Marina Fratucan je novosadska novinarka, jedna od retkih koja se čitavu profesionalnu karijeru bavila ratovima i postratnim nasleđem regiona nekada znanog kao Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Od raspada države, koji ju je zatekao na poziciji vojvođanske dopisnice Yutel televizije, preko sopstvene UrbaNS produkcije, pa sve do današnjeg angažmana na Televiziji N1, ona je dosledno stajala na strani mira i zalagala se za pomirenje, ali i tranzicionu pravdu koja podrazumeva kažnjavanje odgovornih za zločine. 

U podkastu NDNV nastalog u saradnji sa Forumom ZFD, a koji je deo serijala nastalog u okviru projekta „Women in conflict sensitive reporting“, Fratucan se fokusirala na iskustva koja se tiču izazova sa kojima se žene koje izveštavaju iz konfliktnih i postkonfliktnih područja mogu susresti u svom radu.

Početak njene karijere se poklopio sa početkom ratova na području SFRJ. Kako se priseća, pre 30 i kusur godina nije se previše razmišljalo o tome da li je na terenu dopisnik muškarac ili žena. Nije ni sama tome pridavala nekog značaja, dodaje, iako je činjenica da je u to vreme na ratištima bilo mnogo više kolega nego koleginica, uključujući i snimatelje, vozače ili montažere. 

“Sad je tu naravno mnogo više žena, kao snimateljki i montažerki i tako dalje, ali nekako nisam razmišljala da je tu sad moj pol mogućnost da dobijem neke bolje informacije. Suštinski, jeste jer sam bila mlada, možda je više ta mladost, možda su popustljiviji”, ocenjuje ona.

Ni na terenu nije primetila postojanje drugačijeg odnosa sagovornika prema novinarima u odnosu na to kog su pola.

“Nije mi došao nijedan kolega i rekao: Ej, vidi, ti si sada dobila ovo zato što si žena, a meni muškarcu nisu hteli da daju. Tako da ja suštinski smatram da je to do umešnosti, bilo novinarke bilo novinara, da dobije to drugo, želje da traži dalje”, rekla je Fratucan.

Dodaje da je se možda razlika u polu novinara vidi po temama o kojima izveštavaju, da se možda kolege više fokusiraju o detaljima ratnih dejstava, o naoružanju koje je korišćeno ili broju žrtava, dok je ona “jurila ljudske priče” i pokušavala da prikaže taj emotivni deo koji uvek prati konflikte, raspad porodice i kako rat utiče na obične ljude. 

Tokom bombardovanja 1999. godine doživela je da joj vojska i policija dođu na vrata i pokušaju da joj „objasne“ da ne sme da radi onako kako je radila, da izveštava za brojne strane medijske kuće. Usput su je podsećali na to da ima “malo dete kod kuće”, da se ponaša neodgovorno, kao i da bi je mogli uhapsiti.

“E sad, recimo da sam muško, da li bi me stvarno priveli ili su me sad zato što sam žensko, pa još imam dete kod kuće, ostavili sa tim velikim upozorenjem? Ja sam naravno išla, dobila sam dozvolu da izveštavam, nisam bez dozvole izveštavala”, rekla nam je. 

A 2000. godine su je i hapsili i ponovo pretili detetom.

“Da li znaš da imaš dete, išli su na tu liniju majčinstva… Možda bi me pretukli. Nisam doživela batine na terenu, bilo je raznih stuacija vrlo neprijatnih, pretnji, ali batina nije. Da sam možda muško, možda bi me prebili, ne znam”, rekla nam je Marina Fratucan.

Ceo razgovor pogledajte u nastavku: 

(Autonomija)