Predstojeće lokalne izbore Novosađani dočekuju sa 13 izbornih lista političkih stranaka, jednom listom Grupe građana i jednim metkom u prozor gradskog odbora jedne stranke. Ne računajući frljoke bele i crne boje, bačene na fotografije koje stoje na bilbordima kandidata uglavnom vladajućih stranaka i nedžentlmensku opasku na bilbordu nekadašnje gradonačelnice Maje Gojković – „maturska slika iz 1982.“ – sve je, izuzimajući ono možda i zalutalo tane kroz prozor gradskog odbora jedne stranke, uobičajeno, mirno i bez naročitih ispada.
Ritam novosadske svakodnevice, trom i bez iznenađenja, gotovo da liči na predizbornu dosadu u nekom dobro organizovanom i bogatom gradu zaposlenih, zadovoljnih, disciplinovanih i građanski osvešćenih žitelja, gde nema nezaposlenosti, siromaštva i sveopšte ekonomske, socijalne, kulturološke i ine zapuštenosti… Kao da se svakog dana birou za zapošljavanje ne javlja više od sto novih ljudi, (tek da onih postojećih 30.000 bez radnih mesta ne budu usamljeni u bedi), a više od 600 gladnih staje u red ispred zajedničkih kazana. Ostali kao da su siti. Ako im je dobro – onda ništa.
Ima nešto i u kilometrima
Ali, nije sve u plati i hrani, ima nešto i u kilometrima. Novosađani mogu biti ponosni, tvrdi sadašnji gradonačelnik Igor Pavličić (DS), tokom izborne kampanje, na 8.000 metara novih bulevara, 220 kilometara puteva, 50 kilometara vodovodne mreže 29 kilometara vrelovoda, 144 kilometara kanalizacione mreže, 38 kilometara biciklističkih staza… a poseban ponos je uređenje Keja pored Dunava. Vlast, sumirajući ove rezultate, poručuje da je sa manje novca, tokom četiri godine mandata, uradila više nego prethodna sa punijom kasom.
„Sve je to besmislica i cinizam“, rekao je na to Igor Mirović (SNS), nekadašnji direktor Zavoda za izgradnju grada, jer je „rekonstrukcija Keja i izgradnja novih bulevara započeta u periodu od 2004. do 2008.“, kada su radikali, njegova bivša stranka, bili na vlasti u Novom Sadu.
Neostvareni snovi
Kada se govori o neostvarenim snovima (predstavljanim kao sigurna sutrašnjica za koju, ispostavilo se, baš i nema para) kao što su Žeželjev most, centralni prečistač otpadnih voda, podzemne garaže, most do Ribarskog ostrva… gradonačelnik se „pravda“ da su umesto toga urađene mnoge druge stvari. Kao, dobrovoljno smo menjali „tante za kukuriku“. Asocijacije na hrvatska iskustva, za sada nisu poželjna.
Ako je suditi po onome što biračima nude „stari“ i novi kandidati, u glavnom gradu Vojvodine moralo bi da procveta hiljadu cvetova, bez obzira na to ko će u ovoj izbornoj trci osvojiti najviše glasova i odakle pare za sve to. Zajednička fraza svih stranaka su nestranačko zapošljavanje, otvaranje novih radnih mesta i bolji standard. Kažemo fraza jer je većina stranaka u sadašnjem izbornom bubnju već isprobala bingo – u prethodnih četiri, a pre toga isto toliko (da li se razlikuju današnji naprednjaci od radikala pre osam godina) imala je priliku da sve to ostvari!
Kako ostvariti snove
Lepoj listi želja nedostaje samo jedno – kako ih ostvariti. Gotovo nijedan program ne pominje ono što niko ne voli: neophodne reforme, drastične rezove u potrošnji, otvaranje tržišta, privatizaciju, promene u obrazovanju, zdravstvu, penzionom sistemu… Analitičari tvrde da je spremnost neke stranke na realna obećanja obrnuto proporcionalna njenoj sposobnosti da nakon izbora preuzme vođenje države ili lokalnih samouprava.
Bolji život za Novosađane pod sloganom „Izbor za Novi Sad, bolje tebi i tvojoj porodici“ može se obezbediti, smatra Demokratska stranka, odnosno sadašnji gradonačelnik Igor Pavličić, „samo ako imamo jaku ekonomiju, ako naš grad bude sedište što većeg broja malih, srednjih i velikih preduzeća, bilo domaćih ili stranih.“ A, snažan ekonomski razvoj možemo postići ako „imamo zadovoljne sugrađane i ako infrastrukturu grada prilagodimo njegovoj budućnosti.“
Demokratska strana Srbije na lokalne izbore izlazi sa sloganom „Da Novi Sad bude grad mogućnosti i budućnosti“. Na predizbornom letku s potpisom predsednika GO DSS Borka Ilića stoji „Hoću da Novi Sad bude grad u kome će se graditi fabrike i ljudi ići na posao, a ne na Biro. Novom Sadu su potrebne nove fabrike, a ne samo tržni centri. Potrebna nam je nova industrijalizacija Novog Sada.“
Lidija Piroški, nosilac liste „Preokret za Novi Sad“ poručuje pod sloganom „Hoću istinu“: „Istina je da u Novom Sadu nema investicija… Mi ćemo promeniti ekonomsku sliku grada tako što ćemo podstaći kreativne ideje preduzetnika. Najviše ćemo se brinuti da sačuvamo postojeća preuzeća u kriznom vremenu.“
„Zato što je Novi Sad naša kuća i zato što živimo ovde“ razlozi su Lige socijaldemokrata Vojvodine da se zalaže da se „konačno vrati celokupna gradska imovina, da se maksimalno angažuje na privlačenju investicija i na izradi strategije i oživljavanje industrijskih zona“. Podsticaće, obećavaju, „ razvoj prehrambene industrije, kao i otvaranje firmi koje se bave informacionom tehnologijom i proizvodnjom ideja…“
Otvaranje novih radnih mesta je na vrhu liste obećanja i SPS- PUPS. Njihov koalicioni partner „Jedinstvena Srbija“, u liku Dragana Markovića Palme, smatra da je zadatak lokalne samouprave „da olakša život građanima“, te u to ime obećava „zapošljavanje jednog roditelja ukoliko su oba nezaposlena prilikom rođenja deteta“. Novorođenčad će dobiti na poklon „120.000 dinara, a nezaposlena trudnica minimalno 12.000 dinara tokom trudnoće“. I predlaže Somboru da bude lep bar kao Jagodina.
Kandidatkinja „Ujedinjenih regiona Srbije“, nekadašnja gradonačelnica Novog Sada Maja Gojković, predstavila je svoj program matematičkim izrazom 1h 5 i u njega strpala pet obećanja, među kojima nema zapošljavanja, ali „nezaposlene novosadske porodilje će imati pravo na novčana primanja i besplatan prevoz… Školska deca će imati jedan beslatan zdrav obrok u školi i mogućnost da se besplatno bave jednim sportom… Penzioneri će imati dodatak na penziju za lekove i neophodne potrepštine…“
Grupa građana „MI – radna grupa“, koju predvodi dr Miroslav Ilić, obećava da će „sačuvati ljude Novog Sada i okolnih naselja od daljeg ekonomskog i društvenog propadanja i omogućiti im da slobodno rade, zarade i žive od svog rada, kao i da će se „obračunati bespoštedno sa korupcijom u gradskoj upravi i javnim preduzećima, kao i kriminalom na svim nivoima i na celoj teritoriji grada Novog Sada“.
Šta je građanima milo, to se strankama snilo
Šetnja kroz programe i velike ambicije za oporavak i skoro bujanje Novog Sada, čini se da su stranke bile vidovite, jer su programi i obećanja poleteli među birače pre nego što je u anketi jednog lokalnog nedeljnika, predstavljena najveća želja Novosađana. Na pitanje – Šta je najpotrebnije Novom Sadu, najveći broj ispitanika, čak 44 posto, među kojima dominiraju građani mlađi od 35 godina, kaže da su Gradu najporebnije nove fabrike, u kojima bi bilo radnih mesta za školovane, koji već deceniju i više čekaju da se zaposle. I bez mnogo mudrosti, koja još ne krasi kampanju, to se moglo pretpostaviti: prema podacima sa berze rada, poslu se trenutno (ne)nada oko 30.000 ljudi.
A, šta se desilo sa fabrikama koje su nekad zapošljavale na desetine hiljada Novosađana, kada danas u korov zarasloj Industrijskoj zoni na posao dolazi samo oko osam stotina radnika? Posle privatizacije radi „Albus” koji je kupila kompanija „Invej”, zatim „Novkabel”, „Papir servis”, „Neobus” i „Standard”.
„Standard” je prvo privatizovano preduzeće u Novom Sadu, danas ima 25 radnika, a nekada je brojala je 365. Nekadašnji gigant u metalskom kompleksu „Novkabel„ ima šest stotina radnika i u toj fabrici ih je najviše u zoni. U trenutku kada je fabriku kupio „IST point „Novkabel” je na platnom spisku imao oko 1.250 radnika.
Opstao je i „Neobus”, ali izgleda samo na papiru: proizvodnja autobusa je neznatna, račun firme je u blokadi, a radnicima se duguje pet zarada. „Pobeda” u Petrovaradinu je nekada zapošljavala 2.500 radnika a sada se u njenim halama skladišti šećer. Ne posluje više ni „Novopak” poznat po proizvodnji metalnih buradi za naftnu industriju. Posle stečaja u februar prošle godine oporavio se „Papir servis” i radi sa deset zaposlenih, u zoni više nema NIT- a… U konfekciji „Novitet” često štrajkuje dvestotinak radnika zbog slabih ili nikakvih plata. „Novitet” je pre privatizacije imao bar dvostruko više uposlenih.
Od skoro ne radi ni „Motins„ ali je u tu fabriku sud uveo radni stečaj, pa se trenutno razmatra mogućnost pokretanja proizvodnje, koja je skoro u celini bila namenjena izvozu. Odnedavno je stečaj i u futoškom preduzeću „Asko Vidak” koji je pre privatizacije poslovao kao „Milan Vidak” i još tada imao problema zbog nedostatka obrtnog kapitala.
Preduzeće „Jugodent” na Futoškom putu, koje je svojevremeno bilo poslovni partner sa „Simensom“ ne radi od 2009. godine. Deo imovine ovog preduzećakoje je prizvodilo stomatološku opremu je prodat, a za ostatak se traži kupac.
Početkom aprila Privredni sud u Novom Sadu je zakazao prodaju celokupne imovine „Jugoalata”, ali verovatno do toga neće doći. Ustavni sud Srbije je 15. marta poništio odluke Privrednog suda u Novom Sadu i Apelacionog suda u Beogradu o bankrotu „Jugoalata”.
Aukciju Fabrike žice „Petar Drapšin” poništio je Vrhovni sud Srbije, a odluka suda nije sporovedena. „Drapšin”je sada u restrukturiranju. U HINS -u je privatizacija raskinuta 2006. godine, stečaj uveden dve godine kasnije, a kada nije prošao plan reorganizacije preduzeća, sud je naložio prodaju imovine.
Nadležnosti i „snalaženje“
Istini za volju, nadležnosti lokalne samouprave u oblasti privrede su umnogome sužene, ali sudeći po iskustvima uprave drugih gradova u Vojvodini i Srbiji i njihovom “snalaženju” u pribavljanju dobrobiti sopstvenom gradu, kanda u Novom Sadu nešto ne štima.
Sigurno je, kazuju iskustva drugih, da uspešnost lokalne samouprave zavisi i od uspešnosti i političkog uticaja gradonačelnika i ekipe na vlasti. Dobre gradske vlasti ipak imaju mogućnosti da obezbede veći prosperitet grada i njegovih žitelja (smanjenjem gradskih taksi, osnivanjem privrednih zona, jednostavnijom procedurom registracije, jeftinijim zemljištem…).
Znajući to, i pored želje za isključivanjem svake vrste nerealne kritike, gotovo svakom građaninu u ovom delu priče mora pasti na pamet maliciozna novosadska „izreka“: „Ostali gradovi imaju gradonačelnike, a Novi Sad Pavličića“! Glavni grad Vojvodine, drugi po veličini u Srbiji, na vrhu liste i po mnogo čemu drugome, morao bi da ima upravu i gradonačelnika koji umeju da se izbore za mesto na listi snage i uticaja, pa bi stoga, po logici stvari, novosadski gradonačelnik morao biti pri vrhu liste čelnih ljudi u državi.
Novi Sad zaostaje?
I dok je većina novosadskih firmi dovedena do propasti (istina, mnoge i pre vlasničke transformacije), a drugi deo tavori, širom Vojvodine i Srbije otvaraju se nove fabrike ili u dosadašnje ulazi strani kapital.
U Subotici niče „Svarovski“, u Zrenjaninu fabrika automobilskih delova, u Inđiji autlet, u Kragujevcu „Fiat“, u Lapovu „Kronošpan“. U Pirot je stigao „Mišelin“, u Smederevu će se graditi rafinerija nafte (u Novom Sadu se najverovatnije zatvara), u Kruševcu „Henkel“….
I dok Novosađani spas za svoj osiromašeni grad vide u pokretanju proizvodnje i podizanju novih fabrika, što najčešće ne zavisi samo od upornosti lokalnih lidera, čini se da političari imaju drugačuje planove. U sektoru informacionih tehnologija, po rečima sadašnjeg gradonačelnika Pavličića, napravljeno je čudo – Novi Sad u izvozu tih tehnologija iz Srbije učestvuje sa 37 odsto.
Nakon uskršnjih praznika radna nedelja je krenula pompeznim otvaranjem novog centra softverske tehnologije IT Kompanije „Telvent DMS“ u prisustvu najvažnijih političkih i stručnih imena. Znajući da je DMS softer domaći, a novosadski proizvod – koji trenutno koristi oko 200 miliona stanovnika sveta, (više od stotinu kompanija koristi ga u radu električnih distributivnih mreža) – ovom potezu se ništa ne bi moglo zameriti da otvaranje centra nije uvršteno u politički marketing vladajuće stranke, a profesori novosadskog Univerziteta, koji su još pre dvanaest godina počeli rad na ovom projektu, „zasenjeni“ posetom političara tokom izborne kampanji, baš sad, dve nedelje pred izbore! Istina, to nije bila poseta porodičnoj poslastičarnici ili farmi, već kompaniji kojom je Novi Sad dobio investiciju vrednu stotine miliona evra. Postoji mogućnost, kažu u DMS-u da kompanija uposli oko hiljadu stručnjaka iz ove oblasti, ne 10.000 kako je za nekoliko sekundi sreće i nade proletelo etrom . Cifra od 10.000 novih radnih mesta u okviru ovog posla, samo je, projektovani san. Pažljivi čitaoci znaće da protumače reči stručnjaka iz DMS-a koji je rekao da treba „ići ka tome da se obrazuje 10.000 mladih elektroničara i informatičara, da bi Srbija bila lider u ovom poslu.
Trka za 78 odborničkih mesta
Gradska izborna komisija (GIK) do sada je usvojila izborne liste: Jedinica je “Za bolji Novi Sad – Bojan Pajtić”, dvojka je “Liga socijaldemokrata Vojvodine – Novi Sad naša kuća – Nenad Čanak”, a ttrojka „Maja Gojković – Ujedinjeni regioni Srbije”. „Demokratska stranka Srbije – Vojislav Koštunica” je četvorka, „Udruženi penzioneri i socijalna pravda – Pero Zubac” su pet, dok je „Romska demokratska stranka – Tomislav Bokan” broj šest, a „Srpska radikalna stranka – Aleksandar Martinović” je sedmica. Broj osam pripao je listi „Ivica Dačić – Socijalistička partija Srbije – Partija udruženih penzionera Srbije – Jedinstvena Srbija – Socijaldemokratska partija Srbije, na mestu devet je „Srpska demokratska stranka – Radivoj Prodanović” dok će broj 10 zauzeti „Pokrenimo Novi Sad – Srpska napredna stranka – Nova Srbija – Pokret Socijalista”. Na mestu 11 je „Čedomir Jovanović – Vojvođanski preokret (LDP-VP-SDU)”, a broj 12 je „Savez vojvođanskih Mađara – Ištvan Pastor”. Lista „MI – Miroslav Miša Ilić” zauzeće broj 13 dok će “Dveri za život Novog Sada” biti broj 14.
SVM i RDS su manjinske liste, pa im je za ulazak u gradski parlament potrebno da pređu tzv. prirodni prag (oko 1,3 odsto). Ostalim listima je potrebno preko pet odsto glasova da bi zaseli u skupštinu koja broji 78 odborničkih mesta.
Do sada su Novosađanima krojili sudbinu 30 odbornika Demokratske stranke, 26 Srpske radikalne stranke, 9 Ujedinjenih regiona Srbije, 7 LSV, 4 Srpskog pokreta obnove i 2 nezavisna odbornika.
Branislava Opranović (Autonomija)