Ovog vikenda je u domaćim medijima odjeknula vest da je Aida Hadžialić, ministarka obrazovanja u Vladi Švedske i najmlađa ministarka u istoriji te zemlje, podnela ostavku zbog vožnje u pijanom stanju. Osećaj za odgovornost koji Hadžialićeva očigledno poseduje, baca pred nas ogledalo u koje se moramo pogledati i mada nemamo direktne veze, niti ćemo osećati posledice njenih dela.

Pre dve godine, ona je u 27. godini postala najmlađa ministarka u istoriji Švedske, a žaljenje zbog „gubitka koleginice i uspešne ministarke“, ali i razumevanje za „ozbiljnost situacije“ izrazio je i premijer te zemlje Stefan Lofven. Uspešna ministarka? Ostavka zbog 0.2 promila alkohola u krvi? Ozbiljnost situacije? Gde to ima, pitamo se, s pravom, mi građani Srbije? U Švedskoj. Hadžialićeva je možda mlada, što je svakako njena prednost u politici, a nikako hendikep, kako bi ga možda neki doživeli, ali je održala lekciju iz preuzimanja odgovornosti za svoje postupke, koja je nama, odnosno onima koje smo birali da nam sastave novu vladu, nažalost strana.

U Srbiji, ministri i drugi nosioci javnih funkcija budu samo fiktivno „kažnjeni“ tako što privremeno budu sklonjeni sa mesta na kojem rade, a potom se ili na isto vrate, ili im se pronađe neko novo ćoše u kojem će nastaviti da rade u nadi da će javnost zaboraviti na prošle postupke i neuspehe. Tako je Goran Knežević, tri godine pošto je u procesu rekonstrukcije Vlade otišao s mesta ministra poljoprivrede, sada ministar privrede. Tokom svog skraćenog mandata na čelu ministarstva poljoprivrede, Knežević se istakao dobrano prežvakanom, a nikad okončanom aferom „Aflatoksin“. Ustvari, možda je epilog iste baš povratak Kneževića u izvršnu vlast, a i poruka svima nama da je ta stvar završena.

Ministar bez portfelja je gospodin iz, u javnosti šaljivo nazvane, Krkobabić dinastije, koja je već godinama unazad adut svake vlasti koja se namerila na penzionerske glasove, ali i na penzionerske penzije. Za lažno zalaganje za interese pripadnika „trećeg doba“ kroz društvo nazvano „Partija ujedinjenih penzionera Srbije“, Krkobabići su nagrađeni još jednim porodičnim postignućem, za diku i ponos imaće svoga Milana, ministra u novoj vladi Srbije.

Dakle, u Srbiji možete da lažete jednu od najbrojnijih populacija i da baš nikada ne preuzmete odgovornost za to, a i ne postoji niko ko bi vas na tako nešto naterao. O osetljivosti na moralno upitne postupke je, kada je je reč o ovim ljudima, valjda sasvim izlišno govoriti.

Šta tek reći za ministra policije, Nebojšu Stefanovića? „Sumnjiv“ doktorski rad, nerazrešen slučaj rušenja u Heregovačkoj koji je proizveo možda i najznačajniji građanski otpor samovolji vlasti još od 2000. godine, mnogi drugi narazrešeni zločini… Ministar koji sebi dozvoljava da medije uči tome šta sme, a šta ne sme da bude glavna vest: „Glavna vest je rušenje tri nelegalna objekta, što ne sme da se dešava. To ne može da bude glavna vest. Koalicija za NATO i protiv EU nema drugu stvar da ponudi građanima Srbije, nemaju ponudu za Srbiju, investitore, ne kažu da treba da se radujemo što Srbija napreduje.“ Ministar Stefanović odgovoran je samo premijeru Vučiću i taj isti ministar je pre nekoliko dana u Skupštini celoj zemlji pokazao kako mu se može sve što hoće, kada se takav kakav je, podsmevao pripadnicima poslaničkih grupa opozicije i usput delio sud o tome šta je prihvatljivo ponašanje u Narodnoj Skupštini Republike Srbije, a šta ne.

Ministar spoljnih poslova ponovo je Ivica Dačić, koji se poslednjih nedelja iz petinih žila trudi da još malo zaoštri ionako prljavu nacionalističku retoriku i medijsko skrnavljenje kakvog-takvog, ali teško stečenog, međusobnog poštovanja i razumevanja između Srbije i Hrvatske. Ni dokazi o sastancima sa ljudima nesumnjivo lošeg bekgraunda, ne mogu srušiti novog-starog ministra spoljnih poslova.

Ne zaboravimo gospodina Vulina, koji je ponovo ministar za rad i zapošljavanje, verovatno se istakavši zapošljavanjem i boljim standardima rada za članove Pokreta socijalista, pošto građani Srbije nisu bili nikad nezadovoljniji i siromašniji. Uhvaćen je sa rukama u džepu vlastitog ministarstva, kada je pokušao da dodeli milionske iznose fantomskim nevladinim organizacijama povezanim sa njegovom strankom.

I naravno, gospođa Slavica Đukić Dejanović, za čije nadležnosti u radu do poslednjeg trenutka niko nije znao, da bi konačno bilo obelodanjeno da će biti ministarka za prevenciju sociopatskih aktivnosti građana Srbije, gde je možda nažalost i najpotrebnija. A ko će preuzeti odgovornost za to što je ovoj državi potrebno maltene ministarstvo za sociopatologiju?

Među ministrima u novoj Vladi Srbije nema Aide Hadžialić ni u dalekoj najavi.

(Autonomija, foto: Beta)