Umerenost nije odlika Vojvođana, ali upravo takvu ocenu dobili su autori predloga statuta AP Vojvodine od Franca Šausbergera, direktora Instituta evropskih regiona (IRE) iz Salcburga i nekadašnjeg izvestioca Komiteta regiona EU za Zapadni Balkan. Sa sadašnje pozicije širi misiju po zemljama koje su zakoračile u proces regionalizacije ili to tek nameravaju da učine, i svima ponavlja isto – da taj proces nije uslov za članstvo u EU, već da on dokazano donosi korist i za regione i za njihove matične zemlje.
Za potrebe međunarodnog skupa „Vojvodina u procesima evropskih integracija i međuregionalne saradnje“, koji je u četvrtak održan u Novom Sadu, Šausberger je pripremio opsežnu analizu Predloga vojvođanskog statuta – „Novi Statut AP Vojvodine kao doprinos Republike Srbije na putu ka EU“. Pored ostalog, uporedio je zahteve vojvođanskih vlasti pretočene u taj predlog sa primerima širom Evrope, ali je pažnju poklonio i korpusu, za deo ovdašnje javnosti, skandalozno spornih odredbi.
– Donošenje statuta AP Vojvodine isključivo je unutrašnje pitanje Srbije i u tom smislu niko ne treba da očekuje da će Evropska unija izaći sa stavom u kojem zahteva da taj akt bude usvojen, već će u najboljem slučaju staviti do znanja da je proces regionalizacije koristan u procesu pristupanja EU i probližavanju njenim standardima, napominje Šausberger u razgovoru za naš list.
Do kakvog zaključka ste došli upoređujući predlog vojvođanskog statuta sa najvišim pravnim aktima regiona, prvenstveno širom EU?
– Predlog statuta Vojvodine uporedio sam sa velikim brojem što sa statutima regiona, što sa ustavima federalnih jedinica i moj zaključak je da je tekst koji je usvojila vojvođanska skupština prilično umeren. Na lestvici akata koje sam analizirao, vojvođanski predlog se nalazi u sredini. U njemu se predviđa daleko manje od onoga što predviđaju ustavi regiona i federalnih jedinica u Nemačkoj, Austriji i Belgiji, čiji parlamenti imaju zakonodavnu vlast. Predviđa manje i od statuta italijanskih regiona. Vojvođanski statut, po mom sudu, nije blizak Ustavu iz 1974. godine, kada je autonomija Vojvodine, kao i Kosova, bila definisana u Ustavu Srbije i bila je značajno šira. Posle svega, ne mogu da razumem strah koji vaši političari imaju i od statuta i od autonomije. Katkad mi se čini da većina kritičara statuta taj akt nije ni pročitala, i da je to osporavanje motivisano isključivo političkim razlozima. S druge strane, jasno mi je da nakon iskustva sa Kosovom i Crnom Gorom, postoji taj rezon da je veći stepen autonomije zapravo korak ka separatizmu. Međutim, uveren sam da potvrđivanje statuta Vojvodine garantuje stabilnost Srbije, dok je, u suprotnom, moguća destabilizacija prilika.
U čemu bi se ogledala ta destabilizacija?
– U slučaju da želje Vojvođana budu ignorisane, verovatnoća je da će time biti generisani radikalniji zahtevi u pogledu obima vojvođanske autonomije, a možda će oni postati čak i separatistički. Uostalom, takvih primera imamo širom Evrope. Zbog toga moja poruka ovdašnjim političarima glasi: ne plašite se statuta i autonomije, koristite šanse koje pruža regionalizacija.
Kao posledica nezadovoljstva činjenicom da statut još nije potvrđen, pojavila se ideja o tome da bi tim pitanjem trebalo ozbiljnije da se pozabavi EU i da upotrebi pritisak na vlasti u Beogradu. Da li je postoji takva mogućnost?
– O tome nema ni govora jer je pitanje statuta isključivo unutrašnje pitanje Srbije. Međutim, iako to jeste problem Srbije, to je istovremeno i problem koji stoji na njenom putu pridruživanja EU. Naime, nije dobro da zemlja u procesu evrointegracija ima neki unutrašnji problem. Pogledajte slučaj Hrvatske i Slovenije. EU smatra da se spor između te dve zemlje tiče samo te dve zemlje i da to moraju da reše same. Za Hrvatsku je izuzetno važno da reše taj problem jer bi u suprotnom bio značajno otežan njen pristup EU.
Predstavništvo u Briselu
Jedna od najspornijih odredbi u predlogu vojvođanskog statuta je mogućnost otvaranje predstavništva Pokrajine u Briselu. Šta podstiče regione da otvaraju kancelarije u prestonici EU?
– Svoja predstavništva u Briselu imaju gotovo svi regioni unutar Evropske unije, kao i regioni čije zemlje još nisu pristupile Uniji. Prisustvo regiona u Briselu, pokazalo se, neophodno je jer se upravo tu donose odluke koje mogu biti i te kako važne za jedan region. Osim za dobijanje informacija iz prve ruke, prisustvo u Briselu omogućava lobiranje za interese regiona. Vi, naravno, informacije možete da dobijete i od nacionalne vlade, ali one obično budu nedovoljne ili ih prekasno dobijete. Zato je važno da ste prisutni u Briselu. Ako neki privrednici iz vašeg regiona žele sastanak sa zvaničnicima EU, to će najbolje organizovati vaše predstavništvo. Znam šta se ovoj ideji najviše zamera i zato moram da naglasim da predstavništva u Briselu nisu diplomatska predstavništva, niti to mogu da budu. Nijedan takav slučaj nije zabeležen i to iz prostog razloga jer je osnivanje diplomatskih predstavništva isključivo u ingerenciji država.
(Dnevnik)