno obesmišljavaju pošten i korektan rad i daju legitimitet bezakonju – kaže za VOICE poljoprivrednik iz Zmajeva Žarko Kobilarov, predstavnik udruženja Klub 100P plus.

U takvom administrativnom ambijentu i u sve težoj situaciji na tržištu poljoprivrednih proizvoda Vlada je donela uredbu o drastičnom smanjenju subvencija za biljnu proizvodnju, što je nedopustivo, ocenjuje Kobilarov podsećajući na to da su subvencije po hektaru smanjene sa 12.000 na svega 4.000 dinara, što vodi ka propasti domaće ratarske proizvodnje.

– O kakvoj se onda konkurentnosti sa poljoprivrednicima u Evropi može govoriti? Pritom, zemljišna politika je katastrofalna, a zakon koji je donet i koji smo dugo čekali odnosi se samo na državno poljoprivredno zemljište, a takvog je tek oko deset odsto u ukupnom zemljišnom fondu. Elem, ispostavilo se da je prošli ekspoze tek spisak lepih želja, a od nove vlade i novog ministra očekujemo da se vrati pređašnji nivo subvencija, da isti tretman i prava imaju velika i mala gazdinstva i da se više ne pravi razlika između grana poljoprivrede – kaže Kobilarov.

I predsednik Asocijacije poljoprivrednika Miroslav Kiš ukazuje na to da stalno umanjivanje podsticaja u poljoprivredi ne vodi konkurentnosti u odnosu na poljoprovrednike u okruženju, a to najviše utiče na mala i srednja gazdinstva.

– Očito je da ne postoji razumevanje Vlade Srbije za agrar. Evo, sad imamo slučaj mesa koje enormno poskupljuje i tu sigurno neće zaraditi poljoprivrednici već trgovci i velike prerađivačke kompanije. Vlada se non-stop ograđuje i govori da nema mehanizme da inteveniše na tržištu, a znamo da ima, to jest da bi trebalo da interveniše u takvim situacijama. Sada imamo i situaciju, u vreme tehničke vlade, da se uzurpatori koji su nedozvoljeno ušli u državne njive, praktično nagrađuju što su tako radili, umesto da budu kažnjeni. Možda to građane ne interesuje i jasno je da se ne udubljuju puno u te teme, ali situacija je više nego ozbiljna jer će u budžete opština, Republike i Pokrajine ući manje para. Na nivou opština biće to gubitak od više desetina miliona dinara, a na pokrajinskom i republičkom nivou više milijardi. Ako je manji budžet i priliv, šta smo onda uradili, kakvo je to gazdovanje državnim resursima? A uveravali su nas kako će novi zakon napraviti reda, kako će biti bolja naplata, a evo, nakon pola godine sve je suprotno – kaže Kiš za VOICE.

Osvrćući se na izmene zemljišne politike o čemu je, kako se nezvanično može čuti, mandatar pisao u novom ekspozeu, Kiš ukazuje na to da bi nove mere trebalo usmeriti ka očuvanju malih poljoprivrednika i sela, što je do sada bilo samo deklarativno.

– Šta znači ukrupnjavanje poseda, za koga se to piše? Za one koji imaju hiljade i hiljade hektara? Ako budući premijer misli da će tako unaprediti selo i zadržati ljude – neće. Svaka država koja hoće dobro ljudima na selu stvara bolji ambijent, a naša to ne radi. Ne želim da nas neko, kao organizaciju koju predstavljam, dovodi u politički kontekst. Ne, ovo nije politika, ovo je život. Pričamo o životu, o viđenju nas koji živimo van grada, koji se bavimo ovim. Pušteni smo na milost i nemilost monopolista i velikih sistema koji rade šta hoće. To što političari nagoveštavaju i pričaju obično se ne realizuje. Nemamo više poverenja ni u koga – poručuje Kiš.

Slađana Gluščević (VOICE)