Goran Miletić je master pravnih nauka. Veteran je LGBT pokreta u Srbiji i jedan od ključnih organizatora Prajda u Beogradu. Bio je koordinator EuroPride 2022. Od 2020. godine direktor je odjela za Evropu i MENA region u organizaciji Civil Rights Defenders.

„Iako građani Srbije imaju o sebi visoko mišljenje, još 90tih godina su bili skloni da ćute na ratove i ratne zločine ili da tvrde da su se branili ili bili žrtve. Nasilje kriminalnih grupa u Srbiji i nasilje paravojnih formacija koje su odlazile u susedstvo Srbije su dve strane iste medalje i nažalost nismo napravili dovoljan iskorak i saglasnost u vezi neprihvatljivosti nasilja. Ćutanje na nasilje je dominantna paradigma“ – kaže Miletić za BUKA magazin.

U kom smjeru se artikuliše društvena pobuna „Srbija protiv nasilja“?

Protest „Srbija protiv nasilja“ je počeo kao spontana pobuna čiji su uzrok bila dva zločina tokom maja u Beogradu. Suprotstavljanje nasilju nije građanima visoko na listi prioriteta, iako mnoge forme nasilja predstavljaju svakodnevicu. Bili su potrebni zločini u maju da se javnost makar malo probudi, a sa njima i političke partije. U ovom trenutku i dalje nije jasno u kom smeru idu protesti, jer ima više mogućnosti. Međutim, svakako je bitno da su se građani vratili učešću u javnom životu i da koriste slobodu okupljanja kao metod.

Kako vidite budućnost društvene pobune u smislu daljeg organizovanja?

Političke partije su organizatori skupa, ali sam skeptičan što se tiče budućnosti ovakvih protesta ukoliko partije ne postignu minimalni konsenzus, naročito u oblasti ljudskih prava, koja moraju biti podržana bez rezerve. To uključuje i vladavinu prava i ljudska prava manjinskih grupa. Međutim, mora se priznati da se organizatori trude da motivišu građane, ali nisam siguran koliko je to moguće na duži rok. Istovremeno, nisam siguran ni da će neki novi protesti biti mogući bez nekog velikog razloga. Nažalost, sloboda medija i fer izbori u Srbiji nisu dovoljni razlozi za masovne proteste.

Kako ocjenjujete slobodu političkog organizovanja stanovništva u Srbiji? Od čega ta sloboda zavisi i da li postoje mehanizmi za zaštitu tog ljudskog prava, te civilne slobode?

Formalno, mehanizmi postoje. Zakoni su manje ili više u skladu sa međunarodnim standardima i to najviše sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Međutim, kao što smo videli na primeru EuroPride 2022, sloboda okupljanja itekako može da zavisi od političke volje, što je apsolutno neprihvatljivo u demokratskom društvu. Ta volja je trenutno u rukama Vučića, ali je Prajd više puta zabranjivan u doba Tadića, a verujem da i nekom narednom „lideru“ mogu iste ideje pasti na pamet. Ako dopustimo da se Prajd zabranjuje, onda se mogu zabranjivati i svi drugi skupovi. To je veoma opasno.

Na koji način su majske tragedije uticale na percepciju nasilja u Srbiji?

Čini se da je to bio veliki šok, da su građani bili po prvi put zaista ljuti zbog nasilja. Po prvi put su se otvorila mnoga pitanja i zahtevana je odgovornost. To je bila pozitivna promena, ali se čini da je maj davno prošao i da neki novi nasilni incidenti ne dobijaju toliko pažnje. Drugi problem je što kada se desi neki slučaj nasilja, građani to opravdavaju ili time što žrtva pripada grupi koja je često izložena nasilju (žene, LGBT, Romi) ili želi da zna za motiv (kriminalni obračun, reakcija obezbeđenja u klubovima itd). Nema saglasnosti da je nasilje neprihvatljivo uvek i svuda, bez obzira na motive i identitet žrtve. Majski zločini to nisu promenili.

Da li su istupi protiv nasilja pokazatelji dominantne ili mariginalne društvene paradigme?

Istupi protiv nasilja su veoma marginalni. Iako građani Srbije imaju o sebi visoko mišljenje, još 90tih godina su bili skloni da ćute na ratove i ratne zločine ili da tvrde da su se branili ili bili žrtve. Nasilje kriminalnih grupa u Srbiji i nasilje paravojnih formacija koje su odlazile u susedstvo Srbije su dve strane iste medalje i nažalost nismo napravili dovoljan iskorak i saglasnost u vezi neprihvatljivosti nasilja. Ćutanje na nasilje je dominantna paradigma.

Može li se o pojavi nasilja u srpskom društvu formirati mišljenje na osnovu medijske slike, medijskog posredovanja i novinarskog izvještavanja? Ako da, kakvo ste mišljenje Vi formirali?

Mediji su veoma odgovorni za klimu nekažnjivosti nasilja. Izveštaji o nasilju bez ikakvog kritičkog osvrta i sa velikim brojem detalja kojima se samo zadovoljava znatiženja, uz stavljanje počinioca u fokus. Mediji se pravdaju da je to sloboda izražavanja i da je tako u celom svetu. Definitivno ne možete formirati mišljenje na osnovu medija, ali možemo zaključiti da je odgovornost medija veoma velika.

Kako ocjenjujete medijsku reprezentaciju LGBTTIQA zajednice u Srbiji? Da li se konstrukcija te medijske slike u samom postupku razlikuje od konstrukcije medijske slike ostalih mariginalizovanih i ranjivih grupa?

LGBT zajednica je uspela da poveća vidljivost u proteklom periodu. Pre 10 godina imali smo i dalje izrazito negativno izveštavanje o LGBT zajednici, a sada je to neutralno ili pozitivno. Ranije su mediji govorili o krvi na ulicama, iako su to bili potpuno netačne informacije i nisu pokazali ni trunku kajanja kada bi prajd prošao bez ijednog incidenta. Sada je izveštavanje malo bolje, ali mediji daju dosta prostora svakom ko na bilo koji način napada Prajd. Posebno omiljen metod je pravljenje rijaliti atmosfere u kojoj pozovu nekog LGBT osobu koja u suštini radi za vlast, a koja istovremeno napada Prajd, aktiviste, proteste protiv nasilja i standarde ljudskih prava. Takve osobe im služe za tvrdnju da je zajednica razjedinjena. Vlastima to odgovara jer je rezultat manje ljudi na Prajdu.

Kako se u datim okolnostima održava ovogodišnji Pride?

Iako deluje da je sve mirnije i potpuno drugačije nego prošle godine, suština je i dalje ista. Vlast pruža minimalnu podršku Prajdu i kao da ga se stidi. Na mnogo tehničkih zahteva, odgovor je „NE“, a sa druge strane nijedan od zahteva koji su isti još od 2014. godine nije ispunjen. Takođe, Predsednik je izjavio da neće potpisati Zakon o istopolnim zajednicama i to je katastrofa samo po sebi. Okolnosti su jako loše i zato je naš slogan „Nismo ni blizu“.

Kako treba prezentovati važnost fenomena povorke u aktualiziranju prezentacije prava LGBTTIQA populacije i zajednice?

Povorka je uvek služila da poveća vidljivost, ukaže na probleme ali i predložena rešenja za sve te probleme. Mi to postižemo svake godine kroz Beograd Prajd, budući da je medijska vidljivost tada najveća. Prajd je važan jer pokazuje da smo tu, da se ne krijemo, da smo komšije i kolege i da želimo ravnopravnost, a nikakva dodatna prava. Iako se čini suprotno, Prajd je bitniji nego ikada pre.

Pored toga, svaka Nedelja ponosa ima više od 60 događaja koji su od LGBT zajednice i za zajednicu i to sve doprinosi vidljivosti i stvaranju prostora za izražavanje različitih grupa i pojedinaca u zajednici.

Kada će dominantna, institucionalno dizajnirana politika osvijestiti potrebe garantovanja jednakih prava stanovništvu, bez obzira na seksualnu orijentaciju?

Mislim da smo veoma daleko od tog momenta. Nema zainteresovanosti ni u vlasti ni u opoziciji da ljudska prava marginalizovanih grupa budu prioritet niti je bilo koja od partija preterano glasna oko ljudskih prava. Onda kada i pomenu vladavinu prava i ljudska prava, sve je veoma generalno i bez puno jasnih detalja. Vlast naravno ima mnogo veću odgovornost. Sve u svemu, mislim da institucije veoma retko učine neki iskorak, koji je najčešće iznuđen i veoma mali.

Koji su uslovi promjena koje mogu dovesti do pacifikovanja države i obezbjeđivanja prava za sve pacifične (ko)egzistencije, uključujući pravo na planiranje i formiranje porodice, a potom i pravo na jednakopravan tretman LGBTTIQA populacije u ostvarivanju prava na podsticaje za stambeno zbrinjavanje?

Veoma jednostavno – sve je spremno da bi se promene desile, ali je potrebna politička volja. Čak su se pozitivno promenili i stavovi građana u vezi nekih bitnih stvari kao što je istopolna zajednica. Međutim, vlast je ta koja uvek kalkuliše iz različitih razloga.

Iako mnogi misle da je potrebno da se promeni društvena svest ili da se sprovede neka edukacija u nejasnom vremenskom periodu, ovo su sve načini da do promena nikada i ne dođe. Međunarodne obaveze Srbije su jasne i potrebno je makar njih ispuniti bez odlaganja. Paralelno sa tim, oni koji vrše vlast moraju govoriti o LGBT građanima kao delu društva, a ne kao o nekom nužnom zlu.

O kojim pravima i slobodama neminovono govorimo u borbi za jednakopravnost svih pacifičnih egzistencija i udruživanja?

Nema posebnih prava i sloboda koje su potrebne LGBT zajednici. Sve se svodi na to da ne bude nasilja i diskriminacije. Prvi deo je da nas niko ne ubije, prebije ili vrši druge oblike fizičkog i verbalnog nasilja. Drugi deo je da budemo tretirani kao i ostali građani u situacijama kada apliciramo za posao, ostvarajuemo zdravstvenu zaštitu ili bilo šta drugo. To uključuje i bitan momenat da zakon počne da prepoznaje istopolne zajednice, ali i različite rodne identitete.

Ljupko Mišeljić (Buka, foto: N1)