Slavica Đukić Dejanović je izjavila kako bi u Srbiji bilo mnogo više ljudi da nema abortusa – neverovatan zaključak ministarke s pozamašnim političkim stažom. Prema procenama, u Srbiji se godišnje obavi gotovo četvrt miliona abortusa, iako je prijavljeno gotovo deset puta manje slučajeva – ali, šta nam zapravo ta brojka govori kada se dobro pročitaju opservacije ministarke zadužene za populacionu politiku?

Naime, Slavica Đukić Dejanović rešenje vidi u zaustavljanju masovnog odlaska mladih iz zemlje, kao i stimulaciji proširenja porodice, što zvuči racionalno samo do onog trenutka kada ona mere vezane uz populacionu politiku naziva “nacionalnom, a ne političkom temom”. Kao i mnoge njene kolege iz Vlade Ane Brnabić, Dejanović je posve kontradiktorna, jer mere koje Vlada preduzima kako bi podstakla mlade na pozitivne odluke u vezi sa populacionom politikom (rađanje dece, ostanak u Srbiji, aktivno starenje) svakako su tesno vezane za političke i ekonomske indikatore, i ne mogu se nikako drugačije ni tumačiti. Finansijska podrška roditeljima o kojoj Dejanović ponosno govori upravo je posledica političkih i ekonomskih odluka, kao što je posledica lošeg životnog standarda u Srbiji i toga što mladi masovno napuštaju Srbiju, a što zemlju čvrsto drži pri vrhu svetskih rekordera u odlivu mozgova.

Problem je i u tome što ona ni u jednom momentu ne pominje preventivne mere koje bi sprečile neželjenu trudnoću, već se isključivo fokusira na posledice po broj pripadnika jedne nacije, kao i potrebu da se svakoj ženi pre konačne odluke o abortusu omogući razgovor sa timom stručnjaka, koji bi valjda trebalo da je motivišu da se možda, ipak, predomisli. Ovakvom retorikom ona problem, baš kao i pripadnici SPC na primer, smešta isključivo na teren nacionalnog opstanka, zanemarujući samu ženu kojoj se obraća, ali i odgovornost onih koji upravljaju državnim politikama i resursima. To, naravno, nije novo od nje, jer je i pre nekoliko meseci rekla kako bi trebalo da nam cilj bude što više roditelja među studetskom populacijom, čime je još jednom pokazala kako su predstavnici vlasti slepi, gluvi i nemi za standard najvećeg dela stanovnika Srbije i činjenicu da studenti u Srbiji finansijski prilično zavise od asistencije roditelja, ali i države. Takođe, ona namerno zanemaruje to da bi dobar deo studentske populacije prvom dobrom prilikom napustio Srbiju, jer u zemlji vladaju nepotizam, kumovsko-rođačke veze i ortačka partokratija, zbog koje mladi ostaju bez prilika da se bave poslovima za koje su se pripremali tokom školovanja i studija.

“To je nacionalna, a ne politička tema”, kaže ministarka Dejanović za abortuse u Srbiji. Ukratko, neka sledeće bude opis ovakvog rada Slavice Đukić Dejanović u domenu populacione politike – citiraću Zlatka Pakovića, režisera i pozorišnog kritičara, koji u intervjuu za Nacional kaze: “Nacionalisti misle da se ljudi ne smiju međusobno i dragovoljno jebati iz užitka, nego da je jebanje nacionalno odgovorna stvar koja služi reproduciranju nacije po pravilu diobnog razmnožavanja stanice”. Ministarka očigledno nema dodir sa realnošću ako zaista misli da će se mladi ljudi u većem broju odlučivati na proširenje porodice samo zato što Vlada, koja je ujedno i glavni uništitelj njihovih prilika, upozorava na ugroženost srpske nacije. To je bezobzirna budalaština. Vratite Srbiju mladima, pa ćete imati i neke nove mlade, onda kada mi tako budemo hteli.

Nije sporno da ceo evropski kontinent ima demografski problem – samo 27 posto stanovništva Evrope je mlađe od 25 godina, što je manje i od Afrike (60 posto) i od Severne Amerike (32 posto). Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, stopa fertiliteta (broj rođene dece po ženi) u 2016. u Srbiji bila je 1,46, što je manje-više u granicama proseka kada se uporede brojke za isti statistički podatak drugih evropskih zemalja. Međutim, Srbija je i dalje jedna od najstarijih zemalja u Evropi, čemu značajno doprinose masovni odlasci mladih – zemlju godišnje napusti i do 60 hiljada ljudi, a svaki treći student planira da napusti Srbiju odmah po diplomiranju, što je direktna posledica katastrofalnog životnog standarda i nedostatka adekvatnih prilika za profesionalni razvoj i zapošljavanje.

Pa neka ministarka i dalje tvrdi kako manjak dece u Srbiji nije politički, već nacionalni problem. Takve tvrdnje samo su nastavak populističke propagande koja za cilj i nema rešavanje problema kroz kreiranje praktičnih politika, već opstanak na vlasti onih čiji se programi zasnivaju na praznini populističkih parola – tako i ne čudi prvobitno oduševljenje ove vlasti sloganima – “Rađaj, ne odgađaj” i “Dosta reči, nek zakmeči”. Oni ionako neće plaćati ničije račune, jer ne plaćaju ni svoje.

(Autonomija)