„Nisam razmišljao nikada o tome da će mi biti potrebna pomoć psihologa. Poznajem samo jednu osobu koja je pomoć tražila od stručnog lica, ali reč je o poznaniku koji je imao problema i druge prirode i uvek je bio upečatljiv. Čak smo u društvu za njega govorili da je lud. Kada sam tokom razgovora sa drugaricom, pre nekoliko godina, čuo njen predlog da se za svoje probleme obratim psihologu, to me je jako povredilo… Mislim, ona me je prijatelj, pričao sam joj o svojim osećanjima, a misli da nisam normalan, to mi nije prijalo“, priča za Autonomiju, 27-godišnji Novosađanin V.N. „U jednom trenutku sam pomislio kako je strašno kada te neko toliko blizak povredi i dodatno ti oteža situaciju jer počneš da se osećaš kao da si sasvim sam.“

Drugarici se, međutim, samo nekoliko nedelja kasnije zahvalio što je insistirala na tome da ode kod psihologa i danas se oseća mnogo bolje. „Nisam želeo da idem kod državnog psihologa jer sam mislio da će u mom kartonu biti zapisano da nisam baš ‘kako valja’. Otišao sam, nakon mnogo nagovora, u jednu privatnu kliniku i nisam ni bio sasavim siguran zašto to radim – kada sam normalan. Nisam se osećao prijatno zbog zakazanog razgovora, ali u jednom trenutku sam pomislio da iako sam prividno ok, ne mogu dalje dok nešto ne promenim.“ V.N. kaže da mu je višemesečan odlazak u ordinaciju pomogao da reši problem bezvoljnosti, straha od „svega i svačega“ i, kako je sam rekao, tek tada je uvideo da je osećaj stalnog pritiska koji je imao, može da prestane.

Pakao na zemlji nalazi se u srcu depresivnog čoveka

Naš sagovornik nije jedini koji se osećao nelagodno. Depresija će, na primer, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, do 2020. godine postati jedno od najčešćih oboljenja u svetskoj populaciji, rame uz rame sa kardiovaskularnim i malignim bolestima. Problemi sa kojima su suočeni mnogi, zbog loše ekonomske situacije, gubitka posla, socijalne nesigurnosti, doprinose ekspanziji ove bolesti i u Srbiji. Prema nekim procenama stručnjaka, oko 250.000 naših građana pati od depresije ili drugih problema. Podaci, ipak, nisu apsolutno tačni jer mnogi ljudi ne žele da potraže pomoć ni savet. „Pakao na zemlji nalazi se u srcu depresivnog čoveka“, napisao je još početkom 17. veka jedan engleski književnik.

Slavica Ranisavljev iz volonterske neprofitne organizacije koja se bavi pružanjem emotivne podrške osobama u krizi i prevencijom samoubistva „Centar Srce“ kaže da ljudi često ne žele da potraže pomoć jer se plaše reakcije drugih ljudi, šta će reći, kako će ih posmatrati, da li će promeniti ponašanje prema njima i najzad, napustiti ih. “S obzirom da se o psihičkim problemima ne govori, ljudi koji ih proživljavaju osećaju se usamljeno, neshvaćeno, drugačije. Društvo u kom živimo se prema osobi koja traži pomoć odnosi kao prema slaboj i vrednoj sažaljenja, umesto da spozna snagu i volju, i veličinu toga šta je osoba učinila tražeći pomoć”.

Slavica napominje da negodovanje sredine nije jedini razlog zbog kog ljudi ne traže pomoć već trpe ili pokušavaju da sami reše problem koji ih muči. “Pre svega psihološki problemi su veoma kompleksni, te ponekad ni ne znamo kad je vreme da potražimo pomoć. Ljudi su mahom neinformisani o vidovima pomoći, gde je mogu naći, šta mogu očekivati. Takođe se suočavaju sa brojnim osećanjima, kao što je stid. Veliki broj ljudi smatra da su oni nekako odgovorni za svoje psihičke poteškoće, nedovoljno snažni, nisu vredni i slično.“

Kod nas ne postoji psihološka ili psihoterapijska kultura

Nemanja Popović, dipl. psiholog, objašnjava da postoji psihološka ili psihoterapijska kultura, koja je kod nas na veoma niskom nivou. „Psiholog može pružiti podršku, edukaciju prilikom prevladavanja stresa, nastalog usled svakodnevnih problema na poslu, porodici… Sa druge strane, uloga psihologa nije rešavanje nečijih problema, već savetodavni rad kroz koji pojedinac ili grupa samostalno treba da uvidi najbolji način za rešavanje problema. Psiholog može ponuditi niz vežbi i tehnika putem kojih se ljudi mogu osloboditi od stresa, poboljšati svoj emotivni život, kao i komunikaciju i odnose sa drugim ljudima.”

Popović objašnjava da se savetodavna funkcija psihologa ne svodi na bukvalno davanje saveta, već pre svega na usmeravanje toka razgovora i pomoć u samostalnom sticanju uvida u problem i njegovo rešenje.

Inkognito

Jedan novosadski psihijatar koji ima privatnu praksu za „Autonomiju“ je potvrdio da građani Novog Sada i okoline koji koriste njegove usluge uglavnom žele da se o tome ništa ne zna, to jest da sve ostane „inkognito“.
– Bez obzira na to što ih ubeđujem da psihičke smetnje ne smeju da budu uzrok bilo kakve diskriminacije, oni veoma dobro znaju kako bi okolina reagovala na saznanje da posećuju psihijatra. Živimo u društvu koje ne poštuje mentalnu kulturu – kaže on.

Novosađanka S.P. za Autonomiju govori upravo o ovome i kaže da je nakon mnogo neprospavanih noći, strahova, nelagode, kada je ostajala sama u kući, odlučila sam da poseti stručno lice. “Osećaj da ste usamljeni u svom problemu, da gubite kontrolu nad njim, da ono hvata korene u vama i određuje životni ritam, kao i osećaj da okolina baš najbolje ne razume situaciju u kojoj se nalazim, navela me je na takav korak. Terapeutkinja je bila izuzetno prijatna, a i dopalo joj se jer je shvatila da sam pre dolaska kod nje, mnogo razmišljala i analizirala, na neki način čak i objektivno, pokušavajući da dokučim korene sopstvenih strahova.” Naša sagovornica napominje da joj je prvi, ali i svaki naredni razgovor prijao i da će svaki sledeći put kada se bude osećala tesno u sopstvenoj koži, ponovo potražiti savetodavnu pomoć.

Zdravlje je fizičko i mentalno

Kada kažemo zdravlje, obično mislimo na fizičko telesno zdravlje, a zanemarujemo njegov bitan deo, mentalni. Mentalno zdravlje je stanje blagostanja u kome osoba ostvaruje ili koristi svoje sposobnosti i potencijale, može da se nosi sa stresovima svakodnevnog života, radi produktivno i ostvaruje svoj doprinos društvu.

Centar „Srce“

Centar «Srce» sa sedištem u Novom Sadu je volonterska, nevladina, neprofitna organizacija koja se bavi pružanjem emotivne podrške osobama u krizi i prevencijom samoubistva.
Kontakti su Centra „Srce“ su: 0800 300 303 i vanja@centarsrce.org. Više informacija na portalu www.centarsrce.org.

Koliki je značaj mentalnog zdravlja govori i podatak da se svakog oktobra obeležava Svetski dan zaštite mentalnog zdravlja. Tim povodom humanitarna organizacija Karitas u saradnji sa Ministarstvom zdravlja Srbije i drugim, nevladinim organizacijama, ove godine, počinje kampanju za borbu protiv stigme pod nazivom „365 dana za mentalno zdravlje“, koja će se sprovoditi na teritoriji Srbije. Kampanja ima za cilj da informiše društvo o problemima koje imaju osobe sa psihičkim teškoćama, posebno sa predrasudama i stigmom koja postoji, a takođe treba da razvije osetljivost kod građana i institucija o sposobnostima osoba sa psihičkim poteškoćama da postanu aktivni građani, da ih ne isključujemo iz društva već da im ponudimo službe u zajednici.

Slavica Radosavljev kaže da će kampanja značajno uticati na ljude da se obrate za pomoć. Volonteri u centru Srce, u kom ona radi, pružaju pomoć ljudima putem telefona, četa na internetu ili i-mejla. Od početka godina imali su preko 3000 zahteva za pomoć, a javljali se se različiti ljudi od tinejdžera do veoma starih osoba, oba pola, iz svih delova Srbije, a ponekad i susednih zemalja. “Problemi su bili razni , ponekad trenutni – dilema, teškoća koja osobu opterećuje, kao što je gubitak posla, problemi u partnerskoj vezi, problemi na fakultetu, a ponekad je to dugoročan problem koji se nadovezuje na druge probleme kao što je zloupotreba alkohola, supstanci, mentalne bolesti, egzistencajalni problemi, gubitak bliske osobe, poremećeni porodični odnosi, osećaj besmisla…”

Sagovornici su saglasni, i apeluju, da bez obzira na to koji problem imamo, pomoć potražimo što pre, jer mali problem vremenom može da postane veliki I poručuju da zdravlje mora da nam bude na prvom mestu, a ne potencijalni komentari drugih.

Branislava Lovre (Autonomija)

Tekst „Ideš kod psihologa? Lud si“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.