Put mladog pisca, koji želi da stupi u svet „zvanične“ književnosti, a da pri tom u istim tim „zvaničnim“ krugovima nema kuma, snajku, svastiku, ili kakvu drugu „pomoć prijatelja“, već odavno je postao bezmalo nemoguća misija, pokušaj u samom startu osuđen na propast, ili eventualno na čekanje dok se strukture ne umilostive da ga makar krajičkom oka primete. Upravo iz tog razloga, najveći broj potencijalnih literata, koji u književnosti i od književnosti žele svoj život i ime da izgrade, biva osuđen na donkihotsko sanjarenje o „velikoj“ budućnosti, dok im rukopisi i mozgovi venu po, nekad, memljivim fiokama, a danas dobro skrivenim fajlovima računara, savremenim „grobljima“ reči koje možda nikada neće dotaći papir knjige ili književnog časopisa. Oni drugi, „snalažljiviji“, po ugledu na „dobru praksu“ u svim oblastima nepotizmom uređenog srpskog društva, rađe biraju staze koje su pre njih vekovima utabavali podobni, nikom-ne-zamerajući, „za dijalog otvoreni“, ljudi „svesni da se u životu moraju praviti i kompromisi“.

Lucidni i britki Dušan Radović negda je zapisao: „Mnogo je poltrona, umiljatih i snishodljivih. Ko nije gadljiv, mogao bi proveriti na šta su sve spremni.“ Nažalost, upravo ovakvi, na sve spremni, sve češće isplivavaju na površinu društva, u svim njegovim segmentima. I u književnosti, naravno. To što ič ne vrede, vele nezabrinuti, „njihov je problem“. No, hoće li biti „njihov problem“ i onda kad nam „bogato kulturno nasleđe “ progovori jezikom Suzane Mančić, ili memoarima kakvog nadarenog i obdarenog fudbalera?

Prljava igra

Novosadski pisac mlađe generacije, Bojan Samson, kaže da mladi autori svoju šansu mogu potražiti na konkursima za prvu knjigu, ali da se tek nakon njenog objavljivanja suočavaju s problemom svoje „niže vrednosti“ u odnosu na one koji su se u književnom svetu „na vreme“ etablirali.

– Mislim da objaviti prvu knjigu i nije toliko teško, pre svega zahvaljujući brojnim konkursima. Ali sa drugom već nastaju problemi. Tada je pisac uglavnom primoran da „stiče veze“ u književnim krugovima. A način na koji se te veze stiču, kao i ono što čovek za njih mora da uradi, daleko je od poštene i fer igre. Nažalost, kao pisci uglavnom prolaze oni koji su spremni na kompromise sa ljudima iz književnog sveta. Naravno, i taj „književni svet“ ima svoje favorite među mlađim autorima, ali to nisu favoriti koji su odabrani na osnovu kvaliteta, već uglavnom oni koji su uz njih, koji im hrane sujetu i koji im dobro dođu kao neka vrsta pokrića pred javnošću. S druge strane, oni mladi autori koji žele da koliko-toliko budu nezavisni, imaju velikih problema da dođu do svog prostora u kom se mogu iskazati. Ono što im preostaje jeste internet, ili razni oblici međusobnog udruživanja sa autorima koji su im bliski. To jeste na neki način dobro, ali je tu uglavnom reč o jednoj andergraund priči, priči koja je još daleko od pravog sveta književnosti, kao i od ambicija samih tih autora – priča Samson.

On ističe da je slična situacija i kada je reč o objavljivanju u književnim časopisima, u kojima se „uglavnom vrte isti autori“, a novi najčešće prolaze samo po preporuci, odnosno zahvaljujući ličnim vezama.

Burazerologija

I književna kritičarka Dragana Beleslijin kaže da se u Srbiji na književnu scenu neretko stupa po već oprobanom receptu „burazerologije“.

– Isti ljudi se godinama provlače po medijima, na „kvarno” osvajaju čitalačku pažnju, samopromovišu se i formiraju kružoke koji okupljaju netalentovane poslušnike, izvršioce volje, pre svega, nažalost, političke. Jer prinčeve lepih detinjih manira i telente samokontrole uglavnom i biraju po tome koliko su spremni da blate, pljuju i psuju, da raspale po sopstvenoj kulturi ili po tuđoj tradiciji, naravno, jasno opredeljeni kao „naši“ ili „njini“. Pritom, mlađa generacija pisaca, a rekla bih i kritičara i tumača književnosti, na više načina nailazi na prepreke: često im je onemogućeno da objavljuju svoje radove, ne pronalaze adekvatne izdavače za knjige, niko ih ne poziva na festivale ili tribine, osim ako ne žele da njihovim učešćem ili samim pohvalama nekoga ponize ili načine ljubomornim, što kod nas nije teško, ili se sve svodi na tapšanje po ramenu bez javnih priznanja. Kada ti u lice govore jedno, a u javnosti niko nije spreman da bilo šta učini za tebe, vrlo je verovatno da ćeš se predati, da ćeš odustati, ako nemaš jaku volju i motivaciju. Najviše je, po mom mišljenju, oštećena upravo generacija stasavala devedesetih, koja valjda baš stoga pokazuje zavidan stepen žilavosti i snage, iako nisu više mladi. Iako nemam optimistička predviđanja glede položaja mladih spisateljki i spisatelja, rekla bih da postoje ljudi čijoj umetnosti ni sve pošasti iz Pandorine kutije, ni do savršenstva dovedena “jatebitimenilogija” sa stalnim boravkom u našem narodu, ne mogu nauditi – veruje ova novosadska kritičarka.

Put mladog pisca nije otežan već ne postoji

Jovan Gvero, urednik književnog programa u novosadskom Studentskom kulturnom centru, kaže da „put mladog pisca ka zvaničnoj književnoj sceni nije otežan, već da praktično ne postoji“.

– Periodika u kojoj mladi pisci eventualno mogu da dođu do reči, izlazi od slučaja do slučaja, kada se napabirče pare, a isto važi i za izdavačke kuće koje objavljuju knjige mlađih autora. S druge strane, oni koji imaju mogućnosti da ih podrže, pri izboru pisaca se uglavnom vode potpuno neknjiževnim i vanknjiževnim kriterijumima. Kuće koje poštuju pisca zbog njegovog kvaliteta mogu se nabrojati na prste, a ispovest svake tv voditeljke je poželjnija za objavljivanje od dobrog rukopisa, čak i kad taj rukopis potpisuju poznati pisci, a kamoli oni koji se još nisu dokazali. Uostalom, ako je nedavnom skupu posvećenom Borislavu Pekiću prisustvovala šačica ljudi, kakav tek tretman mogu da očekuju mladi pisci? – pita se Gvero.

Ipak, za kraj, veruje on, „stvar još nije potpuno izgubljena“.

– Postoji, na sreću, Internet i brojni portali koji omogućuju mladom piscu da bude primećen. Naravno, na takvom putu treba uložiti mnogo više energije, ali to je, ipak, način da pisac ostane svoj i nezavisan. Ako u tome istraje, verujem da će se naći i neko ko će njegov rad i zvanično podržati – kaže Gvero.

Aleksandar Vukovac (Autonomija)

Tekst „I za književnost je potrebna „veza”“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.

Danilo Kiš: Saveti mladom piscu

Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve.
Drži se podalje od prinčeva.
Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija.
Veruj da si moćniji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj da si slabiji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj u utopijske projekte, osim u one koje sam stvaraš.
Budi jednako gord prema prinčevima i prema gomili.
Imaj čistu savest u odnosu na privilegije koje ti tvoj zanat pisca donosi.
Prokletstvo tvog izbora nemoj brkati sa klasnom opresijom.
Ne budi opsednut istorijskom hitnjom i ne veruj u metaforu o vozovima istorije.
Ne uskači, dakle, u „vozove istorije“, jer je to samo glupava metafora.
Imaj uvek na umu misao: „Ko pogodi cilj, sve promaši.“
Ne piši reportaže iz zemalja u kojima si boravio kao turista; ne piši uopšte reportaže, ti nisi novinar.
Ne veruj u statistike, u cifre, u javne izjave: stvarnost je ono što se ne vidi golim okom.
Ne posećuj fabrike, kolhoze, radilišta: napredak je ono što se ne vidi golim okom.
Ne bavi se ekonomijom, sociologijom, psihoanalizom.
Ne sledi istočnjačke filozofije, zen-budizam itd; ti imaš pametnija posla.
Budi svestan činjenice da je fantazija sestra laži, i stoga opasna.
Ne udružuj se ni sa kim: pisac je sam.
Ne veruj onima koji kažu da je ovo najgori od svih svetova.
Ne veruj prorocima, jer ti si prorok.
Ne budi prorok, jer tvoje je oružje sumnja.
Imaj mirnu savest: prinčevi te se ne tiču, jer ti si princ.
Imaj mirnu savest: rudari te se ne tiču, jer ti si rudar.
Znaj da ono što nisi rekao u novinama nije propalo zauvek: to je treset.
Ne piši po narudžbini dana.
Ne kladi se na trenutak, jer ćeš se kajati.
Ne kladi se ni na večnost, jer ćeš se kajati.
Budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer samo su budale zadovoljne.
Ne budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer ti si izabranik.
Ne traži moralno opravdanje za one koji su izdali.
Čuvaj se „užasavajuće doslednosti“.
Čuvaj se lažnih analogija.
Poveruj onima koji skupo plaćaju svoju nedoslednost.
Ne veruj onima koji svoju nedoslednost skupo naplaćuju.
Ne zastupaj relativizam svih vrednosti: hijerarhija vrednosti postoji.
Nagrade koje ti dodeljuju prinčevi primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najbolji od svih jezika, jer ti drugog nemaš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najgori od svih, mada ga ne bi zamenio ni za jedan drugi.
„Tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih“. (Otkrivenje Jov., 3,16)
Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara.
Ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratare prinčeva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno.
Nemoj misliti da je tvoje pisanje „društveno koristan posao“.
Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit.
Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva.
Znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i prinčeva.
Imaj o svemu svoje mišljenje.
Nemoj o svemu reći svoje mišljenje.
Tebe reči najmanje koštaju.
Tvoje su reči najdragocenije.
Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj!
Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole.
Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih.
Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.
Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.
Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci.
Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta.
Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja.
Ne budi pisac manjina.
Čim te neka zajednica počne svojatati, preispitaj se.
Ne piši za „prosečnog čitaoca“: svi su čitaoci prosečni.
Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti.
Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.
Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.
Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.
Ne budi komedijant, jer su boljari navikli da ih zabavljaju.
Ne budi dvorska luda.
Ne misli da su pisci „savest čovečanstva“: video si već toliko gadova.
Ne daj da te uvere da si niko i ništa: video si već da se boljari boje pesnika.
Ne idi ni za jednu ideju u smrt, i ne nagovaraj nikog da gine.
Ne budi kukavica, i preziri kukavice.
Ne zaboravi da herojstvo zahteva veliku cenu.
Ne piši za praznike i jubileje.
Ne piši pohvalnice, jer ćeš se kajati.
Ne piši posmrtno slovo narodnim velikanima, jer ćeš se kajati.
Ako ne možeš reći istinu – ćuti.
Čuvaj se poluistina.
Kad je opšte slavlje, nema razloga da i ti uzimaš učešća.
Ne čini usluge prinčevima i boljarima.
Ne traži usluge od prinčeva i boljara.
Ne budi tolerantan iz učtivosti.
Ne isteruj pravdu na konac: „s budalom se ne prepiri“.
Nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da se o ukusima ne vredi
raspravljati.
„Kad oba sagovornika imaju krivo, to još ne znači da su obojica u pravu.“ (Poper)
„Dozvoliti da drugi ima pravo ne štiti nas od jedne druge opasnosti: da poverujemo da možda svi imaju pravo.“ (Idem)
Nemoj raspravljati sa ignorantima o stvarima koje prvi put od tebe čuju.
Nemoj da imaš misiju.
Čuvaj se onih koji imaju misiju.
Ne veruj u „naučno mišljenje“.
Ne veruj u intuiciju.
Čuvaj se cinizma, pa i sopstvenog.
Izbegavaj ideološka opšta mesta i citate.
Imaj hrabrosti da Aragonovu pesmu u slavu Gepeua nazoveš beščašćem.
Ne traži za to olakšavajuće okolnosti.
Ne dozvoli da te uvere da su u polemici Sartr-Kami obojica bili u pravu.
Ne veruj u automatsko pisanje i „svesnu nejasnost“ – ti težiš za jasnošću.
Odbacuj književne škole koje ti nameću.
Na pomen „socijalističkog realizma“ napuštaš svaki dalji razgovor.
Na temu „angažovana književnost“ ćutiš kao riba: stvar prepuštaš profesorima.
Onoga ko upoređuje koncentracione logore sa Santeom, pošalješ da se prošeta.
Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Aušvica, pošalješ do sto đavola.
Ko tvrdi da su u Aušvicu trebili samo vaške a ne ljude – isti postupak kao gore.
Segui il carro e lascia dir le genti.  (Dante)