Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra smatra da je slučaj „Aleksić“ pomogao u prijavljivanju seksualnog uznemiravanja, jer se „neuporedivo više“ osoba koje su to pretrpele javlja njihovoj organizaciji. Dodaje da ovaj slučaj „neće brzo da se završi, ali će zadržati pažnju, to znaju i u insitucijama. ali je pitanje da li mi iz ovog slučaja možemo nešto da naučimo“.

„Dakle, mi možemo da se pitamo da li će svaki slučaj seksualnog nasilja za devojčice, dečake, imati isti institucionalni tretman. Da li u svim policijskim upravama (u Srbiji) ima bar jedna inspektorka koja je obučena, senzbilna, i na pravi način će uzimati izjave, tako da se žrtve ne osećaju ugroženo“, rekla je u Danu uživo televizije N1 Ignjatović, komentarišući slučaj glumice Milene Radulović koja je nedavno prijavila da je nekoliko puta bila silovana u školi glume Miroslava Aleksića. Prvi put joj se to desilo kada je imala 17 godina.

Ženski autonomni centar se založio da se svim žrtvama dodeli status posebnog osetljivog svedoka, koji, kako pojašnjava sagovornica N1, može da se dodeli prema zakonu o određenim kategorijama žrtava u zavisnosti od pola, uzrasta i specifičnih okolnosti koji omogućava da budu maksimalno zaštićene od institucionalnih procedura koje nepovoljno utiču na žrtve ili sekundarne viktimizacije, tj. da ne moraju da svedoče u prisustvu optuženog i njegovog advokata, odnosno, da bi moglo da se radi pomoću tehničkih sredstava koji prenose zvuk i sliku, naročito kada su u pitanju maloletne žrtve i deca.

„To omogućava i da sve žrtve koje nemaju mogućnost da angažaju advokata, da dobiju advokata po službenoj dužnosti. To bi, takođe, značilo da sud ne sme da organizuje suočavanje između žrtve i okrivljenog, tj. da se svi podaci tretiraju posebno osetljivim i da moraju da se posebno štite, tj. da ne mogu da izađu iz tužilaštva i suda“, ističe Ignjatović.

Po pitanju reakcije na slučaj „Aleksić“ ona navodi da je reakcija bila u tri grupe: „oni koji su odmah dali podršku, i bez obzira što ovo može da nas uznemiri, posebno nas roditelje, imali smo i onaj broj ljudi koji su pokazali nevericu da je moguće da se ovako nešto desi a da niko to ne primeti. To, zapravo, pokazuje da nismo ništa o ovom znali dok se ne desi slučaj slične prirode, i, naravno, uvek ima ljudi koji su skloni da budu nasilni, mizogini i da komentarišu na štetu na žrtve, što je mislim s jedne strane bilo odgovornost medija koji su spremni da daju prostor takvim komentarima, ali i odgovornost onih koji treba da regulišu šta treba da dobije javni prostor a šta ne u medijima“.

Ističe da je inspektorka koja je saslušala glumicu Milenu Radulović odradila odličan posao i dodaje da „ovaj slučaj neće brzo da se završi, ali će zadržati pažnju, to znaju i u institucijama. Ali je pitanje da li mi iz ovog slučaja možemo nešto da naučimo“.

„Da li će tužilaštvo u svakom slučaju iskoristiti status posebno osetljivog svedoka, imamo li tehničku opremu i veštaka za specijalne situacije seksualnog nasilja, i mislim da je ovo prilika da ceo sistem ispita resurse, znanja, da se su svim višim tužilaštvima vode postupci koji će zaštititi apsolutno žrtvu. I da ona prođe sa najmanje oštećenja“, ističe Ignjatović.

Seksualno nasilje u okviru porodice

Dodaje da u okviru nasilja u prodici ima više seksualnog nasilja nego što se misli i prijavljuje, odnosno da skoro svaka treća žena kaže da je imala i to iskustvo, iako je došla sa idejom prijave fizičkog i psihičkog nasilja.

„Početkom primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici dobili smo mnogo bolju saradnju tri ključna sistema: policija, tužilastvo i centri za socijalni rad. Međutim, broj ljudi koji rade na tim slučajevima je nesrazmeran, oni imaju toliko mnogo posla da ne mogu da obuhvate i druga krivična dela koja se tiču seksulanih delikata, trgovine ljudima i zanemarivanja dece“, kaže Ignjatović.

Dodaje da je „jako mali broj krivičnih dela koja stignu na koordinaciju koja razmatra sve prijave i sastaje se najmanje jednom u 15 dana.

„Dobar je zakon, ali su resursi mali, malo je ljudi koji ga sprovode i još su opterećeni brojem slučajeva na tim sastancima“, kaže ona.

Ističe da neuporedivi broj prijava seksualnog nasilja, ne uvek aktuelnog, posle slučaja „Aleksić“ može „da nas ohrabri u smislu nekih sistemskih rešenja“.

Smatra da treba napraviti pritisak na Ministarstvo prosvete da „konačno ovu temu sistemski uvede u obrazovanje“ od osnovnog do fakultetskog.

„Ovo bi trebalo da bude uklopljeno u formalnu obuku – da pomogne i roditeljima i deci“, zaključuje Ignjatović.

(N1)