Tridesetu godišnjicu genocida u Srebrenici Srbija dočekuje u stanju pripravnosti. Državom neprikosnoveno vlada jedan čovek – Aleksandar Vučić, isti onaj što je u julu 1995. godine, kao narodni poslanik zločinačke Srpske radikalne stranke, sa skupštinske govornice urlao pretnje: “Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana”.

Predsednik Srbije drži u svojim rukama sve institucije – od policije koja surovo premlaćuje demonstrante do pravosuđa koje pobunjene građane po hitnom postupku, od medija koji negiraju genocid i rugaju se žrtvama do ministarstava koja zabranjuju da se reč genocid uopšte pomene.

U poslednjih 13 godina, otkad je na vlasti, Vučić diktira ritam sveopštem poricanju genocida u Srebrenici, mada je i u prethodnom periodu dao doprinos tom procesu, zajedno sa brojnim drugim segmentima društva. Nijedna zvanična državna ustanova ne priznaje karakter zločina počinjenog u julu 1995. Kad je u pitanju genocid u Srebrenici, poricanje je oficijelna politika države Srbije.

Opsesivna težnja da se porekne ono što se poreći ne može, ono što je čitavom svetu poznato i temeljno dokumentovano – ponekad poprima groteskne razmere. U Srbiji čak ni Tužilaštvo za ratne zločine, kad sudi učesnicima srebreničkog pokolja, u optužnici ne pominje genocid. Što se tiče srpskog pravosuđa, u Srebrenici nije bilo genocida, tamo je izvršen ratni zločin, to je zvanična verzija priče koju besomučno ponavljaju razni državni funkcioneri već godinama.

Poricanje koje prelazi granice apsurda

Silina poricanja je tolika da često prelazi granice apsurda. Pod demokratskom vlašću stanje je bilo nešto bolje, ali i tad je genocid bio zabranjena reč, pa je tako u “Deklaraciji o Srebrenici”, koju je Narodna skupština Srbije donela 2010. godine, postignuto naizgled nemoguće – da se ne osudi genocid, već zločin “na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde”. Trebalo je mnogo mentalne ekvilibristike da bi autori teksta smislili ovu frazu i zaobišli jasnu pravnu kvalifikaciju onoga što se dogodilo u Srebrenici. To je otprilike i maksimum do kog su dobacile državne institucije.

Evo samo još jednog primera koji ilustruje pervertirano stanje stvari. Pre nekoliko godina gostovao sam u jednoj emisiji iz kulture na Radio Beogradu. Nakon što je emisija emitovana, urednik je pozvao voditelja i kritikovao ga što je upotrebio reč genocid. Gosti mogu da koriste taj izraz, ali uposlenicima javnog servisa je to strogo zabranjeno. Oni mogu da govore samo o, što bi rekla predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić, “užasnom, užasnom zločinu”. Pod sloganom javnog servisa: Vaše pravo da znate sve.

Celokupni državni aparat mobilisan je u poricanju genocida, što je svoju kulminaciju doživelo prošle godine, povodom Rezolucije Ujedinjenih nacija o genocidu u Srebrenici. U srpskim medijima vođena je višemesečna kampanja protiv Rezolucije, Vučić i njegova posluga su besomučno ponavljali besmislenu mantru kako Srbe proglašavaju genocidnim narodom, kako nam svima na čelo utiskuju žig genocidnosti, stvorena je atmosfera masovne histerije. Širom Srbije i Republike Srpske postavljeno je na stotine billboarda sa natpisom: „Mi nismo genocidan narod. Pamtimo…“ i u potpisu: „Ponosna Srbija i Srpska“.

Kultura nesjećanja

Ista poruka je blještala nad glavnim gradom Srbije, ispisana džinovskim slovima na najvećem balkanskom displeju na Kuli Beograd. Takva ulična scenografija savršeno se rimovala sa stotinama murala, grafita i stensila posvećenih Ratku Mladiću, koji se šepure po zidovima srpskih gradova, varoši i sela. Poricanje genocida je samo jedna polovina antikulture sećanja ili kulture nesećanja koju praktikuju poklonici krvi i tla – druga polovina rezervisana je za glorifikaciju ratnih zločinaca koji su taj navodno nepostojeći genocid počinili.

Na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija u New Yorku Vučić se ponašao kao neka pomahnitala ili jurodiva osoba – ogrtao se zastavom Srbije, žvakao tu tkaninu, dizao tri prsta u vazduh, navijao kao da je na stadionskoj tribini, proglašavao nekakvu pobedu, dok je u Beogradu cela Vlada Srbije gledala prenos sednice takođe ogrnuta državnom zastavom. Nakon što je Rezolucija doneta, po srpskim gradovima defilovale su kolone automobila ukrašenih neizbežnim zastavama, vozači su trijumfalno trubili, proslavljajući predsednikovu pobedu nad imaginarnim protivnikom… valjda nad moralom, etikom, savešću i poslednjim ostacima ljudskosti.

U kampanju protiv Rezolucije UN uključile su se ključne ustanove srpskog društva. Izvršni odbor Srpske akademije nauka i umetnosti objavio je saopštenje u kojem stoji da Rezolucija “ne doprinosi rešavanju bilo kog postojećeg otvorenog pitanja, pa ni ostvarenju njenog najvažnijeg proklamovanog cilja – pomirenja na Balkanu“.

Ni Srpska pravoslavna crkva nije izostala iz sveopšte negatorske fešte, patrijarh Porfirije je čak iskoristio Uskršnju poslanicu da se u njoj okomi na Rezoluciju, proglašavajući one koji tvrde da je u Srebrenici počinjen genocid – istorijskim revizionistima, braneći srpski narod od nepostojeće optužbe da je genocidan.

Usput budi rečeno, sintagmu “genocidan narod” ne koristi niko na dunjaluku, to nije nikakav stručni termin, njime se služe samo srpski nacionalisti, oni su ga i izmislili, i to krajem osamdesetih godina, u vreme nacionalističke homogenizacije, kad su Hrvate proglasili “genocidnim narodom”.

Permanentna asanacija terena

Histerija oko Rezolucije UN je samo jedna faza dugog procesa negiranja koji traje već decenijama, a počeo je samim zločinačkim činom.

Poricanje je poslednja faza genocida, ono je upisano u sam zločin, oni koji planiraju masovno istrebljenje pripadnika druge nacije takođe planiraju i da poriču počinjena zlodela. Otuda sekundarne i tercijarne grobnice, prikrivanje tragova ubistava, što bi rekli počinioci – asanacija terena.

Masovno poricanje koje praktikuje većinski deo srpskog društva, predvođen našom takozvanom elitom, mogao bi se nazvati asanacijom mentalnog terena. Iz javnog polja, iz ljudske svesti treba pažljivo izbrisati svako sećanje na genocid, svaku činjenicu o masovnom ubijanju Bošnjaka, svaku primisao da taj nepojamni zločin ima neke veze sa Srbijom.

Rad na toj virtuelnoj asanaciji nikada ne prestaje, tu nema ni odmora ni pauze. Evo samo nekoliko najsvežijih primera, uoči ovogodišnjeg 11. jula. Viši sud u Beogradu doneo je oslobađajuću presudu u slučaju generala Milenka Živanovića, bivšeg komandanta Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske. General nije odgovoran za prisilno preseljenje stanovništva, tako je odlučio sud. Drugačije nije moglo ni da bude, proces je vođen kao od bede, kako piše Jovana Kolarić iz Fonda za humanitarno pravo: “U timu odbrane general je imao izabranog advokata, javnog tužioca i sudsko veće”. Pod takvim uslovima, naši sudovi bi oslobodili i Mladića.

Srebrenica kao tabu

Kada je objavljen ovogodišnji program festivala “Krokodil”, na kojem su i projekcije filmova i tribine posvećene obeležavanju tridesete godišnjice genocida u Srebrenici, usledila je prljava medijska kampanja, pojačana online pretnjama, proganjanjima i fizičkim napadima na prostorije Udruženja “Krokodil”. Dva dana uoči početka festivala, Muzej Jugoslavije, na čijem platou se održavaju programi, dobio je direktivu od Ministarstva kulture sa izričitim zahtevom da se ova institucija zvanično ogradi od “Krokodila”.

Međutim, pokazalo se da ograđivanje nije dovoljno. Na dan otvaranja festivala, predstavnici Ministarstva kulture su došli u Muzej i zahtevali da se isključe kablovi koji se koriste za sprovođenje struje festivalu, na kojem je inače bilo preko 150 učesnika. Za Ministarstvo kulture Srbije genocid u Srebrenici je tabu, zabranjena tema koju treba svim sredstvima proterati iz javnog prostora.

Država Srbija 11. jula neće, naravno, obeležiti godišnjicu genocida, jer za njih taj zločin ne postoji. Čak i kad ga nazivaju zločinom, to čine samo da ga ne bi nazvali genocidom, što je takođe deo politike poricanja. Ali, zato je politički otac Aleksandra Vučića – predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj, osuđeni ratni zločinac, najavio da će njegova partija 11. jula na Trgu Republike u centru Beograda “proslaviti oslobođenje Srebrenice”. Tako to biva u društvu koje odavno ne zna za sramotu.

U stanju poricanja

Većina građana Srbije pristaje na zvaničnu politiku poricanja zločina i genocida počinjenih u njihovo ime. Razna istraživanja javnog mnjenja rađena poslednjih godina kažu da tek 15-ak posto stanovništva zna da se u Srbiji dogodio genocid. U državni projekat poricanja uloženo je neizmerno mnogo truda, rada, energije i novca, uglavnom iz budžeta. Treba platiti honorare za hiljade tekstova, nebrojene sate televizijskih emisija, za knjige, konferencije, pseudonaučne skupove, za kvazi-istoričarske revizionizme, za kojekakve naci-intelektualce i njihove izmislice.

Većini građana trošenje njihovog novca u neljudske svrhe, da bi se negirala patnja, da bi se rugalo žrtvama – očigledno ne smeta. Kao što im nije smetalo ni to što su ratni zločini, etničko čišćenje, uništavanje Bosne i Hercegovine i genocid finansirani njihovim novcem, iz budžeta Srbije. Srpsko društvo živi u stanju poricanja, nevoljno da se suoči sa prošlošću, da pogleda u taj mračni ponor, da raščisti sa sobom, sa sopstvenim zabludama i odgovornošću za zlo počinjeno devedesetih godina.

Na pitanje šta je danas Srebrenica Srbiji i Srbima, najtačnije je odgovoriti rečima koje je istoričar Milivoj Bešlin napisao pre deset godina, povodom 20. godišnjice genocida: “Srebrenica nije samo paradigma zločinačkog rata koji je vođen ne u BiH, nego pre svega i iznad svega protiv BiH, ona postaje i konstitutivno mesto srpskog identiteta. Suštinski ona to već jeste, ali ne kroz katarzu, već kroz ogroman napor nezanemarljivih delova društva i njegove elite da se genocid negira, relativizuje, opravdava ili prećutkuje”.

Temelj nacionalnog identiteta

U međuvremenu se ništa nije promenilo, samo je dodatno radikalizovano negiranje, poricanje i relativizacija genocida u Srebrenici, ali i svih drugih zločina koje su počinile srpske snage. Dominantna elita poricanjem i krivotvorenjem prošlosti održava u životu nacionalističku ideologiju koja je i dovela do zločina i genocida. Većina na to pristaje, iz kukavičluka, iz nemoći da se vine do lične odgovornosti, iz osećaja pripadnosti kolektivu koji uvek treba opravdati, čak i kad čini najstravičnije zločine.

Začarani krug poricanja i perpetuiranja zločinačke ideologije razbija manjina koja uporno piše i govori o genocidu, radi na suočavanju sa prošlošću i uspostavljanju kulture sećanja. Zbog toga su takvi pojedinci, nevladine organizacije, udruženja, intelektualci, javne ličnosti neprekidno izloženi progonu, kampanjama linča i proglašeni za izdajnike srpstva, autošoviniste i zatočnike – što bi rekao Milo Lompar – duha samoporicanja.

Zaista je, kako veli Bešlin, Srebrenica “konstitutivno mesto srpskog identiteta”, ali na dva različita načina. Za većinsku grupu Srebrenica je temelj nacionalnog identiteta, jer pripadati srpskoj naciji znači negirati genocid, odbijati bilo kakvu odgovornost svoje nacije za zločine, istrajavati na hegemonističkoj ideologiji velike Srbije, srpskog sveta ili srpskog integralizma. Za manjinu, za Drugu Srbiju, Srebrenica je takođe temelj nacionalnog identiteta, ali na dijametralno suprotan način – pripadati srpskom narodu znači priznati da su genocid i zločini počinjeni u moje ime, da me to obavezuje, da imam moralnu dužnost da odgovorim na tu činjenicu, da se distanciram od ideologije koja je do genocida dovela i borim se protiv nje, da negujem kulturu sećanja i poštujem žrtve. Jer Druga Srbija je, kako je to govorio Radomir Konstantinović, Srbija koja se ne miri sa zločinom.

I tako će biti zauvek, ništa to ne može promeniti, sva poricanja, negiranja, prećutkivanja i relativizacije su uzaludna rabota. Kao što je govorio Jean Amery, čovek koji je preživeo Auschwitz: “Ako se dobro sećam, Hans Magnus Enzensberger napisao je negde da je Auschwitz prošlost, sadašnjost i budućnost Nemačke, ali on nažalost nije presudan, jer on i ljudi njegovog moralnog integriteta nisu narod”. Parafrazirajući Ameryja i Enzensbergera, moglo bi se reći: Srebrenica je prošlost, sadašnjost i budućnost Srbije.

(Al Jazeera Balkans, foto: ustupljena fotografija)