Protesti „Stop krvavim košuljama – 1 od 5 miliona“ nastavili su se svake subote i tokom prazničnih dana, uprkos prvobitnoj najavi organizatora od 22. decembra da će se protesti nastaviti tek – 16. januara. Pobunjeni deo javnosti koji pruža podršku protestima, bilo direktnim učešćem, bilo usmenom, moralnom ili nekim četvrtim vidom podrške, bio je razočaran takvom najavom. Sećanja na posrnule proteste koji su se održavali tokom proleća 2017, pa potpuno iščezli, još uvek su sveža, pa su i građane učinila opreznijima, ali i zahtevnijima.

Na zadovoljstvo onih koji su pronašli, svako svoj, razlog za podršku građanskim protestima, sledeći se ipak dogodio 29. decembra, a prvo okupljanje u 2019. godini je najavljeno i za subotu, 5. januar. U međuvremenu, lideri Saveza za Srbiju, koji su i sami učesnici pomenutih protesta, traže svoje načine da se približe najvećoj grupi u biračkom telu – neopredeljenima – onima koji možda ne izlaze na proteste jer još uvek ne veruju dovoljno opoziciji, ali su čvrsti u svom stavu da ni po koju cenu neće dati podršku represivnom režimu Srpske napredne stranke. A, takvih je, pokazuje se iz jednog izbornog ciklusa u drugi, najviše – bezmalo 50% onih sa aktivnim biračkim pravom. Kakve zaključke do sada možemo izvesti iz postupaka i strategije Saveza za Srbiju?

Najočigledniji zaključak je da u opoziciji veruju, ili su se barem za takvu strategiju opredelili, da su i među neopredeljenima najveća grupa – konzervativci, oni koje će na izlazak na izbore opredeliti tvrdi stavovi Boška Obradovića i nešto što se u javnosti percipira kao Vukov beskompromisni patriotizam. Ili, ako ne misle da je takvih najviše među neopredeljenima, onda možda smatraju da se do njihove podrške najlakše i najbrže dolazi. Da li su u pravu? Ko zna. Ono što je takođe očigledno jeste to da Savez za Srbiju nije još u svojim redovima artikulisao socijaldemokratsku, liberalniju opciju. U Savezu za Srbiju verovatno znaju da će oni koji budu određeni da se obraćaju onom biračkom telu koje se percipira kao građanska, liberalnija Srbija, morati da se preznoje malo više od Obradovića i Jeremića, ali i da budu jako ubedljivi u odbrani dve ključne dileme. Prva – ima li uopšte levice, socijaldemokratije i progresivnih ideja u Savezu za Srbiju; i druga – kako koegzistirati u političkoj koaliciji sa desničarima, konzervativcima, pa i nacionalistima? Na prvu dilemu će sigurno biti lakše odgovoriti – članica Saveza je Levica Srbije, tu je i Demokratska stranka, a i Dragan Đilas je nagovestio da će politička stranka koju će on osnovati – biti naklonjena levičarskoj ideologiji. Dakle, građanskoj Srbiji već sada je manje-više poznato ko će im se obratiti kada Savez za tako nešto bude pripremljen. Međutim, teže će biti odgovoriti na drugu dilemu, ali tim potencijalnim kurcšlusima iz futura sada niko i ne bi mogao da se bavi, jer ipak treba biti realan i razumeti da ne pripadaju baš naročito bliskoj budućnosti.

Savez za Srbiju verovatno treba shvatiti kao Savez koji ima jedan zadatak – pobedu režima koji je prisvojio državu, njene institucije i sve privilegije za sebe i svoje pristalice i preletače iz redova nekadašnje vlasti, a svima drugima okačio lance i bukagije, bilo kroz ograničavanje slobode izražavanja stava, bilo kroz ucene i pritiske u vidu pretnji otkazom, maltretiranja članova porodice, uskraćivanje šansi za rad i napredak, prisluškivanja i praćenja i slično. Savez za Srbiju verovatno ima taj jedan zadatak da ubedi najveći deo onih koji će izaći na neke od sledećih izbora da to nije normalno stanje, da to nije normalan život i da demokratska zemlja prosperiteta i sreće koja samo čeka da je dograbimo u bliskoj budućnosti kroz dve godine, a o kojoj im pričaju predsednik i premijerka, ne da ne postoji u ovakvoj realnosti, nego je nema ni u fusnotama.

(Autonomija / foto: Beta)

Ovaj tekst su finansirali građani u okviru crowdfunding kampanje Spasimo Autonomiju!