I tako, za mene sasvim neočekivano, zavoleh ponovo jedan kišni dan u Novom Sadu. Što sam stariji, kiša i vazduh koji ona donese sa sobom mi više prijaju, ali iz nekog razloga, samo kako bih bolje učio ili radio. Kao da se pomalo ulenjim ako je dan previše sunčan ili topao. Međutim, nisam naročit fan šetnje po kiši, a naročito ne obaveznog asesoara za te dane, poput kišobrana. Ali, eto, uči se čovek dok je živ. Videti onoliko kišobrana u Novom Sadu prošlog četvrtka i stojati u Zmaj Jovinoj ulici dok pada kiša, bila je privilegija.
Antifašistički skup pod kišobranima u Novom Sadu učinio je da još jednom shvatim zašto je Novi Sad još uvek drugačiji od drugih gradova u Srbiji i mada trenutno obeležen kao posrnuli tinejdžer sa nezadovoljavajućim vladanjem. Nikako ne umanjujući značaj drugog antifašističkog skupa održanog u Vršcu, Novi Sad je ipak bio nešto posebno ovih dana, barem za mene.
Otišao sam na skup u društvu bliske prijateljice. Pod tamnim kišobranima stigli smo u Zmaj Jovinu ulicu i naravno, očito smo malo zakasnili jer ljudi su već bili tamo. Tako je od osnovne škole. Uvek smo mogli i trebali malo ranije da stignemo i pripremimo se za čas. Pod kišobranima, prepoznao sam neka poznata lica, ali je bilo i puno ljudi koje nisam nikada ranije upoznao ili video, što me je ipak najviše obradovalo, jer među njima su bili, jednostavno, obični Novosađani. Stojeći pod velikim crnim kišobranom sa bočne strane terase, nisam bio u baš najzavidnijoj poziciji da posmatram govornike koji su se obraćali kišobrancima-antifašistima, ali sam mogao sve dobro da čujem. I sve što sam čuo, vredelo je dolaska. Sve što sam video, vredelo je dolaska.
Kasnijoj šetnji nažalost nisam mogao da se pridružim, jer sam imao još neke obaveze malo dalje od Zmaj Jovine ulice a ni tamo nisam smeo sebi da priuštim kašnjenje. Moja prijateljica, inače vrlo malo ili skoro nimalo zainteresovana za političku situaciju u zemlji o čemu dovoljno govori to da planira da je uskoro zauvek napusti, na pomen organizacije „Žene u crnom“ pitala me je „Zašto takvo ime, šta im je?“ Prethodno, objasnio sam joj da želim da mi se pridruži na antifašističkom skupu i da ga organizuju nevladine organizacije. Bila je rada da pođe jer ne podržava nacionalizam i jer „misli da su se vratile devedesete“, citiram. Odmah je želela da pođe. Uvek mi je bila strašno simpatična ta njena poluzainteresovanost i ne naročita informisanost o ovakvim temama koja je ipak uvek bila praćena iskrenošću i željom da istakne svoj stav. Jasan, direktan i neopterećen informacijama. Prvi put priznajem da joj ponekad zavidim na tome, jer mi se čini da se nekada previše informišem. Sve što osećam ja, oseća i ona. Mislim, na kraju dana, ono što ona zna jeste poenta, zar ne? Nacionalizam je zlo. Razbijati pekare Albancima nije lepo i devedesete su bile užasne. To je to. Šta više je potrebno znati kako bi se prekinulo sa divljanjem i mržnjom? Da je celokupna politička elita ove države to uvek imala na umu, ne bi se i u 2014. događalo da klija seme zla među „većinom maloletnicima“. Elem, objasnio sam joj ko su Žene u crnom. „Jao, kako tužna priča iza imena.“ Da, priča koja za političke lidere Srbije nikada nije bila dovoljno tužna, jer da jeste, uprkos celoj kompleksnosti situacije na prostorima bivše Jugoslavije, ubeđen sam da se ovakve stvari ne bi događale u Novom Sadu, u drugoj deceniji 21. veka.
Sutradan, počeo je seminar posvećen evropskim integracijama i imao sam prilike da slušam profesora i diplomatu Iva Viskovića. Ni njemu nije jasno zašto se baš u Novom Sadu dešava razbijanje pekara pripadnika albanske nacionalnosti. „Vi ste uvek bili drugačiji, šta se sad dešava?“, parafraziram. Dakle, ni njemu koji se sigurno mnogo više informiše o celoj situaciji od moje prijateljice, ništa nije jasno. Odmah sam se setio nje i shvatio kako je za mir i toleranciju potrebno tako malo. U gradu sigurno ima i pametnijih i informisanijih i edukovanijih od moje prijateljice ili mene ili neke druge osobe sa skupa, ali za održanje mira u jednom multietničkom gradu, u Novom Sadu, potrebno je samo da se oni kojima je mir osnova života, drže i deluju zajedno. Profesor Visković je lepo govorio tog dana i naučio sam nešto novo, ali za rešenje problema narastajuće atmosfere buđenja zla u Novom Sadu, jednako pametnu poruku čuo bih i od moje prijateljice koja ne sluša vesti. To ne valja i odmah treba sa tim da se prestane. Zvuči toliko lako, samo kada bi svako želeo da sluša.
Oblačno, ali bez kiše u Novom Sadu, bilo je nekoliko dana pre skupa kada sam se umalo sudario sa gradonačelnikom ispred Gradske kuće. Žurio sam ja, žurio je verovatno i on, ali sam uspeo da skrenem u levo u poslednjoj sekundi i produžim dalje. Uz sve činjenice da ga pamtim kao ljubaznog i pristojnog gosta u emisiji „Bez cenzure“ pre nekoliko godina, ipak ne mogu a da na njega ne svalim svu krivicu za stanje u kojem se Novi Sad nalazi. Ćutanje pred zahtevima stranačke centrale, pred halavim koalicionim partnerima koji pelješe novosadska preduzeća i maltretiraju radnike a da pritom niko nije znao da postoje do pred same izbore, podržavanje je takvog stanja. Nedopustivo je da kao čovek koji vodi Novi Sad sedite u Gradskoj kući i ćutke sve to posmatrate. Za mene lično, nerešiva je enigma kako i zašto ova gradska vlast opstaje već duže od dve godine, kada iza sebe ne ostavlja ništa osim otrova od kojeg jedinstveni novosadski duh odumire, a džepovi građana bivaju sve tanji, dok pojedini funkcioneri izigravaju lokalne mangupe pelješeći gradska preduzeća i izazivajući saobraćajne nesreće. Novosadska vlast mora da padne pre vremena, jer ako se to ne desi, biće to teret na ramenima opozicije koja to nije uspela da izdejstvuje. Novosađani ne podržavaju ovu gradsku vlast i za to nije potrebno bilo kakvo istraživanje javnog mnjenja. Ona ne zaslužuje da opstaje još dve godine.
Najbolja stvar vezana za antifašistički skup bila je ta što sam tek naknadno saznao da je tamo bio i moj otac, neki drugari iz detinjstva, komšinica koju svakodnevno srećem kada idem na posao… Nismo o skupu razgovarali niti se ranije dogovarali o odlasku. Jednostavno, svi smo ostavili tih nekih pola sata svakodnevice, prekinuli dnevnu rutinu i otišli do Zmaj Jovine, umesto pauze za ručak ili kafu. „Ja bio, kako te nisam video?“ „Bila i ja, komšija.“ Na kraju, bio je svako ko je osećao da vredi otići. A vredelo je. Tako sam, uz sva razočarenja sadašnjom situacijom, ovih dana ipak vratio veru u Novi Sad. „Onaj“ Novi Sad će se vratiti.
(Autonomija)